Све је другачије да би било исто

Настојања овогодишњег, седамдесетог издања Берлинала да се буде нов, да се крене у осму деценију постојања с новим дахом и стремљењима – једноставно нису била суштински иновативна, а још мање храбра у намери да се створи приметна измена. Све је као ново, али је у суштини исто

Oвогодишње издање Берлинског филмског фестивала је обележило улазак ове чувене немачке филмске смотре у врло озбиљне године. Седамдесети пут одржана је ова манифестација која је том приликом доживела и извесне промене. Занимљиво, уместо да је овакав јубилеј послужио као повод да се појача медијски најзахвалнији део сваког великог филмског фестивала, такозвани догађаји иза сцене и они на црвеном тепиху, једна од измена је учињена управо на том плану. Јубилеј је прослављен далеко мирније, једноставније, негламурозније него што је било ко очекивао. Још је значајнија новина коју такође нико није приметио – руковођење је прешло у руке новог тима с новим менаџером и уметничким директором. Смањен је и број филмова мада их је и даље остало изузетно много (са свим ретроспективама преко 340), а начињено је и још неколико мање-више козметичких и не много значајних промена. Једна од њих је у извесном смислу важна пошто је испровоцирана, да тако кажемо, историјско-политичким скандалом који се појавио непосредно пред почетак фестивала. Тиче се прошлости првог директора смотре Алфреда Бауера, који је провео четврт века на тој функцији и по коме се зове једна од награда. Откривено је наиме да је Бауер имао извесне везе с нацистичком влашћу током Другог светског рата јер је радио у филмској дирекцији Рајха па је самим тим учествовао и у пропаганди нациста. Само помињање нациста је данас једна од најпогубнијих могућих стигми, па је Берлинале морао да укине признање Сребрни медвед с натписом „Награда Алфред Бауер“, и да орвеловски нареди заборав свог најчувенијег руководиоца, односно да нареди његово историјско анулирање.

ТРИЈУМФ НАШЕГ „ОЦА“ За данашњу публику и учеснике, чији су филмови успели да се домогну неке од бројних селекција Берлинала, то свакако није имало никакав значај. За њих се фестивал одвијао у уобичајеном маниру. А за нас је овогодишњи Берлински фестивал значајан због награда које је освојио нови филм Срдана Голубовића „Отац“, који је отворио овогодишњи ФЕСТ. Додуше, ово остварење је тек делимично наше пошто је реч о прилично компликованој копродукцији „из региона“ (Србија, Хрватска, Словенија, Босна), и из Европе (Француска и Немачка), уз подршку разних фондова и филмских организација. У сваком случају, својатамо га због најпре његовог аутора, чији је опус бројчано мршав, али изузетан. За последње две деценије само четири филма, али интернационално препознатих као одлична остварења, посебно последња три: актуелни који већ ниже награде, те „Клопка“ и „Кругови. „Отац“ је на овогодишњем Берлиналу, као и „Кругови“ пре седам година, освојио такозвану Екуменску награду у конкуренцији „Панорама“ (додељује је Екуменски жири састављен од чланова из Католичке и Евангелистичке цркве филмовима који су се посебно истакли у промовисању духовних и друштвених вредности). Али за сваког ствараоца је далеко битније да је публика задовољна његовим радом. Доказ је освајање Награде публике која је баш Голубовићев филм издвојила као најбољи из конкуренције 39 наслова у селекцији „Панорама“.
Али по освајачима главних награда се памте издања сваког фестивала па и Берлинског. Титулу најбољег по мишљењу жирија, којим је председавао чувени британски глумац Џереми Ајронс, потпуно предвидљиво понео је ирански филм „Нема зла“ Мухамеда Расулофа. Свако ко макар површно прати стремљења свих жирија највећих европских фестивала, зна обожавање западне уметничке елите које испољавају према „демократским“ стремљењима аутора из такозваних (за Запад) ригидних, недемократских и затворених друштава. Последњих година је штих карта у том смислу све што долази из Ирана а, наравно, критички је расположено у односу на тамошње друштво. Тако је и с овогодишњим победником јубиларног Берлинала – критички се бавио смртном казном која се тамо и даље примењује и њеним, разуме се, негативним утицајем на читаво друштво. Само да је овај, иначе један од најстаријих и тзв. класичних правних повода за најжустрије полемике у струци и читавом друштву у овогодишњем лауреату Златног медведа представљен у позитивном контексту, филм никада не би освојио престижну награду, у ствари не би ни био увршћен у програм фестивала. Овако, као критика демократски незрелог и правно заосталог друштва, уклопио се у пристрасну слику Запада о стању у овој земљи, и као „храбар изданак још малобројних демократских снага“ завредео хвалоспеве и признања. Када се томе дода и прогон диктаторског режима Ирана који је забранио аутору филма да се појави на фестивалу и слање његовог срцепарајућег писма жирију и посетиоцима, ову награду једноставно није имао шансе да добије нико други. У том је обраћању Берлиналу Расулоф је сопствену земљу назвао нетолерантном и деспотском што је изазвало овације подршке. Уосталом, Берлински фестивал се дичи тиме да се одувек бавио политички ангажованим темама и чак се самозадовољно представљао као најполитичкији фестивал од свих европских смотри седме уметности. Осим иранског бисера продемократске партизанштине на фестивалу је понуђен и низ других остварења која се на разне начине боре за демократску ствар, односно за одређене политичке опције, па се у понуди нашла и серија „Клинтон“, која се бави животом и делом Хилари Клинтон, али и филм „Шпер иде у Холивуд“, који у бизарној перспективи представља причу о чувеном нацистичком архитекти и политичару Алберту Шперу.

ОСТАЛЕ НАГРАДЕ И УТИСЦИ Тинејџери, који су последњих година у готово обавезујућем, доминантном фокусу целокупне филмско-телевизијске продукције с обе стране океана, били су у центру још једне „храбре продемократске“ филмске приче, оне коју је понудила Елиза Хитман у свом филму „Никад ретко, увек понекад“. За причу која се бави проблемом тинејџерске трудноће, чији је она и аутор, ова америчка режисерка је освојила Сребрног медведа (Гран-при). Ово признање у категорији најбоље режије додељено је јужнокорејском филму „Жена која бежи“, још једном друштвено ангажованом остварењу, овога пута са савременим женским проблемима у фокусу драме која се одвија у Сеулу. Интересантно је било неслагање између прихватања филма италијанске браће аутора Фабија и Дамијана д’Иноченца „Зле приче“ од стране публике и жирија, који је филму доделио Сребрног медведа за најбољи сценарио (прича о хазардном и тежачком животу из предграђа Рима неколико породица између којих постојећа тензија поприма размере катастрофе када се у односе умешају деца). За публику, барем ону која се на меродавним местима изјашњавала о овом филму, он је оцењен тек као осредње дело.
Све у свему, настојања овогодишњег, седамдесетог издања Берлинала да се буде нов, да се крене у осму деценију постојања с новим дахом и стремљењима – једноставно нису била суштинска иновативна, а још мање храбра у намери да се створи приметна измена. Све је као ново, али је у суштини исто. Најбоља је илустрација те нове-старе политике одлука да се поменутом иранском филму додели главна награда. То би урадио, и то је и радио сваки претходни жири овог и свих других значајних фестивала од када су над рајом која живи у рају и изобиљу Запада наређене вредности слободног, демократског, либералног, напредног западног света.