Сужњи западног светског поретка

Хашки осуђеници

Доследан својој основној, политичкој сврси, Хашки трибунал истрајава на накарадним правилима и после изречених драконских казни Србима, тако што им одбија право на условну слободу, упркос међународној Конвенцији за заштиту људских права и основних слобода

Jош приликом оснивања Међународног кривичног суда за бившу Југославију, у њему су рекли да он има претензије да успостави „високе стандарде правосуђа“. Услов тих претензија је пре свега поштовање људских права у складу с већ постојећим нормама међународног права. Међутим, пракса Трибунала показала је да његова делатност излази изван оквира због којих је и основан. А да су све то само пусте фразе и пароле које су се изметнуле у контроверзну праксу и током суђења али и после њих, на својој кожи осетили су бројни српски осуђеници (којих је и било највише пред овим судом).

[restrict]

ДВЕ ТРЕЋИНЕ КАЗНЕ Одлучујући о захтеву за превремено ослобађање шесторице Срба који су издржали две трећине казне (један у низу таквих захтева последњих година), Трибунал их је глатко одбио иако су државе у чијим затворима бораве дале повољна мишљења, признале њихову ресоцијализацију и предложиле да буду пуштени.
Пишући о овом најновијем одлучивању по захтеву за опраштање трећине казне, београдска „Политика“ наводи да је Кармел Ађијус, председник судског механизма који је наследио Трибунал, оценио да бивши шеф Кризног штаба Српске аутономне области Крајина Радослав Брђанин, који је одслужио 20 од 30 година казне затвора, не може да буде ослобођен због озбиљности злочина и јер није показао да се довољно рехабилитовао.
Слично су прошли и српски генерали који су тражили превремени отпуст из затвора: генерал Небојша Павковић, осуђен на 22 године а ухапшен 2005, Сретен Лукић, осуђен на 20 год. а ухапшен 2005, Властимир Ђорђевић, осуђен на 18 год. а ухапшен 2007, Радислав Крстић, осуђен на 35 год. а ухапшен 1998, и Радивоје Милетић, осуђен на 18 год. а ухапшен 2005.
„Хашки суд покушава да нас подсети каква му је улога и став према народима из бивше СФРЈ. Очито је да само Србе не пуштају на превремену слободу, како је предвиђено правилима… То више није дискреционо право (председника суда) већ злоупотреба права председника суда“, рећи ће за „Политику“ Бранко Лукић, бранилац генерала полиције Сретена Лукића.
Ађијус, каже Лукић, није навео ниједан разлог у прилог својој одлуци. Захтеви стоје у фиоци и не решавају се, а одбрани није достављена одлука која би евентуално могла да се оспорава. У томе се, објашњава адвокат, састоји злоупотреба права.
Следећи логику Трибунала, која се огледала приликом одређивања казни, рекло би се да су њима казне овако продужене јер неписано хашко правило било је да ако некога хоће да осуде на 10, изрекну му казну од 15 година затвора, знајући да ће последњих пет провести на тзв. условној привременој слободи, коју никад нико није прекршио, нити је ико враћен у затвор.

НОВА ПРАКСА Неки познаваоци хашких прилика за разлог нове праксе навешће не баш убедљив разлог. Наиме, после затварања Трибунала основан је јединствени судски механизам за бившу Југославију и за Руанду. Тада се догодило да је бивши председник Теодор Мерон био критикован да крши права жртава злочина у Руанди зато што је њихове осуђенике пуштао на превремену слободу. Другим речима, Срби су постали колатерална штета те одлуке иако не постоји образложење да им се казне продуже.
„Креативни“ допринос пракси Трибунала дао је и хашки тужилац Серж Брамерц, који је почео да се изјашњава о томе да ли је сагласан да неко буде пуштен или не, иако суд досад није тражио његово мишљење. Суду се обраћају и они који сматрају да имају интерес, па је тако породица браће Битићи, који су убијени у Петровом селу 1999, тражила да Властимир Ђорђевић не буде пуштен док не каже имена убица. Приштинско правосуђе тражило је да саслуша Павковића у затвору, како би против њега спровели нови поступак, као и да он, чим одслужи две трећине казне, буде пребачен из затвора у Финској на Косово.

СЛУЧАЈ ГЕНЕРАЛА ГАЛИЋА Посебно занимљив је случај генерала Војске Републике Српске Станислава Галића, осуђеног 2006. на доживотни затвор због гранатирања Сарајева, а који од 2009. служи казну у немачком затвору у Фрајбургу.
Немачки Кривични закон предвиђа да већ после 15 година одслужене казне осуђеници на доживотни затвор могу да поднесу захтев за пуштање на превремену слободу, уз преквалификацију казне у условну. Чим су се 2014. стекли ти услови, немачке власти обавестиле су тадашњег председника Хашког трибунала Теодора Мерона да осуђеник Галић има право на превремено пуштање на слободу. Пошто, по тим законима, осуђеник који издржава казну у немачком затвору може после сваке две године одслужене казне да поднесе такав захтев, Мерон је о томе обавештен и 2016. По Статуту Хашког трибунала, осуђеници имају право на помиловање или ублажавање казне према важећим прописима државе у којој издржавају казну, али под условом да председник Трибунала тако одлучи „на темељу интереса правде и општих правних начела“. Мерон је оба пута одбио Галићев захтев.
Пошто је по окончању рада МКСЈ, 31. 12. 2017, његове надлежности преузео Механизам за међународне кривичне судове, немачке власти обавестиле су и његовог председника Кармела Ађијуса да Галић и даље испуњава услове за превремено пуштање на слободу, тј. да „остатак казне може бити преквалификован у условну казну“. Приложена су и писма министра правде покрајине Баден–Виртемберг, јавног тужиоца из Карлсруеа и управника затвора у Фрајбургу. Узалуд, захтев је одбио и Ађијус, „због тежине злочина“.
Многи ће рећи да је то проблем доживотне казне, јер су у Трибуналу закључили да за одређивање прага за превремено пуштање на слободу доживотних осуђеника треба да послужи највиша казна на одређено време изречена у Међународном кривичном суду за Руанду која износи 45 година затвора. Ако тај осуђеник може захтевати превремено пуштање након што одслужи две трећине казне, тј. након 30 година проведених у затвору, онда би Галић, по оцени судија, требало да то право стекне пошто одслужи нешто више од 30 година казне.

ЗАТВОРСКА ТОРТУРА Трибунал је чак успео да код Савета безбедности УН издејствује (својом препоруком) да се одбију многобројни захтеви Србије да хашки осуђеници наставе казне да служе у нашој земљи, чак и под међународним надзором. Без обзира на физичка злостављања, попут генерала Радислава Крстића – у затвору Вејкфилд у Западном Јоркширу преживео је класичан атентат, због чега је пребачен у Краков у Пољској – или Милана Мартића, Драгомира Милошевића и Милана Лукића који казне издржавају у Естонији. Када се обрате суду у Хагу с конкретним замеркама, Естонија то схвата као напад на њен казнени систем и брани се тако што негира проблеме. Лукићу дан и ноћ гори светло у ћелији а затворске власти траже да плаћа комуналије и храну, али одбијају да му дају неки посао, јер не зна језик и јер је хашки осуђеник, па је оцењен као ризичан. Тортура иде до те мере да Естонцима, који не воле Русе, смета и то што српски језик којим тројица затвореника причају личи на руски, па се и због тога према њима непријатељски односе.

ЗАЈЕДНИЧКИ ЗЛОЧИНАЧКИ ПОДУХВАТ За суд у Хагу би се, без икаквих ограда, могло рећи да обилује правним и процедуралним неправилностима још од његовог оснивања, почев од тога да га није основала Генерална скупштина УН већ СБ.
Тако се Хашки трибунал, уместо да буде суд с ауторитетом, претворио у „звер која тражи месо“ (у затвору у Шевенингену напрасно је преминуло или се убило двадесетак оптужених Срба). А сви они су, углавном, оптуживани по командној одговорности у заједничком злочиначком подухвату, врло сумњивом правном термину који хашки делиоци правде годинама немушто покушавају да објасне, иако га није било чак ни у Статуту овог суда.
Ова „паразитска одговорност“, како је својевремено енглеска академска јавност назвала тај облик одговорности, у Великој Британији је била извор права пуне 32 године – све до 18. фебруара 2016, када је oдлукoм Врхoвнoг судa Уjeдињeнoг Крaљeвствa стaвљeнa вaн снaгe.
Генерал Младић је проглашен кривим за геноцид иако суд није утврдио његову посебну намеру за извршење овог најтежег злочина, као најбитнијег атрибута квалификације геноцида. Генерал је проглашен кривим на основу свог учешћа у тзв. „заједничком злочиначком подухвату“. Суштина ове формуле је да свака особа може бити проглашена кривом ако је проглашена учесником у том „подухвату“. Наиме, не доказује се његово учешће већ једноставно бива проглашен учесником.
Политички карактер Хашког суда недвосмислено је раскринкао угледни интелектуалац и блиски пријатељ Ноама Чомског, недавно преминули професор Едвард Херман, својом анализом у студији „Сребренички масакр: чињенице, контекст, политика“. У њој Херман каже: „И САД и званичници Трибунала које су САД именовале признали су значај политичког фактора у подизању оптужница од стране МКСЈ-а. Тако је, након подизања прве оптужнице за ’геноцид’ против лидера босанских Срба Радована Караџића и генерала Ратка Младића 24. јула 1995, судија Хашког суда Антонио Kасесе похвалио оптужнице као ’добар политички резултат’ и додао је да ’та господа неће моћи да учествују у мировним преговорима’ – што се своди на разлоге строго политичке природе, а то ипак није успело да дискредитује МКСЈ у очима света. ’Схватио сам да је Трибунал за ратне злочине веома драгоцено средство’, рекао је за Би-Би-Си главни амерички преговарач Ричард Холбрук. ’Ми смо га користили како бисмо два најтраженија ратна злочинца у Европи, Караџића и Младића, држали подаље од Дејтонског мировног процеса и ми смо га користили како бисмо оправдали све што је следило’.“

НЕПОЖЕЉНА СУДСКА ПРАКСА Поред политичких оптужница, ту је још једна „квака“ суда, донета мимо свих правних правила још од старог Рима до данас. То је питање правоснажности пресуде, које нема пре окончања жалбеног поступка и другостепене, коначне пресуде. Хашки трибунал је пак предвидео да се у случају да оптужени премине пре другостепене пресуде – првостепена проглашава за правоснажну.
Тако је овај суд, у основи, постао суд sui generis – мало комплот англосаксонског права, мало француског code civili, а највише сопствених правила која ствара током поступка, мења их и сам пише законе, сам их тумачи и сам изриче пресуде.
То је отишло толико далеко да, каже адвокат Лукић, ниједан трибунал, нити судско веће или суд не сме да користи праксу примењивану у МКСЈ. Бивши шеф адвокатског тима генерала Младића открио је за „Спутњик“ да се о овоме још не говори отворено, јер би то значило да се признају нелогичности и крупне мане у правним поступцима Хашког трибунала, већ да се то дефинише на други начин.
„Једноставно, судови не примењују та правила, и то је урађено по договору. Сви су донели своја посебна правила, и нико није ишао путем Трибунала, и није преузео баш ништа из њихове праксе“, рекао је Лукић за „Спутњик“, да би истакао како нови трибунали, као што су трибунали за Либан или Камбоџу, у својим статутима имају дефинисано да се не сме користити судска пракса коришћена пред Хашким трибуналом.
У притворској јединици Шевенинген налазе се још четири српска оптуженика, док је по затворима широм Европе и даље 14 држављана Србије и двојица РС. У Хагу су први председник Српске Радован Караџић, који чека одлуку где ће издржавати доживотну казну затвора, затим командант ВРС генерал Ратко Младић, коме другостепено веће тек треба да потврди или смањи ту исту казну изречену 2017. године. С њима су још и шефови Државне службе безбедности Србије Јовица Станишић и Франко Стаматовић Френки, којима је у жалбеном поступку 2015. укинута првостепена њослобађајућа пресуда донета 2013. и случај враћен на почетак.
За њих није утеха што су се правила МКСЈ показала као накарадна и политичка пре свега, ни што их други трибунали неће примењивати. Она за њих и даље важе, чак и после пресуде.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *