Почетна / Колумне / Огледало Мухамеда Филиповића

Огледало Мухамеда Филиповића

Како се на листи људи за одстрел Алијине тајне полиције АИД нашло и име недавно преминулог босанскохерцеговачког академика, који је својевремено за рушење Босне оптужио Кочића, Ћоровића и Андрића

Босанскохерцеговачки академик Мухамед Филиповић сахрањен је крајем фебруара без велике помпе и жалости. Иако, без сумње, најзначајнији теоретичар и филозоф међу Бошњацима, за њега је мало ко марио. Нити је за живота био подржан као политичар нити је сахрањен као великан. Једино што је из његовог опуса чаршија спремно прихватила, и касније до бесвести понављала, заборављајући име аутора, јесте суд да су „националне књижевности и национални књижевници, попут Кочића, Ћоровића и Андрића, више дјелили и рушили Босну него све окупаторске војске које су кроз њу пролазиле“. Ко је био Мухамед Филиповић, те у којој мери је задужио „очеве нације“ који нису присуствовали његовом посљедњем испраћају?

ИЗМЕЂУ ПОЛИТИКЕ И ПОЕЗИЈЕ Филиповић је био један од оснивача Странке демократске акције (СДА) и за кратко вријеме колико је био њен члан залагао се за промоцију (заједно са Адилом Зулфикарпашићем и Фикретом Абдићем) идеје панисламизма у БиХ и јачање утицаја Муслиманског братства и Алије Изетбеговића. Будући искоришћен за Алијине политичке циљеве са којима није био сасвим сагласан, напушта СДА и са Адилом Зулфикарпашићем оснива Муслиманску бошњачку организацију. Ни ова странка није задовољила његова очекивања. Доноси одлуку да формира Либералну бошњачку организацију.
Објавио је 14 наслова, а највише пријевода доживјела је његова књига „Лењин – монографија његове мисли“. Колико је његов ангажман био у функцији промоције СДА, те да ли је успјео да створи слику политичког обрасца који не противрјечи неоствареној визији националног духа?
Мухамед Филиповић је само привидно испуњавао празан простор, културни вакуум и одсуство традиције тако видљиве у политици СДА. Несумњиво да Бошњаци нису у својој историји написали неко научно или филозофско остварење значајно као Филиповићев есеј потакнут збирком поезије „Камени спавач“ Мака Диздара. Као инспирација ово дјело има немјерљиву вриједност и њу је први уочио и о њој писао Мухамед Филиповић. А писао је тако (у филозофском есеју „Босански дух у књижевности – шта је то“) да значај његове перцепције и филозофски домети у много чему превазилазе и саму инспирацију, па се то дјело за бошњачку слику Босне јавља као битније и од самог „Каменог спавача“.
„Идентифицирајући национални и народни дух, ми смо свели наше повијесно искуство и наш народни дух, на национално искуство, на искуство националне повијести и национални дух, чији је најпотпунији израз постала национална књижевност, у чији хоризонт је тек као претповијест ушао језик и народни дух у цјелини. Књижевност босанских муслимана била је или тумачена као српска или хрватска национална књижевност, или је одбацивана као страна, националном духу туђа, оријентална. Спољни медиј надвладао је тако унутарњи дух а начин и увјети њеног настајања ограничили су њене унутарње могућности и одредили њене дефиниције у цијелини…“
Тако је Филиповић, у истраживачком заносу, открио оно најзначајније у дјелу Мака Диздара – наднационалну босанску позицију, и пишући о „Каменом спавачу“, он је највише писао о себи самоме и о властитој визији бошњаштва. Нико други, прије ни послије, није толико тога битног пронашао на маргинама те збирке пјесама.
Као политичар, Филиповић ће прилично занемарити и одбацити властите филозофске погледе на народносну димензију босанског духа и њен наднационални квалитет а заступати идеју „једнонационалног бошњаштва“.
У вријеме заоштравања прилика и почетка сукоба између Муслимана и Срба, у договору са Алијом Изетбеговићем, он ће у друштву са Адилом Зулфикарпашићем отићи у Београд и договорити „Историјски споразум Срба и Муслимана“ којим се спречавао грађански рат.

ДУГ ИСТИНИ Алија је тај споразум одбио, стављајући до знања Зулфикарпашићу да је рат неизбјежан и да „никакав споразум Муслимана и Срба није прихватљив странцима па ни нама Муслиманима“ (од 1994. године Бошњаци). Вјерска група која има политичке циљеве каква је СДА не прашта грешке. Колико је његов покушај да направи хуману одступницу од политике СДА могао бити фаталан по њега говори и то да када су у фебруару 1996. амерички војници, припадници СФОР-а, направили војну акцију у Средњој Босни и упали у камп Алијине тајне полиције АИД на Погорелици, уз иранске инструкторе пронашли су и планове ликвидације опозиционих политичара: Адила Зулфикарпашића, Мухамеда Филиповића, Нијаза Дураковића и Фикрета Абдића.
Прејака казна за неког ко није спознао да је тешко промијенити реалност и из пјесме закорачити у живот, стварни живот Босне и Херцеговине и промијенити односе међу завађеним народима, јер у том случају треба прије свега кренути од себе а не од лажног огледала. Да је хтео да сагледа бар делом Андрићевим очима дух Босне, Филиповић не би добио више гласова на изборима нити би словио за националног јунака, али једно је сигурно – одужио би се истини о припадницима три главне вере који се „мрзе међусобно, од рођења па до смрти, безумно и дубоко, преносећи ту мржњу и на загробни свет…“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *