Лажне вести и стварне намере

Ко стоји иза Аљбина Куртија, шта се крије иза његовог сукоба с Белом кућом у Вашингтону, и шта нам твит Доналда Трампа Јуниора говори о утицају свега овога на коначно решење питања Косова и Метохије

Иако оних чувених 5:0 за нас никако да угледамо и на семафору који бележи наш скор у борби за Србију и њено срце, а прошло је скоро читавих пет година од те наше убедљиве победе у Бриселу, у једноме је Марко Ђурић, директор Канцеларије за Косово и Метохију Владе Србије, сасвим сигурно у праву. Дијалог Београда и Приштине заиста се налази у „новој ситуацији каква није виђена претходних година“ – ако је уопште икада и виђена, додајемо – што нас и упућује на предвиђање да се све више приближавамо оном скору који ће означити нечију убедљиву победу. И нечији пораз. Тако да још само остаје да видимо за кога ће бити 5 а за кога 0, при чему је тренутно стање на терену до те мере сасвим ново и отуда нејасно да истовремено имамо ваљаних разлога и за уобичајену стрепњу и за прекомерну наду.

[restrict]

САВЕЗНИЧКЕ РАЗМИРИЦЕ Шта све данашњу ситуацију чини толико новом да се она упадљиво разликује од оне старе? Која нас је навикла да будемо изложени заједничком притиску Европске уније и Сједињених Америчких Држава, уједињених у подршци Приштини која је занемаривала све своје унутрашње размирице када смо ми у питању.
Кратак одговор је – све то. Нити су ЕУ и САД уједињени као што су били, нити Приштина наступа уједињено у односу на наш случај као раније, а нисмо више ни само ми изложени притиску који долази са Запада.
„ЕУ и САД немају координацију о питању заједничког приступа у процесу нормализације односа између Србије и Косова“, признаје чак и амерички Радио Слободна Европа, указујући да је лични изасланик америчког председника Ричард Гренел „за мање од месец дана успео да издејствује три споразума између Косова и Србије“ – директна авионска и железничка линија између Београда и Приштине плус изградња ауто-пута између два града – а „ни о једном од споразума ЕУ није била обавештена, нити укључена у преговоре који су до њих довели“.
Доказима овог (раз)мимоилажења између Вашингтона и Брисела (Берлина, Париза…) додајмо и нарочито важан случај такси, чије је делимично (а уз то и условљено) повлачење, које је најавио приштински премијер Аљбин Курти, Гренел одбацио као „неприхватљиву полумеру“ док га је ЕУ за то изричито похвалила.
И при томе, укажимо и на то, председник Србије Александар Вучић тврди да Америка од нас више не тражи да обуставимо кампању против (самопроглашене) независности Косова у замену за укидање такси, док председник Француске Емануел Макрон, у писму Куртију, наглашава да „наставак дијалога подразумева акције обе стране – обуставу сто одсто таксе од стране Косова и обуставу кампање против признавања Косова од стране Србије“.
Из овог пак латентног сукоба међу савезницима следи и логично питање: Чему несугласице ако им је циљ исти, уз то несугласице каквих није било када није било сумње да им је циљ исти?

КУРТИ И ТАЧИ Из овакве ситуације проистекао је и однос ових нестабилних савезника према извођачима (њихових) радова у Приштини.
„Слободна Европа“ подсећа да, „од када је преузео дужност шефа косовске владе 3. фебруара, Курти није имао формалне сусрете са америчким изаслаником за дијалог“, и указује на довољно речиту епизоду из Минхена са тамошње безбедносне конференције, где се „Гренел састао са више београдских и приштинских политичара, укључујући и косовског вицепремијера који долази из другог коалиционог партнера у Влади Косова“, а, „иако је и Аљбин Курти такође учествовао у раду конференције, није дошло до сусрета са Гренелом“.
Уследило је и Куртијево отворено одбијање да се повинује америчком захтеву за укидање такси, док, насупрот њему, председник „Косова“ Хашим Тачи у инат Бриселу саопштава како ће „САД, а не ЕУ, од сада имати водећу улогу у дијалогу између Косова и Србије“, и још се у Вашингтону састаје с Гренелом.
Откуд Куртију толико куражи да се отворено супротстави вољи Вашингтона? Одговор се чини, јер другог разумног објашњења и нема, поприлично једноставним; куражан је зато што има подршку да буде такав, а како нема никога другог да му такву подршку пружи, можемо само да закључимо, и то с великом дозом сигурности, да ју је добио од преосталих битних западних фактора у овој причи, а они се налазе у Берлину, Паризу, можда и Лондону. То јест на свим оним местима којима и даље влада она дубока држава с којом Трамп и његови савезници бију љуту битку, ево, већ дуже од четири године.

(НЕ)ИСТИНИТЕ ТВРДЊЕ Ово нас запажање у ствари доводи и до кључне непознанице која се огледа у неколико уско повезаних питања. Откуд ови неспоразуми међу (доскорашњим) сарадницима на изградњи независне косовске државе? Зашто се Аљбин Курти противи ономе што ради Хашим Тачи? О чему је он у Белој кући разговарао с Александром Вучићем у присуству Ричарда Гренела, саветника за националну безбедност Роберта О’Брајена и Трамповог зета Џареда Кушнера? И шта то заправо хоће Бела кућа Доналда Трампа? Што, понављамо, наилази на овакав отпор дубоке државе и њених европских сателита.
Појавила се, после Вучићевог и Тачијевог састанка у Вашингтону, неколицина више-мање истих тврдњи. Најпре је, указали смо на то прошле недеље, британски новинар Тим Џуда устврдио да се примичемо „преломној тачки у дијалогу“ и „великом дилу“ у оквиру кога би дошло до размене територија и српског пристанка на улазак такозваног Косова у Уједињене нације. Па је професор „Џонс Хопкинс“ универзитета у Вашингтону Едвард Џозеф у интервјуу „Гласу Америке“ такође устврдио да је „сврха Гренеловог сусрета са Хашимом Тачијем и Александром Вучићем била разматрање споразума заснованог на принципу поделе Косова“, да би и још један вашингтонски аналитичар и бивши дипломата Данијел Сервер устврдио да је „Трампова администрација јасно ставила до знања да ће прихватити размену територија“ те да су „Гренел и Палмер (Метју, специјални изасланик Стејт департмента за Западни Балкан) посвећени тој идеји“.
Ове тврдње не делују неверодостојно већ и зато што је у више наврата и председник Вучић јавно исказао своју наклоност идеји разграничења Србије са неким делом сопствене јужне покрајине. Међутим, Гренел је на твитеру био изричит. Џуди је одговорио: „Нетачно. Немаш појма о чему говориш. Нико не покушава да убрза процес и нема никаквог великог дила. Измишљаш.“ Док је према Едварду Џозефу исказао тек нешто мало више суптилности, али уз истоветну поруку: „Лажне вести. Ово никад није било разматрано у мом присуству. Едвард Џозеф је овде непромишљен.“

ПОВЛАЧЕЊЕ С КОСОВА Једна могућност је да Гренел беспризорно лаже. Није ни то немогуће, али… Шта ако Гренел говори истину? А збиља је тешко и замислити да је у стању да оволико изричито и упорно лаже овако експлицитно. Што би даље значило – и то није нимало незамисливо – да Џуда, Џозеф, Сервер и њима слични, у интересу оне дубоке државе, својим лажним вестима и тврдњама покушавају да осујете оно што се спрема у Белој кући Доналда Трампа. А ово свакако не би био први пут у ове четири године његовог мандата да се тако нешто дешава.
Али шта би то могло да се спрема у Белој кући у вези с Косовом и Метохијом а да толико није по вољи дубоке државе која је кумовала његовој самопроглашеној независности?
И да у томе саучествује и Хашим Тачи. Овај део загонетке, додуше, разјашњава писмо које му је у фебруару, уочи годишњице самопроглашења независности Косова, упутио државни секретар САД Мајк Помпео, упозоравајући га да се и не усуди да покуша да подрије рад Специјалног суда за злочине ОВК, чиме га је заправо подсетио да је само марионета у америчким рукама и да мора да ради оно што му се каже чак и ако је то супротно његовом нагону за самоодржање.
Елем, намере Трампове Беле куће и зашто се оне не допадају његовим уобичајеним противницима.
Крајем јануара, када је посетио Приштину па Београд, Гренел је поручио: „Оставићу политику вама свима… Нећу вас приморавати на конкретне идеје већ да помогнете привредама да расту… Све док осећамо да се напредује, остаћемо у овом процесу. Ако саме стране одлуче да су завршиле с разговором и да нема одрживог политичког решења, онда ћемо се ми повући.“
Да би затим, у периоду који је уследио, ова јеретичка примисао о америчком повлачењу постала и кудикамо прецизнија.
„Ово није тачно“, узвратио је Гренел приштинском новинару Берату Буџали на његову тврдњу да он – Гренел – и саветник за националну безбедност О’Брајен у телефонском разговору Куртију нису запретили заустављањем економске помоћи и – ! – повлачењем америчке војске с Косова ако у потпуности не повуче таксе.
Да би затим сенатор Дејвид Пердју – пажња: један од првих, и највернијих, присталица Доналда Трампа у америчком Сенату – твитовао: „Током више од две деценије америчке снаге помажу у очувању мира између Косова и Србије. Сада, с историјским напретком на видику, Косово мора да уради свој део и укине све таксе наметнуте Србији. Ако Косово није у потпуности посвећено миру, онда САД треба да преиспитају своје присуство тамо.“
Гренел је ретвитовао овај Пердјуов твит, но, још значајније од тога, прокоментарисао га је и Трампов син Доналд Јуниор. И то како: „Слажем се. На Косову је 650 америчких војника. Време је да их вратимо кући.“
Да ли баш то треба да буде завршница ове игре коју је заиграла Трампова Бела кућа? Па зато и изазива оволико незадовољство код својих савезника. Исувише је ова могућност примамљива да бисмо у њу олако поверовали, а опет, чему иначе све ово…

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *