Русија ће преузети европску бакљу

Од Брегансона до НАТО самита у Лондону: нова стратешка линија Францускe и Европe?

Пише Анри де Гросувр

Самит НАТО у Лондону 3. и 4. децембра потврђује нову стратегију која се може описати као „деголовска“, а коју је француски председник Емануел Макрон покренуо у августу 2019. године на тврђави у Брегансону и наставио је сада чврсто и доследно, у Лондону, према председнику Доналду Трампу и другим колегама из Атлантског савеза. Питање је да ли ће се и како то остварити у месецима и годинама које следе

У Брегансону, на самиту Г7 у Бијарицу у Француској августа ове године и поводом француског председавања Саветом Европе у Стразбуру (од маја до новембра 2019), француски председник Емануел Макрон покренуо је нову линију против Русије. Истовремено, брегзит и криза демократских процеса у ЕУ чине неопходним преиспитивање даљег развоја Европе. Две главне теме које развијамо неколико година, велика континентална Европа и оживљавање ЕУ као авангарде, у средишту су овог извештаја. Унутар ЕУ живимо у парадоксу. Већ годинама веома је жива критика Уније, како с деснице, тако и с левице, а како се криза око брегзита кристалише, све је јасније да је веома тешко, па чак и немогуће начинити корак уназад и напустити ЕУ. Процес се чини неповратним, а референдуми доводе само до разарања јединства наших друштава. Политичким и економским последицама брегзита придружује се опасност од грађанског рата у Ирској. Биће потребно знати искористити могућности које је створила Француска у комбинацији с последицама брегзита. Утолико пре што „спољни“ саветници које француски председник највише слуша, укључујући наше пријатеље Реноа Жерара, Жан-Пјера Шевенмана и Ибера Ведрина, учествују у овом пројекту складном са интересима Француске и Европе.

МАКРОНОВА ПРЕКРЕТНИЦА Недељу дана пре састанка Г7 у Бијарицу, 19. августа, Емануел Макрон примио је Владимира Путина у Брегансону и с њим разговарао четири и по сата, од чега сат и по у четири ока. „Русија је европска, врло темељно (…) и ми верујемо у Европу која се пружа од Лисабона до Владивостока“, нагласио је тада председник Макрон и додао да жели да поново увеже Русију за Европу. Истовремено, поводом француског председавања Саветом Европе у Стразбуру, Емануел Макрон је радио на реинтеграцији Русије у ту паневропску организацију. Па ипак, сада када је Филип Етјен, дипломатски саветник Макрона, отишао у Вашингтон на амбасадорско место, „унутрашњи“ дипломатски саветници француског председника нису већински наклоњени тој линији складној с француским и европским историјским интересима. За Ибера Ведрина, „Макрон покушава, и у праву је у својим настојањима. Ако успе да покрене процес, следиће га други Европљани, и могло би доћи и до ширег ефекта“; „током своја прва два мандата Владимир Путин је пружио руку западњацима, који су погрешили што на то нису истински одговорили“.
Поводом француског председавања Саветом Европе (од маја до новембра 2019), Макрон је током свог говора 1. октобра у Стразбуру говорио о заједничкој европској кући, јединству европског континента, суверенитету европског парламента, а заложио се и за Русију: „У потпуности подржавам избор да се Русија задржи у Савету Европе, јер верујем да је руски народ у основи европског хуманизма, јер је учествовао у његовој изградњи, јер су географија, историја и култура Русије у основи европске.“ Брегансон, Г7 у Бијарицу и председавање Саветом Европе били су дипломатски успеси које је иницирао француски председник. Сматрамо да не треба оклевати да подржимо ову нову линију, а то је мишљење и Жан-Пјера Шевенмана, који додаје: „На међународном нивоу, састанак Г7 у Бијарицу, и претходна посета Владимира Путина Брегансону, омогућили су Макрону да заузме нови став. Више од процвата иницијатива, председник Француске је изнео оригинални образац читања света који одговара националном интересу. То је јасно и ново“ (Жан-Пјер Шевенман у часопису „Маријан“, 6. септембра 2019).

ЕВРОПСКА АВАНГАРДА И ОДНОСИ ЕУ И РУСИЈЕ ДВЕ СУ СТРАНЕ ИСТОГ ПРОЈЕКТА Велика Британија је у почетку одбила да учествује у изградњи Европе, а по првим успесима покушала је да створи ривалски пројекат у оквиру Европске асоцијације за слободну трговину. Након неуспеха конкурентског пројекта, Енглези су морали да сачекају одлазак генерала Де Гола с власти да би се придружили пројекту и, овога пута изнутра, подстицали систематско ширење како би се спречило политичко продубљивање. Данас смо превише бројни у ЕУ да бисмо се сложили и дефинисали јасну и кохерентну политику према нашим главним партнерима. За разлику од главних светских актера, Европљани једини немају геополитички пројекат, економски и индустријски пројекат, јасну визију онога шта јесу, својих граница, своје ситуације и будућности. С друге стране, Сједињене Државе, Русија, Кина, Израел, Бразил или Индија имају сопствене пројекте у које смо ми интегрисани. Постали смо објекат, а не субјекат у међународним односима. Не постоји европски дигитални пројекат. У Паризу и Цириху постоје истраживачки центри за вештачку интелигенцију, али их је основао „Гугл“. Нови путеви свиле пролазе кроз Европу, али користе трећим странама. Оваквих примера је много у стратешким секторима (аеронаутика, свемир, одбрана, биотехнологија, обале и поморска подручја).
Једини начин да се вратимо провинцијализацији европских земаља је двострука политика паневропске сарадње све до Русије и шире од ЕУ, и оживљавање стратешких питања у ЕУ од стране групе земаља предводница. Та авангарда, кохерентна и доследна, била би тврдо језгро будуће политичке Европе. Срце те авангарде биле би, наравно, Француска, Немачка, Италија, Белгија и Луксембург и све земље које деле ове амбиције. Француској је тешко да прихвати преокрет у односу снага са својим суседом Немачком. Немачка привреда је снажна и из тога треба да извучемо закључке. Француска je, без Британаца, једина европска држава способна да пројектује озбиљне војне снаге. Неповерење грађана земаља ЕУ у односу на изградњу Европе углавном је последица безбедносних и економских проблема. Подела француског права вета у Савету безбедности Уједињених нација није актуелно питање. Али запитајмо се зашто Кинези, Руси, Сједињене Државе редовно користе своје право вета, док Британци и Французи то не чине готово никада.

УЛОГА ИНДУСТРИЈСКИХ ЛИДЕРА Пример великог Европејца Аристида Бријана чини ми се посебно актуелним, нарочито по његовим европским амбицијама и улози коју су тада морале играти економске снаге. Његов пројекат је федерализација Европе, без одустајања од националног суверенитета: „Очигледно је да ће Унија деловати углавном у економском пољу, а то је најкритичније питање. Ипак, верујем да можемо да постигнемо успех. Али сигуран сам и да би са политичког и друштвеног аспекта, федерално повезивање, без угрожавања суверенитета било које државе, могло бити део Уније.“ Спрам политичке кризе и превладавајуће улоге привреде у нашим друштвима, мислим да пословни лидери, значајни индустријалци имају велику одговорност и европску улогу. Конкретно у Италији, Француској и Немачкој концепт индустријских лидера је речит. Слажем се са Сен-Симоном да су наука, економија и иновације уско повезани и да су више него икада покретач наших друштава. Позивам индустријске лидере на заједничко деловање унутар земаља тзв. европске авангарде ради политичког оживљавања Европе. Овоме се мора додати потреба за друштвеном солидарношћу. Чини ми се да овакво повезивање у Европи иде преко локалних и регионалних идентитета. Радимо тренутно у Стразбуру на пројекту књиге, својеврсном проевропском манифесту индустријских лидера унутар ЕУ и на стварању француско-немачко-италијанских темеља, како бисмо обновили и утицали на изградњу Европе.

ПОСЛЕДИЦЕ БРЕГЗИТА И МОГУЋНОСТИ У ПОЉУ ОДБРАНЕ С повлачењем Британаца, француско-немачка веза поново постаје централна, чак и у оквиру двадесетседморке, што је важно. И то чак и ако однос шефова држава две земље, Ангеле Меркел и Емануела Макрона, није нарочито срдачан и ефикасан. Али с обзиром на еволуцију међународне улоге САД, у којој је Трамп подједнако покретач колико и учесник, и на брегзит, земље ЕУ дужне су да преиспитају и реорганизују европски пројекат. На почетку европског пројекта Британци су мислили да то неће функционисати, а онда видевши да ипак функционише, покушали су да споља створе конкурентске организације, као што је Европска организација за слободну трговину, чији је разлог постојања нестао напретком у изградњи ЕУ. Затим су морали да сачекају смрт генерала Де Гола да би се придружили Унији, где су подстицали узастопна проширења како би што више разблажили политички пројекат. На пољу одбране, Британци су ставили вето на било какво јачање европских безбедносних и одбрамбених способности. На неки начин, дакле, враћамо се на претходно стање, али без аутоматизма, него постоје потенцијал и прилика који се могу остварити само политичким волунтаризмом, имајући на уму да је политички и економски утицај највећих европских држава мањи него пре педесет година.
Брегзит нам отвара нове могућности у домену одбране и то, парадоксално, посебно с нашим британским пријатељима. Овде мислим на говор Терезе Меј од 17. јануара 2017. и на прву белу књигу о брегзиту од 2. фебруара 2017. где је реч о безбедности и одбрани. У Франкфурту ће задатак Кристин Лагард бити веома компликован, јер се немачки економски и финансијски интереси често разликују од интереса већине осталих земаља ЕУ, а занимљиво је видети и ко су јој „спољни“ саветници. Мислим да то пре даје разлога за радост због еврозоне, него због улоге Француске и Немачке.
Шта год да се деси и упркос својој острвској специфичности, Велика Британија је велика европска земља, остаће на овај или онај начин повезана са судбином земаља континенталне Европе. Дакле, чак и ако брегзит успе, остаће снажне економске, финансијске и безбедносне везе између Велике Британије и Европске уније. Увек покушавам да уочим позитивне аспекте ствари. ЕУ ће без Британаца бити приморана да преиспита и реструктурира свој политички пројекат, што је добра ствар. Штавише, чак и ако Британци напусте ЕУ, одбрамбена сарадња остаће суштински важна и вероватно ће бити олакшана. Од како се покренуло питање брегзита, они су појачали позиве за наставак свог учешћа у Заједничкој безбедносној и одбрамбеној политици – већ цитирани Ланкастерски говор, две прве беле књиге о брегзиту, говор Мејове из Минхена 12. септембра 2017, документ Криспина Бланта за конференцију о Заједничкој безбедносној и одбрамбеној политици на Малти 28. априла 2018. године и спремност на наставак учешћа у програму Галилео. Британци би, дакле, могли да напусте заједничко тржиште и царинску унију, настављајући учешће у Заједничкој безбедносној и одбрамбеној политици. Штавише, мислим да су нам потребни, јер су Француска и Британија једине две земље у ЕУ које су способне да пројектују војне снаге на страним територијама. У области безбедности и одбране Британци су мислили да могу без ЕУ и њене одбрамбене политике због привилеговане везе Лондона и Вашингтона, али је досад непоколебљиво поверење овог привилегованог односа доведено у питање Доналда Трампа. Став америчког председника, посебно у вези са иранским нуклеарним питањем, имао је важну улогу. Све је то парадоксално приближило Британце француској позицији у корист успостављања одговарајуће европске стратешке аутономије.

ТВРДО ЈЕЗГРО И УЛОГЕ ФРАНЦУСКЕ, НЕМАЧКЕ И ИТАЛИЈЕ Ни географија, ни земља чији главни град, вечни град, представља политички и духовни легитимитет Европе не могу се променити! Италија је била део каролиншког језгра од почетка европског пројекта и по мени не може бити оживљавања европског политичког пројекта без Италије. Поменули смо сателите, питања стратегије и одбране. У области вештачке интелигенције европска зависност је готово тотална, имамо два истраживачка центра у Паризу и Цириху, али су они „Гуглови“. Ако желимо да наставимо да постојимо и преузмемо контролу над својом судбином, мораћемо да приграбимо сва та стратешка подручја. У време када деиндустријализација Француске није заустављена, требало би да се инспиришемо економском политиком која је последњих година омогућила Италији да се реиндустријализује. Француска, Немачка и Италија су три главне земље Уније које, такође, имају јаку традицију економских, културних и политичких односа с Русијом.
„Париз–Берлин–Москва“ (књига Анри де Гросувра) открива нам потенцијал, а постоје и структуре тространог дијалога које настављају да играју своју улогу. Тврдо језгро с једне, и стратешки пројекат највеће Европе с друге стране су две стране исте кованице. Говорили смо о питању авангарде која би поново покренула односе с Русијом и констатујемо врло обећавајући развој који је покренуо председник Макрон. Не само да је Русија дубоко европска, као што је Емануел Макрон изјавио 1. октобра 2019. у Стразбуру, него верујемо, као и филозоф, теолог и песник Хердер (1744–1803), што смо написали у 2001. у књизи „Париз–Берлин–Москва“, да ће Русија преузети европску бакљу. Европско наслеђе је, пре свега, оно античке Грчке, Рима и просветитеља.

Аутор је есејиста специјализован за европску геополитику

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *