Почетна / Свет / Санкције као оружје

Санкције као оружје

НОВИ ВИРУС КОРОНА И ИРАН

Пише СРБОЉУБ ПЕОВИЋ

Током последње три деценије унилатералне економске санкције постале су уобичајено дипломатско оружје. Санкције су генерално дефинисане као негативне мере с намером промене понашања претњом и применом казни због непоштовања закона

Од оснивања Уједињених нација међународно право познаје институцију колективних или мултилатералних економских санкција, које се доносе у складу с Поглављем VII Повеље УН. Према члану 41 Повеље, Савет безбедности УН има искључиво право да одлучује која је легитимна мета мера, и његова одлука је обавезујућа за све чланице УН.
Унилатералне санкције, донесене од стране владе једне државе (или више њих) ради мењања понашања владе друге, нису дозвољене. Најмоћније државе, у првом реду САД, ипак прибегавају оваквим мерама. Иако њене одлуке нису обавезујуће, Генерална скупштина УН је од 1960-их редовно укључивала принцип немешања у резолуцијама, као симбол бриге због пораста примене овог нелегалног дипломатског оружја.
Један од основних принципа данашњег међународног права јесте принцип територијалности права индивидуалних држава, тј. принцип да држава не може на силу примењивати своје законе у другој. Други међу основним принципима је принцип супериорности међународног права над државним. Када једна држава примењује унилатералне санкције на другу, што је данас карактеристично за САД, она то правда својим законима, чиме крши принцип територијалности државног права.
Сем јурисдикционих питања, унилатералне санкције крше и друге принципе Повеље УН: економски и територијални интегритет, принцип немешања, међудржавну сарадњу. Када су уведене као институција међународног права, мултилатералне санкције су биле контроверзна тема, иако је одречно да се под икаквим околностима смеју кршити људска права током њихове примене. Стога су унилатералне санкције још контроверзније, јер крше и основна људска права, попут права на живот, на храну, на здравље и приступ медицинској помоћи, као и права на развој и на самоопредељење.
Унилатералне санкције САД према Ирану су већ постале појава дугог трајања. По Исламској револуцији 1979, одбијању САД да испоруче свргнутог шаха и тзв. Талачкој кризи, САД су увеле први пут овакве мере, до тада без преседана.
Због страха од иранског нуклеарног програма (за који није пресудно доказано да је развијан у војне сврхе) Ирану је 2012. СБУН изрекао мултилатералне санкције. Уз њих, САД и ЕУ су изрекле додатне санкције, циљајући примарно ирански извоз нафте (који чини око 80 посто укупног извоза). Мултилатералне санкције су укинуте 2015, када је иранска влада склопила уговор са владама пет сталних чланова СБУН и Немачке. Једна од одредби је била да председник САД мора сваких 90 дана ратификовати документ који би потврдио да се Иран придржава одредби уговора. Описујући у предизборној кампањи споразум као најгори уговор у историји, Доналд Трамп се повукао 2018, упркос заједничком саопштењу Терезе Меј, Емануела Макрона и Ангеле Меркел, те изјави Федерике Могерини. Повлачење је изазвало осуду влада чланова СБУН, ЕУ и других држава. Чак је и пређашњи израелски премијер Ехуд Барак овај потез осудио.
За повлачењем из споразума уследиле су нове и снажније америчке унилатералне санкције, са изузетно негативним ефектом на иранско здравство. Осим што економске санкције због утицаја на лично имовинско стање подижу ниво самоубистава и насиља (тако је стопа самоубистава порасла са 5,9 на 6,1 на 100.000 становника између 2012. и 2015). Приметан је и пораст психолошких поремећаја (депресија, злоупотреба супстанци). Друштвено-здравствени фактори такође указују на значајно погоршање: тако је Џинијев коефицијент економске неједнакости од 2012. скочио са 37 на 41 посто. Како грађани Ирана плаћају 10–30% трошкова лечења, јасно је како то утиче на здравље становништва, посебно на најрањивије (хронично оболели, особе са посебним потребама).
Приступ медицинским услугама је такође ограничен, будући да и међународне фармацеутске корпорације подлежу санкцијама, а да средства у страним банкама остају замрзнута. Тако су између 2012. и 2015. Ирану недостајала 73 лека, од чега су 44 процента били лекови виталног значаја. Цитарабин, агенс за хемотерапију, био је једна од недоступних супстанци. У контексту тренутних дешавања посебно је поражавајућа немогућност Ирана да за своје становништво обезбеди потребан медицински материјал за сузбијање новог вируса – ЦОВИД-19. Дотични вирус је још једном демонстрирао сву повезаност данашњег света. Блокирањем достављања медицинског материјала Ирану, режим у САД не само да кажњава генералну иранску популацију (у супротности са изјавама да медицински материјал и храна не подлежу санкцијама) већ се овим мерама угрожава и становништво читавог света.
Изгледа да се мало тога променило од писања Теодора Рузвелта из 1906: „У овом моменту сам толико љут на малу ђавољу кубанску републику да бих волео да њено становништво обришем са лица Земље. Све што смо од њих желели је да се лепо понашају и буду просперитетни и срећни тако да ми не бисмо морали да се мешамо.“
Аутор је истраживач-
-приправник у Институту за европске студије

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *