Опасна сила с Истока

Пресуда Уставног суда БиХ о пољопривредном земљишту Републике Српске је, објављивањем у Службеном листу Босне и Херцеговине, формално ступила на снагу, међутим, остаје питање како ће заживети и на терену, пошто у РС уопште немају намеру да јој се повинују

Након одлуке Уставног суда БиХ о отимању пољопривредног земљишта Републици Српској, као и оштре реакције Бањалуке, на политичкој сцени дејтонске творевине као да је дошло до привременог затишја. То, међутим, не значи да су сукобљене стране одустале од својих, потпуно удаљених ставова о будућности државе коју од њеног рођења својим терапијама у животу одржавају страни „доктори“. Бошњаци верују да ће, уз подршку моћних западних пријатеља, али и сарадњу „кооперативних“ странака из РС, успети да прогурају замисли о унитаризацији БиХ, док Додик и његови сарадницу поручују како ће, упркос притисцима, истрајати на курсу који је 17. фебруара усвојила Народна скупштина РС.

УСТАВНЕ СУДИЈЕ Пресуда Уставног суда БиХ о члану 53 Закона о пољопривредном земљишту Републике Српске је, објављивањем у Службеном листу Босне и Херцеговине, формално ступила на снагу, међутим, остаје питање како ће заживети и на терену, пошто у РС уопште немају намеру да јој се повинују и прихвате ингеренције Сарајева на деловима своје територије.
Милорад Додик за сада не покреће механизме за враћање отетих дејтонских надлежности Републици Српској јер жели да – пре предузимања овако радикалних мера – покуша да до циља стигне кроз институције БиХ. У том смислу су још 25. фебруара представници клубова посланика СНСД-а, Српског клуба и ХДЗ-а у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ предали у редовну процедуру заједнички Предлог закона о избору судија Уставног суда, који би, када би био прихваћен, означио крај присуства страних арбитара у овом важном судском органу.
Проблем је у томе што овај предлог, готово је извесно, неће добити подршку бошњачких политичких структура. Њима не пада на памет да се лише помоћи оних који својим дељењем „уставне правде“ стварају правну подлогу за претварање „влашке“ републике у празну љуштуру, а самим тим трансформишу садашњу државну творевину из Дејтона у жељену „јединствену Босну“.
Јасно је, наравно, и најодговорнијим људима Републике Српске да некадашњи Муслимани не желе да се одрекну овог судијског адута за постизање националних циљева, али су ипак гурнули већ споменути предлог закона у скупштинску процедуру како би показали свету да Бањалука жели договор свих народа некадашње централне југословенске републике и поштује институције дејтонске БиХ.

САРАЈЕВО–МОСКВА Колико су у Сарајеву алергични на свако међународно оспоравање вечитог остајања страних арбитара у Уставном суду БиХ показала је жестока реакција Странке демократске акције на саопштење Министарства спољних послова Русије.
Бошњацима се очигледно није допала оцена званичне Москве да су „предложене измене у формирању Уставног суда БиХ у потпуности у складу са Дејтонским споразумом“, баш као ни њен позив страним (западним) партнерима „заинтересованим за одрживу стабилизацију у Босни и Херцеговини да се уздрже од лоших процена које само отежавају ситуацију“.
Из странке која држи власт у бошњачком делу БиХ упућен је, путем званичног саопштења, оштар прекор једној од најмоћнијих светских сила да „подржавајући константно антидејтонске захтеве и ултиматуме из ентитета РС, представља главну сметњу постизању стабилности и компромиса у Босни и Херцеговини“.
СДА је оптужила Русију да, „охрабрујући Додикову политику, има за циљ да БиХ држи у блокади и спречи је да напредује ка чланству ка Европској унији и НАТО-у“, али и послала „правно објашњење“ Кремљу како је „присуство страних судија у Уставном суду БиХ дејтонска категорија, ништа мање него постојање ентитета и кантона“.
Да је ова „храбра критика“ руске политике имала заправо виши циљ показао је завршни део саопштења Изетбеговићеве партије. У њему је – слично Ђукановићевим апелима НАТО пријатељима да „заштите Црну Гору од малигних утицаја Москве и Београда“ – затражено од Вашингтона и Брисела да „спрече опасну силу са Истока да преко својих српских експонената доведе у питање досадашњу доминацију Запада у БиХ и региону“.
„Имајући у виду да је уплитање Русије нескривено и директно, ово је врло јасна порука и нашим партнерима, пре свега у Вашингтону и Бриселу, да не смеју допустити да Москва преко локалних антиевропских и анти-НАТО странака нарушава стратешке интересе региона: стабилност и напредак ка НАТО-у и Европској унији“, поручила је Странка демократске акције.

ОПОЗИЦИЈА СРПСКЕ Не треба сумњати да ће – под претпоставком да аутори сарајевског апела нису претходно добили савет да га напишу – овај захтев СДА наићи на позитиван пријем тамо где треба. Бошњаци у борби за постизање жељених циљева рачунају – као што смо већ рекли – не само на стране спонзоре већ и на опозиционе странке РС с којима су протеклих дана учврстили сарадњу у борби против непријатеља из Бањалуке. Након што су прогурали Закон о престанку мандата Високог судског и тужилачког савета Босне и Херцеговине, СДС и ПДП су, заједно са СДА, обавили још један важан посао.
Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ је, на предлог незаобилазног НАТО лобисте Драгана Мектића, изгласао одлуку о престанку мандата и избору чланова Централне изборне комисије БиХ, којом је омогућено да СДА и њени српски партнери преузму контролу над радом овог важног тела. Док су досадашњи бошњачки чланови ЦИК-а, Суад Арнаутовић и Ахмет Шантић, поново изабрани, извршена је промена кадрова из Републике Српске па су посао у Централној изборној комисији добили ПДП-овац Јован Калаба и Вања Бјелица Прутина, бивша саветница председника СДС-а Мирка Шаровића. Није тешко закључити да ће овако скројени ЦИК на наредним изборима бити у функцији ових странака и њихове босанске политике, односно да ће учинити све да путем изборног инжењеринга скрати за гласове Додиков политички блок.
И док постиже овакве успехе у заједничким органима БиХ, некада најмоћнија партија Републике Српске суочава се са унутрашњим потресима који прете да још више срозају њен, иначе одавно пољуљани имиџ. Председништво СДС-а је 10. марта искључило из странке градоначелника Бијељине Мићу Мићића и распустило градски одбор овог центра Семберије због „неопростивог греха“ уласка у коалицију са Додиковим СНСД-ом на предстојећим локалним изборима. Мићић је ту одлуку образлагао економским разлозима, односно „потребом изградње 12 инфраструктуралних објеката у Бијељини“, међутим, наишао је на непремостиви зид одбијања постављен о стране челника Српске демократске странке.
За Мирка Шаровића и његове истомишљенике је, очигледно, било какав вид сарадње са Додиковим блоком опасан по њихове интересе, што јасно показује да СДС под садашњим председником није промено курс у односу на време кад је његов претходник Вукота Говедарица – након пораза на изборима у новембру 2018 – из странке избацио градоначелника Добоја Обрена Петровића због пропагирања сличних јеретичких идеја. Што Шаровић, Говедарица и Мектић буду више учвршћивали везу с партијом Бакира Изетбеговића и постајали корисни инструмент бошњачке унитарне политике, то ће више наилазити на отпор у регионалним и локалним страначким структурама. А нове поделе, смене и распуштања страначких одбора, извесно је, неће одвести СДС ка успеху на наредним изборима, већ ће му трасирати пут ка амбису.

ЗБОГ КОРОНЕ ЗАТВОРЕНЕ ШКОЛЕ И ЗАБРАЊЕНА ОКУПЉАЊА

У БиХ и Републику Српску је стигао вирус корона, па је до тренутка кад пишемо ове редове у РС овом болешћу заражено десет особа. Два пацијента се налазе на Клиници за инфективне болести у Универзитетском клиничком центру РС у Бањалуци, док је осморо у кућној изолацији. Одлуком власти у Републици Српској су на период од три недеље затворене основне и средње школе, те до 30. марта забрањена сва јавна окупљања грађана.

СТАНИВУКОВИЋ: СРБИ У РС И СРБИЈИ СУ ДВА НАРОДА!

Млађани посланик ПДП-а у Народној скупштини РС Драшко Станивуковић је приликом гостовања на сарајевској „Фејс“ телевизији изнео своје „стручно“ мишљење да су „Срби из Републике Српске и Србије припадници два народа“. Наравно да се овакво мишљење бањалучког опозиционара допало онима који Србе из некадашње централне југословенске републике виде као „Влахе“ или „православне Босанце“, а не треба да изненађује ни то што је Станивуковић саопштио да за њега „у Јасеновцу није било геноцида већ само великог злочина“, као и да „у хрватској операцији ’Олуја’ није било етничког чишћења Срба“.

 

Један коментар

  1. Avatar
    Душан Буковић

    Историјске истине ради, нарочито бисмо подвукли да су се србофобични манипулатори и хипокрити у Сједињеним Америчким Државама заложили за извесне терористичке и револуционарне структуре у Југославији, које су организовали, контролисали и усмеравали у злочиначком подухвату у рату са југословенском државом. Усвојили су антијугословенске и србофобичне резолуције Сената и америчког Конгреса у току 1987. године и директно и индиректно покренули рушење друштвено-политичког система у Југославији.

    Врло добро нам је познато да су србофобични манипулатори и хипокрити у америчком Сенату и Конгресу у удруженом злочиначком пдухвату стали иза геноцида над Србима у Југославији.

    И шта је ту могла извесна српска родољубива интелигенција , којој је припадао између осталих и Никола Кољевић. Познато је његово писмо које је објављено у београдском „НИН-у“ у току 1996. године, које гласи…

    Зимерманово пеглање

    („Корени југословенске трагедије“, НИН бр. 2382-2386)

    Иако сам раније чуо за мемоарске варијације Ворена Зимермана, које је ваш недељник објављивао у наставцима прошлог месеца, стицајем околности – углавном здравствене природе у породици – до неки дан нисам прочитао онај део који се односи на „субверзивну“ активност током 1991. и 1992. г.

    По измишљеним цитатима, а посебно ономе што је изостављено, рекло би се да је у питању Зимерманов увелико одбранашки текст сопственог дипломатског неуспеха. Рецимо, Зимерман уопште не помиње да смо му Караџић и ја уручили на енглески преведену и јасно артикулисану брошуру „Шта предлажу Срби“. Али зато помиње „пакт Молотов – Рибентроп“ што ни у једном разговору није поменуто. Но, у личне оцене, ентитете и тон Зимерманових накнадних дограђивања не бих желео – а и чему? – да улазим.

    Историјске истине ради, желео бих само да изјавим да су три ствари једноставно нетачне. Са Туђманом нисам разговарао о подели Босне између Србије и Хрватске ( и у којем својству?), већ о проблемима кантонизације. Приликом једног „приватног“ састанка јесам говорио и о постојању „мекше линије“ у СДС-у и потреби даљих договора, али не и о могућности пристанка на референдум о независности Босне и притиску на Караџића у том правцу. Ни луд, иако ме овај аутор тако представља, посебно у контексту следећег сусрета.

    По повратку из Хелсиникија ( са састанка тадашње КЕБС-а) пренео сам му поруку Дејвида Еванса ( неизмењеним гласом) – његовог школског друга – који је разговарао са бившим амбасадором Иглбергером, који су као пријатељи Срба – а званична америчка политика је већ била другачија – желели да помогну. Сам Зимерман је рекао да је већ неколико пута разговарао са Добрицом Ћосићем, али да га је тешко наговорити да се прими председничке функције. Само не Србије већ Југославије, што је Добрица Ћосић и постао већ 15. јуна 1992. године.

    Никола Кољевић

    (Види: Никола Кољевић, Зимерманово пеглање, „НИН“, бр. 2392, Београд, 1. новембар 1996).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *