Три дана која су променила Балкан

Пише Радисав Ристић

У сусрет годишњици једног догађаја од пре три деценије – тродневне седнице Председништва СФРЈ и Штаба Врховне команде Оружаних снага СФРЈ (одржане 12, 14. и 15. марта 1991. године), Печат објављује аутентично сведочење о току овог скупа, изузетно значајног за разумевање историјских и друштвених кретања везаних за распад Југославије. Седници су, поред чланова Председништва и Штаба ВК, присуствовали и  пуковници Вук Обрадовић, у својству начелника Кабинета ССНО, његов заменик Небојша Павковић и аутор овог прилога, у то време начелник Службе за информисање јавности о оружаним снагама и организатор за припремање ТВ прилога са овог скупа.
Аутор сведочења које објављујемо предочава јавности бројне, до данас непознате податке који су обележили историјску седницу од које се очекивало решење кризе што је потом резултирала нестанком заједничке државе. Поједини детаљи те приче, непосредно после скупа и дуго после њега, представљали су државну тајну и до сада су били недоступни  широј јавности. Посебно је у оквиру тих збивања важна посета генерала Вељка Кадијевића Москви где је, после првог дана седнице, разговарао с маршалом Дмитријем Јазовим (недавно преминулим), министром одбране СССР-а. Био је то сусрет два министра о коме ни у руским ни у југословенским медијима није објављена ниједна једина реч.

Необичну судбину имао је припремљен телевизијски извештај о тродневној заједничкој седници Председништва СФРЈ и Штаба Врховне команде, одржаној 12, 14. и 15. марта 1991. године. Припреме за седницу, вршене у највећој тајности, протекле су, када је реч о облицима информисања јавности, у професионалном неспоразуму између представника Кабинета ССНО и Службе за информисање јавности о оружаним снагама. Начелник кабинета, пуковник Вук Обрадовић пренео је начелнику Службе за информисање наређење адмирала Станета Бровета, заменика савезног секретара за народну одбрану, да се, с обзиром на значај тог „историјског скупа“, цели догађај сними „од речи до речи“. У оквиру тог наређења посебно је забрањено присуство било ког домаћег и страног новинара, као и било ког фото-репортера. Несхватљиво је било наређење да снимање од „речи до речи“ треба да се реализује ангажовањем само једног телевизијског сниматеља. Служба за информисање је

Вук Обрадовић

приговором на наведено наређење нагласила да је снимањем једном камером технички немогуће обезбедити захтев да се цео ток седнице сними „од речи до речи“. Такође је указано на потребу ангажовања једног фото-репортера из Фото-службе „Народне армије“ и „Фронта“, јер је, како је гласило наређење адмирала Бровета, реч о „историјском догађају“. Крајњи исход је био да се снимање, уместо једном обави уз две камере, односно с два сниматеља и с једним асистентом расветљивачем. Предлог за ангажовање фото-репортера није прихваћен.
Цео ток седнице снимила је, у организацији Службе за информисање, мобилна ТВ екипа ВФЦ „Застава-филма“. Непосредно по завршетку тродневног скупа, припремљен је једночасовни телевизијски извештај. Из снимљеног материјала, којим су била обухваћена излагања и дискусије учесника, јасно се видело како су Стипе Месић, Јанез Дрновшек, Васил Тупурковски и Богић Богићевић отворено минирали напоре Штаба Врховне команде за предузимање мера путем којих је требало спречити међунационалне оружане сукобе и осигурати да се на миран, демократски и на уставу заснован начин разреши постојећа криза у земљи. Иако је материјал био спреман за емитовање исте вечери, по завршетку седнице – 15. марта 1991. године, у вечерњим часовима, из Кабинета савезног секретара за народну одбрану је наређено да се до даљег ништа не сме емитовати. Уместо тога, четири дана после седнице, 19. марта, Штаб Врховне команде издаје саопштење преко Новинске агенције „Танјуг“, у коме се поред осталог наводи следеће: „Прво, ЈНА ће поуздано обезбеђивати границе СФРЈ од свих облика угрожавања и неће дозволити њихове промене све док се не постигне и не ступи на снагу евентуални договор о томе у складу са Уставом СФРЈ. Друго, ЈНА ни под којим условима неће дозволити међунационалне оружане сукобе и грађански рат у Југославији. Треће, у решавању међунационалних спорова неће се дозволити насиље са било које стране…“

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Један коментар

  1. Avatar

    Hvala redakciji casopisa “Pecat” sto objavljuju ovakve tekstove.
    Istorija treba da se analizira u detalje i sve treba da bude obelodanjeno, jedino tako ce da se otkrije koji su pravi uzroci rata u bivsoj Jugoslaviji. Da li je morala da bude unistena da svi Srbi ne bi mogli da zive u istoj drzavi? Srpski narod kao nacija je jednostavno unisten u Hrvatskoj, a u Bosni Srbi su ostali bez polovine svoje teritirije.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *