Почетна / Интервју / Милован Данојлић – Црно јесте, али није коначно

Милован Данојлић – Црно јесте, али није коначно

Откако знам за себе, пратим одумирање руралне цивилизације, то јест оног слоја народа чији сам и ја део. Основна дужност народа је да се народи, а он ту дужност више не испуњава…

У „Писмима без адресе“, без којих се недељник „Печат“ већ годинама не може замислити, Милован Данојлић пише: „На овом тлу сам упознао укус, мирис и плодност годишњих доба, ту сам сањао далеке земље и градове; ту сам се радовао, ту сам, једног пролећа, гладовао; ту сам, у више наврата, бомбардован; ту сам почео роптати против неслободе и лажи; ту сам сâм усвојио прве поруке из отпора и трпљења. Однос између мене и овог тла пролазио је кроз болне несугласице. Грозио сам се његових непоправљивих навика док у њима нисам препознао залог наше издржљивости. Кидао сам везе да би их, потом, с удвострученим жаром обнављао и јачао. У обрачунима са собом вређао сам и рањавао завичај; у побуни против личне судбине он ми је први био на удару јер ми је био најближи. Открило ми се, најзад, да је сплет произвољности с којима долазимо на свет ствар недокучиве промисли, и да је оно што зовемо случајношћу законитост која измиче разуму. Да свако личи на рељеф у коме се обликовао. Не морамо се тиме поносити; довољно је прихватити истину, и истраживати је.“ Један од плодова Данојлићевих завичајних истраживања је и роман о трагичној ратној и послератној судбини шумадијског села, „Ослободиоци и издајници“. Осмо издање овог романа је био повод за разговор с писцем.
Ваш роман „Ослободиоци и издајници“ доживео је, почетком ове године, ново издање. То је прича о србијанском (и српском) искуству Другог светског рата. Хроника почиње очевим гласом када се он, пред зору, враћа с војне вежбе, уочи шестоаприлског слома 1941. Колико стари гласови и данас одјекују у вама?
Деведесетих година прошлог века, када је књига писана и објављена, сећања су била много живља, и актуелнија, него данас, мада неспоразуми са тим раздобљем ни до данас нису рашчишћени. Расцеп у живом телу народног организма није залечен, поделе се настављају у новим облицима и правцима, са обновљеном енергијом. Моја књига је као хорски рецитал, као објављење различитих гласова које сам, у детињству и дечаштву, у родном селу, око себе слушао. Карактери говорних лица су оцртани овлаш и успут, битно је оно што говоре, што чине, односно не чине. Те сам гласове годинама носио у себи, да бих, у атмосфери општег друштвеног ослобађања и отапања леда, започетог деведесетих година, смогао снаге и воље да их запишем, и у записивању ослободим. Од 1945. до 1990. таква врста сведочења била је неприхватљива и подложна кривичном гоњењу.
Године 1997, кад је књига први пут штампана, на свет је изашла у седам издања. Одонда, током 23 године, више није објављивана.
Да, најмање што се може рећи је да је била запажена. Један слој читалачке публике, чија су запажања била истоветна или слична мојим, прихватио ју је са захвалношћу. Најзад, да неко изнесе оно што су деценијама крили од света, а помало и од самих себе. Они, који су се држали званичног тумачења побуда супротних страна у грађанском рату, књигу су прећутали, или су о њој говорили са омаловажавањем. Негде сам прочитао да мој роман припада књижевном правцу званом равногорски реализам.
По моме осећању, то је изразито аутобиографско дело, што важи и за главни део онога што сам, у приповедној прози, написао, само што је овде позадина приповести, просторно и временски, широка и надлична, колективна. Приповедач је неупућени и немоћни сведок, па ослушкује разговоре одраслих, хвата неке противречности, али је одвећ неравноправан и непозван, да би у њима учествовао. Његова родна средина изведена је пред строги суд историје, судије наступају у име туђих и туђинских закона, десио се неочекивани и нежељени преврат. Дечаку, по природи његовог положаја, ти збуњени и уплашени људи су блиски, као чланови породице, комшије, сусељани, погођен је муком и збрком у коју су запали, али, у исто време, он није вољан да њихову изгубљеност усвоји као оквир остваривања сопственог живота. Он не може уздисати за приликама од пре рата и преврата, њему се, природно, живи, а будућности нема изван и против новоуведеног друштвеног поретка. Код куће слуша једно, у школи сасвим друго; новине славе стварност од које, у његовом селу, нема ни трага, ни гласа. Најзад, нови властодршци нису само сурови „ослободиоци“. Неки међу њима су одрасли у сиротињству, разумеју туђу муку, боре се за тзв. прогрес, па су, ето, предузели изградњу Гимназије у малој сеоској варошици, уверени да ће демократизација школства унапредити заосталу средину и дечак се, међу првима, уписује у ту школу. И шта је природније него да, на приредбама поводом Дана Републике, или Првог маја, мали гимназиста рецитује о партизанима и њиховом Вођи, док на селу о њему шапућу као чудовишту сатанског порекла.

СТРАХ

Одрасли људи, а уплашени, као деца. Не умеју, не смеју, не знају, не да им се. Где су им јунаци из песама, где одметници и љути осветници да затресу ланце, да скину окове? Тито им је стоглава аждаја, ноћна мора: нема му почетка, нема краја…

Из романа „Ослободиоци и издајници“

Тако, значи, почиње свенародна адаптација на диктатуру?
Сам живот се и данас, свуда на белом свету, прилагођава слабијим или јачим облицима насиља. Циљ живота је опстајање, а не освајање моралних врлина. Високи идеали долазе на ред тек пошто се биолошки учврстимо. Појединци, у које и сам спадам, тај су програм како-тако остварили. Село, у целини, није издржало ударац. Смртно погођено оно, од 1945. до данас, непрестано умире. Откако знам за себе пратим одумирање руралне цивилизације, то јест оног слоја народа чији сам и ја део. Основна дужност народа је да се народи, а он ту дужност више не испуњава…
У роману приповедач сведочи о сукобу, о тешком неспоразуму између старог и новог света. Ко су ослободиоци, а ко издајници?
Ослободиоци су крсташка војска једног новог вида цивилизацијског напредовања, буревјесници марксизма применљивог у динарској клими, не нарочито бистри ђаци Француске и Октобарске револуције, победници у грађанском рату вођеном под будним оком окупатора, а издајници сељачија утонула у хиљадугодишњу инерцију животарења; у њој је и сам Маркс препознавао природног непријатеља Прогреса, па је као главну карактеристику тог друштвеног слоја дао „идиотизам сеоског живота“, где је ова реч употребљена у изворном, грчком значењу појма идиот – аполитична, приватна, у себе затворена личност, незаинтересована за проблеме полиса. А ето, управо је сељаштво, као предодређени непријатељ Прогреса, код нас одиграло пресудну улогу у извођењу тобожње пролетерске револуције, барем у оним крајевима где није имало другог избора, док је овамо, у Шумадији, било листом уз покрет генерала Михаиловића, без борбе дочекало крај рата, да се заједно, са својим вољеним „Чичом“, нађе у табору „издајника“, принуђено да тај срамотни жиг ћутке прими и носи. Тако се ослободиоци појављују у улози нових, домаћих окупатора, а издајници су тај назив заслужили једино зато што се нису благовремено укључили у партију и у армију незадрживих освајача планете.
Могло би се рећи да су „издајници“ били главни губитници грађанског рата у којем су учествовали као спољашњи посматрачи и навијачи, а не као оружана сила?
Тако некако. Полом сељачког народа у грађанском рату може се узети и као завршна епизода дугог гашења нашег традиционалног села. То је почело још крајем 19. века: проза наших реалиста, од Веселиновића и Глишића, до Ранковића, Сремца и Домановића, верно је одсликала тај тужни и болни процес. Са завршетком Другог светског рата, и његовог исхода код нас, обезвређено је све што је сељачки народ, почев од Карађорђевог устанка, градио, у шта је веровао: облаћена је и свргнута монархија, укинут облик владавине по сељачком, домаћинском осећању, потиснута православна црква, идеологија је разбила породично устројство, одбачене су навике, па је и сам језик, изграђиван вековима и озакоњен Вуковом реформом, загађен бирократским, партијским Новоговором. Отуђење ће се наставити све до наших дана, апаратчике и политкомесаре ће заменити трговачки представници мондијализма са посрбицама из енглеског језика, па их свакодневно слушамо како хејтују и лајкују, кул раскомоћени у владајућем тренду, а чланке, записе, хронике и огледе објављују под именом некаквих колумни, забијајући глогов колац у тело несрећне и још помало живуће ћирилице…
Реч је, по вама, о коначној смрти?
Не знам, не бих желео да идем тако далеко. Ништа на свету није коначно, живи облици се преображавају, ишчезавају и истовремено се обнављају. Мука је гледати док то преображавање траје, а на шта ће изаћи, тешко је то унапред рећи. Призори пражњења земље и расељавања животног простора су нам стално пред очима, али не заборавимо да то има европску, па и светску димензију. Француска, некад претежно сељачка земља, спала је на пет одсто пољопривредника, од којих, како негде прочитах, по двојица сваког дана изврше самоубиство. Знаци препорода су, код нас, ретки и слабашни. Припремајући, својевремено, своје написе за „Печат“, свраћао сам у општинску службу за помоћ пољопривредницима у Љигу („Моба“) да се послужим њиховим компјутером, и често су ми се дешавали неспоразуми са том машином: апарат би се закочио, или би текст ишчезао без трага. И кад год би се у канцеларији затекао неки млађи сељак, или млађа жена са села, притекли би ми у помоћ, пронашли текст и отклањали квар. Таквих, младих људи нема много, али постоје; они живе у 21. а ја у 19. веку.
Хоћете да кажете да није све црно?
Црно јесте, али није, ваљда, коначно. Оно што је лоше, што застрашује, видљивије је од онога што се тек замеће, што ће донети будућност. Прогрес је дао и неке веома корисне ствари, на првом месту пољопривредну механизацију. Да није трактора, половина брдске Србије би остала непоорана и непожњевена. Преврат из 1945. донео је велику друштвену покретљивост, процват високог школства. Комунистички пројекат је пропао, и у Русији и код нас, али је, ипак, начињен један корак напред. На крају крајева, села су добила електричну струју, готово сва домаћинства имају кухињске апарате, телефоне, телевизоре, има и аутомобила, и трактора… Имају и некакве пензијице, и бољу здравствену заштиту. Стање не можете судити према некадашњем расположењу мојих јунака. Они су разоружани очајници, гледају око себе у чуду, уздишу због зле судбине генерала Михаиловића, са болним неразумевањем прате држање Черчила и Енглеза, и то ће се чуђење поновити крајем деведесетих, уочи бомбардовања, кад сам писао своју књигу. Показало се, онда као и данас, да се „светски мангупи“ боље споразумевају са великим светом од наших патријархалних уседелаца и провинцијалаца.

ШАЈКАЧА И ТИТОВКА (УЈАКОВА ТИРАДА)

Шајкача и титовка, то су две вере, две различите и непомирљиве идеје, два погледа на свет: један кућни и домаћински, други бескућнички и светски. Шајкача је седелачка капа, то је за кућу и за њиву, до кафане и до цркве, а титовка је обиграла свет… Ми је тако зовемо што се нисмо макли из села, а у ствари нешто слично носе и Немци и Талијани и Совјети, и Американци, па и усташе су имале нешто слично: то је начињено тако да се свуда може привртети и протнути.

Из романа „Ослободиоци и издајници“

Није ли се социјална покретљивост, коју истичете, претворила у безглаву бежанију?
То је један њен правац. У књизи има и супротних примера. Сеоски слуга Страјиња Сабљић вратио се из партизана са чином мајора. Председник села насилним методама гони инертне домаћине на изградњу Задружног дома, предвиђеног за корисне друштвене активности. Ни победници и ослободиоци, појединачно, нису негативне личности. Света Курјак, комуниста – идеалиста, активан у Покрету отпора, одбија да учествује у градњи сеоског дома, сматрајући да се кулучење не сме проглашавати за добровољни рад. Ту је и Ујак, студент права чије је школовање прекинуо рат, са дугом тирадом о разлици између шајкаче и титовке, и са самокритичким увиђањем да за нашу пропаст није крив искључиво Запад него да смо својим незнањем и самоувереном конзервативношћу допринели свом унесрећењу, што, уз поштовање размера, важи и за наш данашњи положај. Из онога што нам се догодило на крају Другог светског рата, нисмо извукли нужне поуке. Немојте ме разумети погрешно, ово није позив на савијање главе пред оним ко је јачи, напротив, намеће се потреба мудријег организовања и смишљенијег отпора бахатом насилништву које Запад спроводи према свакоме ко му се, слабији, нађе на освајачком путу. Са гајењем штетних илузија, са простодушном отвореношћу, не стиже се далеко, чак и ако нас приме у ЕУ, што је засад предвиђено за куково лето. Овом књигом, као и у многобројним огледима и хроникама, настојао сам да упозорим наш свет на штетност неких добронамерних заблуда, да опоменем на то какав положај уистину у свету заузимамо. Не бих рекао да сам имао неког нарочитог успеха: обичан човек више воли лепу варку од ружне истине. Неке просте ствари, огољене у „Ослободиоцима и издајницима“, деловале су, у тренутку објављивања, као провокација. Легенда о Дражи – кољачу и Титу – слободољубивом јунаку исувише је дуго, свим могућим средствима, наметана, пропагандна логореја се била усадила у свест младих људи, да се, преко ноћи, не може довести у питање. Амерички дипломати, у последње време, носе венце цвећа на аеродром у Прањанима, одакле је спасено око 500 њихових авијатичара, а да при томе нико не помиње генерала Михаиловића, под чијим руководством је то спасавање изведено. Да се то нагласи, требало би објаснити младим људима како је могућно да осуђени „сарадник окупатора“, дакле Немаца, помаже Американцима, немачким ратним непријатељима. До грла смо огрезли у оваквим и сличним лажима, које су до јуче важиле као званичне истине, и оно што повремено супротстављам насиљу лажи, јесу увиди у голу стварност. Од писца је, понекад, довољно и то, да поштено сведочи…
Истрошили смо се у ратовима и узајамним обрачунима, а наши непријатељи и даље раде на томе да све српско порекну и укину. Сукоби у Црној Гори данас су, на известан начин, одраз комунистичког каинизма који је, зарад „светле будућности“, у Другом светском рату побио преко стотину црногорских свештеника и монаха с митрополитом Јоаникијем Липовцем на челу. Када ће наше ране зарасти, а ожиљци престати да бриде?
Превише јадикујемо, а то није добро. Кукњава је, још од Мајке Југовића, наш мелодијски канон. Она разлењује дух, одустаје од борбе и отпора. Јадиковање мојих јунака је слика повесног ћорсокака у коме се не налазе одговори на изазове времена. Ту слику сам пронео кроз век и свет, и показао сам је, у оном тренутку, како сам знао и могао. Она је тек мала опомена, подсећање на дуг према истини, према прошлости, према себи и својој савести. Добру слику о себи морамо градити не да бисмо лепше изгледали у туђим очима него да бисмо освојили самопоштовање и достојанство што ће и код других побудити поштовање. Озбиљност, и рад, па онда све друго…
А то што се ове зиме догодило у Црној Гори показује како је политика спољашња и површна људска работа, убоги инжењеринг који обликује механичко понашање, у функцији дневних рачуница и тренутних интереса, а да човековом судбином управљају неке друге, исконске силе. У ту искон, у такву дубину политика не може завирити. На њену несрећу, а на нашу срећу…

Један коментар

  1. Avatar
    Страцимир

    Поштовани Г.Данојлићу, има у једном вашем делу опис који, парафразирам, каже „Застали смо пред провалијом, загледали се и уплашили њене дубине, а не обраћамо пажњу да процеп, провалија није превише широка и да се да, са мало труда, прескочити. Тако загледани у дубину провалије, распредамо, залудно, да ли да тражимо други пут или да нешто „друго“ смислимо. При том не сагледавамо да проблем није у дубини, већ ширини процепа и да га можемо савладати. И у место да се концентришемо на суштину проблема, ми „паметујемо“, шта да радимо, јер смо изгледа заборавили и од куда смо пошли и где смо кренули.“ Мислим да је ово, за нас Србе, најсажетији опис проблема где се тренутно налазимо.
    Раскрсница којима смо промашили смер је подоста али ипак наше досадашње кретање одржава исправан правац. Да почнемо само од „новог доба“, да је „црномањасти“ Ђорђе послушао народне прваке, кметове и кнежеве, да се не упушта у устанак, већ задовољи са смакнућем дахија и њихових кабадахија. Да се послушао Доситеј и да се одмах почело са одвојеним пописивањем дотадашњих баштинара Славено Срба, од свих дошлаца, куфераша и дотепенаца. Да се одмерено приступило Грађанском законику из 1844. у делу где су ограничавани или одузимани поседи од баштинара, који су издржали на својој баштини и од пре Завидовића (Немањића, по званичном), Османлија, „пса рата“, Коче Анђелковића. О обеспамећивању Србије 1903. и њеној, још увек актуелној, окупацији од 1944. много је писано, али без оног осећања за народ, за род, који ви и те како поседујете. Углавном су то идеолошка писанија која подилазе новоствореним, привилегованим друштвеним класама. И данас се у Србији „баве“ антифашизмом а мало ко разуме да Србија 1941. није имала ни један антифашистички покрет, већ два ослободилачка, у које је народ унео најчистији део своје душе и задњи, преостали биолошки део, способан за даљу репродукцију. Данас, када би се направио попис у Србији, видело би се, да је он ондашњих баштинара, остало веома мало становништва и да преовлађују дошлаци, куфераши и дотепенци. То је, као резултат, дало да уместо светосавља, Србијом преовладава дух влашке памети, усе, насе и подасе. Не знам зашто, али она „Спаса нам нема, пропасти не можемо“, ми делује као стални будући усуд или коб. На нама је да га доживљавамо као зли или као искушење.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *