Почетна / Свет / Понавља ли се драматична мигрантска 2015. година

Понавља ли се драматична мигрантска 2015. година

Страх од оног (злог) пролећа које је радикално променило Немачку: лансирало је десничарске популисте и екстремисте у политичку орбиту, подстакло талас расистички мотивисаног насиља, са читавом серијом атентата, и оживело баук нацизма, пред чим је званична политика (пре)дуго затварала очи, док то није постало озбиљна претња ионако уздрманој демократији и директна опасност за безбедност земље

Хаотичне, и драстичне, сцене на грчко-турској граници укључиле су драматичан аларм (и) у Берлину, с посебним разлогом. Медији и политичари се готово панично питају: понавља ли се (зло) мигрантско пролеће 2015. усред зиме 2020. године?
Реч је о пролећу које је радикално променило ситуацију у земљи и учинило је политички експлозивном: лансирало је десничарске популисте и екстремисте у политичку орбиту (фамозна Алтернатива за Немачку освојила је, готово на препад, све покрајинске парламенте а у Бундестагу постала најјача опозициона снага!) и подстакло талас расистички мотивисаног насиља, са читавом серијом атентата и масовних убистава, и оживело баук нацизма, који све очитије, и дрскије, из подземља излази на јавну сцену, и постаје озбиљна претња ионако уздрманој демократији и директна претња безбедности земље.

Узалудни позиви у помоћ

Пред мигрантском зимом 2020. Европљани стоје без сувислог одговора и несложно као што су то били, и чинили, оног пролећа 2015. године. С једном, уочљивом, и великом, разликом: Ангела Меркел данас није више способна, ни вољна, да онако великодушно, отварајући широм (немачка) врата, одговори на позиве у помоћ које канцеларки, некадашњој „мигрантској мајци“, шаље и овога пута „лавина“ мигрантских несрећника.
Меркелова се, међутим, макар и невољно, нашла и у средишту нове кризе. Медији је, наиме, подсећају на њену одговорност. И упућују да делује. У три смера. Прво: да склопи (ко ће ако не она), нови споразум с Ердоганом, уз додатне финансије. Могла би при томе да барата не само новцем ЕУ него и јаком немачком картом. Уз њен притисак, „Фолксваген“ (који се још колеба) би могао да изгради фабрике у Турској (производио би се пасат): а због 30.000 нових радних места и непопустљиви турски председник би могао да буде попустљив.
Друго: канцеларка би (ко ако не она) требало да посредује између Ердогана и Путина у сиријском спору и тако, бар донекле, ублажи мигрантску кризу. Ескалација сукоба с којим се два лидера суочавају не одговара ниједном. Али оба су, примећују немачки медији, одвише горди да сами изађу из садашњег спора.

Ердоганов рачун и рачуница

И треће: Меркелова би, снажније него 2015, могла да притисне чланице европске фамилије да прихвате расподелу избеглица. Могла би, опет, да користи јаку немачку карту: у јеку жучних расправа о новом буџету ЕУ највећи нето платиша био би у стању да убеди и оне најтврдокорније на источној страни…
Турски председник Ердоган, иначе, испоставља, отварањем граница с Грчком и Бугарском за мигранте, финансијски и политички рачун Европљанима. Једностраном суспензијом „дила“, склопљеног са Европском унијом 2015 – он ће зауставити реку избеглица, а они заузврат дубље завући руку у (буџетски) џеп – турски председник покушава да оствари два циља: да добије још коју милијарду евра (тврди да му и оно раније обећано није исплаћено) и политичку подршку за (проблематичну) сиријску ратну авантуру.
Хоће ли у овом политичком хазарду високог ризика Ердоган остати празних руку или не, зависиће више од развоја ситуације с мигрантима, него од одбојних реаговања политичара (у немачком случају углавном из „другог ешелона“) који поручују да неће прихватити (његове) уцене.
Једини европски, за сада, одговор (и прво велико искушење у хрватском председавању ЕУ) у тренутку писања овог текста је онај полицијски: хитан састанак министара унутрашњих послова и слање граничара Фронтекса у помоћ Грцима који су практично остављени на цедилу. Нема одговора шта, заиста, учинити с толико миграната.

Масакр у градићу Ханау

Немачка не би да пред мигрантима сасвим затвори врата (у томе играју улогу како хумани и морални, тако и економски разлози: њена привреда је жедна, не само квалификоване, радне снаге), али би да то, за разлику од 2015, буде „организовано“. Већина европских земаља се, међутим, претвара у бедеме, с подигнутим зидовима и бодљикавим жицама. Идеја о квотама, и солидарности у равномернијој расподели „терета“, пропала је још оног (фамозног) пролећа 2015.
Хаотична и драматична ситуација на грчкој граници, иако још далеко од немачког тла, усијава додатно ионако усијану политичку атмосферу насталу после масакра у градићу Ханау. Четрдесеттрогодишњи Тобијас Ратјен је, подсетимо, у суманутом (расистичком) походу, поубијао десет особа с мигрантским пореклом (на крају је устрелио мајку и себе) и тиме, констатују немачки медији, постигао „тужан рекорд“: ликвидирао је више жртава него његови претходници, расистички мотивисана „сабраћа“ и атентатори, појединачно.

Расистички мотивисани злочини

Масакр из Ханауа био је тек последњи у све учесталијем низу расистички мотивисаних злочина. Споменућу само још два. Напад на синагогу у Халеу, због којег се Јевреји у овој земљи осећају све угроженије. Готово успаничено. И ликвидацију локалног политичара владајуће странке (ЦДУ) Валтера Либкеа из Касела: био је то први политичар после рата који је пао као жртва екстремних десничара.
После масакра у варошици Ханау укључен је „црвени аларм“: политичари највишег ранга демонстрирали су (закаснелу) одлучност у борби против десничарског екстремизма, расизма и нацизма. Канцеларка Ангела Меркел је упозорила на „отров расизма и отров мржње“, али о „противотрову“, констатује „Шпигл“, ни речи.
Иако је већина званичних личности од формата сагласна у оцени да десничарски екстремизам и тероризам представљају „највећу претњу нашој демократији“ (министарка правде Кристине Ламбрехт, СПД), остаје чињеница да држава још није пронашла адекватан и ефикасан одговор на ову претњу. Медији подсећају да би, по учесталости злочина, „немачка зима 2020“ могла да се претвори у пандан „немачкој јесени 1977“.

Кад држава жмури на једно око

Те јесени су (левичарски) терористи, припадници „Фракције црвене армије“ (фамозни РАФ) изазвали ванредно стање у Западној Немачкој и, серијом отмица и атентата на „капиталистичке и империјалистичке симболе“ (индустријалце, банкаре, тужиоце, генерале и дипломате) гурнули земљу у дотад најтежу, не само политичку, кризу. У непоштедном рату државе и терориста, који је трајао годинама, пало је, с једне и друге стране, много глава.
Кад су у питању екстремни десничари, држава, не бар до сада, није показивала, и показала, такву бескомпромисну одлучност. Напротив, „жмурила је на једно око“, игнорисала и багателисала опасност која је претила, и прети, с те стране. У томе су тренутно сагласни, напокон, и званичници и утицајни медији. Савезни министар унутрашњих послова Хорст Зехофер и шеф Уреда за заштиту уставног поретка (тајна полиција) Томас Халденванг су признали да су политика и надлежне службе „преспавале борбу против десничарског екстремизма“.

Шта Немци не би смели

Утицајни „Шпигл“ је чињеници да је држава заиста „оманула“ посветио уводни, и ударни коментар у броју од 22. фебруара (аутор Маркус Фелденкирхен). Аутор упозорава да је борба против десничарског екстремизма и нацизма у овој земљи морала постати, и бити, „државни резон“, али се то, све до данас, није догодило. Има много тога што би се могло опростити кад је реч о Немачкој, али не, и никако, немарност у борби против нацизма: земља која је, вођена нацистичком идеологијом, гурнула пола света у огањ и има шест милиона Јевреја на савести, не би смела да дозволи оживљавање расизма на сопственом тлу.
Немачка реалност, међутим, изгледа друкчије: готово сто људи пали су као жртве екстремне деснице од 1990, иако неки подаци говоре да је тај број дупло већи. Тој црној листи треба додати и оних десет жртава масакра у Халеу. Дуго игнорисање и багателисање те чињенице учинило је да Немачка данас има проблем с нацизмом.

Планирање грађанског рата

Уз број жртава расте и број екстремистичких и нацистичких организација које се формирају, и оглашавају, у земљи, што говори, подсећа „Шпиглов“ уводничар, о великој срамоти Немачке. Из подужег списка екстремистичких и нацистичких терористичких група, споменимо само њих неколико: „Националсоцијалистичко подземље“, „Група Фрајтал“, „Комбат 18“ (бројка и редослед слова у абецеди представљају иницијале Адолфа Хитлера!), „Група С“ и „Револуција Кемниц“.
Осам чланова ове неонацистичке групе се управо налази пред судом у Дрездену. Из оптужнице се види њихова решеност да с „речи пређу на дела“ и грађанским ратом направе „историјски преокрет“. Уверени су да би, код првих експлозија и напада, „88.88 одсто полицајаца“ прешло на њихову страну.
Прву „превратничку акцију“ група је планирала да изведе у Берлину 3. октобра 2018, на дан немачког уједињења. На полицијском „визиру“ нашли су се кад су покушали да се домогну полуаутоматског оружја. Приликом хапшења, припадници групе носили су мајице с натписима „Народни устанак Источна Немачка“ и „Борбена Источна Немачка“. Од 2.800 активних десничарских (и неонацистичких) екстремиста које је у Саксонији регистровао Уред за заштиту уставног поретка, на „револуционаре Кемница“ отпада 1.300.

Тражење упоришта у војсци и полицији

Ако је процена вођа ове групе да би полицајци у „дану икс“ листом прешли на њихову страну превише оптимистичка, чињеница јесте да екстремисти траже, и налазе, у процентуално занемарљивом, али забрињавајућем броју, макар да је реч о појединцима, присталице у војсци и полицији, како би повећали „борбену способност“.
Јавну расправу на ту тему покренуо је Фридрих Мерц, један од најозбиљнијих претендената, после одласка малерозне Анегрет Крамп Каренбауер, на положај шефа владајуће Хришћанско-демократске уније (ЦДУ), а тиме и будућег канцелара. Губимо делове Бундесвера и полиције, упозорио је Мерц. Многи њихови припадници осећају да су остављени на цедилу и окрећу се (десничарској) Алтернативи за Немачку. Јерг Радек, из синдиката полиције, то објашњава последицом мигрантске кризе: полицајци су били принуђени да толеришу недозвољене уласке у земљу уместо да их спрече, како то закон налаже.

Листа за одстрел противника

Питање да ли заиста постоји екстремистичка мрежа у коју су укључени припадници војске, полиције и тајних служби – постало је јавно. „Дојче веле“ је (још) 2018. извештавао о мрежи која делује илегално, која се припрема за грађански рат и „дан икс“. Припадници ове мреже направили су листу за одстрел „политичких непријатеља“. На тој листи налазио се и онај ликвидирани локални политичар с почетка овог текста.
Градско веће Дрездена, престонице Саксоније, и јаког упоришта десничара (у овој покрајини Алтернатива за Немачку освојила је чак 27,5 одсто гласова), усвојило је, на иницијативу странке Левица, недавно резолуцију о „ванредном стању због нацизма“ са 39 према 29 гласова. У њој су демонстративно показали да су „посвећени очувању слободног либералног демократског друштва које штити мањине и одлучно се бори против нациста“.
Важан податак: реч је о граду у којем је „рођена“, и још опстаје, екстремно десничарска Пегида: скраћеница за покрет Патриотских Европљана против исламизације запада. Присталице Пегиде „излазе на барикаде“, несустало, у одбрану немачке националне чистоте, а против муслимана, азиланата и „однарођавања“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *