Јуриш ревизиониста на историјску истину

Невил Чемберлен и Адолф Хитлер у Минхену 1938. године

Нове митолошке магле и пропагандни димови атакују на очување памћења: Од пада Берлинског зида на делу је ново ишчитавање прошлости према матрици која „објашњава” да све што се догодило – није се догодило, а све што смо знали – не знамо више

Средином фебруара, приликом сусрета српских и руских парламентараца у Москви, покренута је иницијатива за оснивање института за очување историјског памћења, не би ли тако престали да будемо неми сведоци свеколиког прекрајања најзначајнијих догађаја из 20. столећа. Да се заједничким снагама, говором чињеница и докумената, супротставимо новом ишчитавању прошлости које се своди на то да се све што се догодило – није догодило, да све што смо знали – не знамо више.
Обе земље, у последњих тридесетак година, нашле су се на „менију“ званичних верзија држава Европске уније о догађајима који су увукли Стару даму и читав свет у Први и Други светски рат. А давно смо научили да онај ко контролише прошлост – контролише и будућност.
То одмотавање клупка уназад и покушаји искривљавања историјских истина започели су још касних 80-их година прошлог века, испочетка стидљиво и тихо, а после пада Берлинског зида већ бучније и наметљивије и прерасли су у процес који траје до ових дана с јасним назнакама да се неће зауставити.
На размеђи два века, Европа, или боље речено Европска унија, обавијена новом митолошком маглом и пропагандним димом, потпуно је почела да губи представу о оном што јој се дешавало у прошлости. Ту и тамо, с времена на време, могу да се назру праве намере савременог тумачења „учитељице живота“ – скривање непријатне и болне истине и порицање злочина.

[restrict]
Историчар Кристофер Кларк с Кембриџа добио је високо одликовање од немачке владе за књигу Месечари: Како је Европа ушла у рат 1914. у којој доказује кривицу Србије за избијање Првог светског рата и Аустроугарску анексију Босне и Херцеговине

У ТОЈ ИСТОРИОГРАФСКОЈ игри скривања правих циљева и „прања руку“ започело се најпре с тражењем нових криваца за избијање Великог рата. Они су, наравно, морали да буду пронађени изван граница Европске уније зарад њеног јединства. И прст је уперан на Србију и Русију.
У јуну 1919. године, на Париској мировној конференцији, закључен је Версајски споразум између савезника Антанте и Немачке. У складу са овим уговором, Немачка је признала кривицу за рат. Морала је да врати неке територије околним државама, да плати ратну штету пет милијарди долара и да победничким државама да сву своју трговачку морнарицу.
Притиснути теретом огромних обавеза, у годинама које долазе, Немци покушавају на све начине да одговорност за избијање Великог рата пребаце на другу страну. Ангажују познате историчаре, нарочито оне из Америке, да лопту за прву велику ратну катастрофу врате у Сарајево. Да се Србија окриви за атентат на Фердинанда, а да преко тога Царска Русија, као подстрекач, буде оптужена за све ратне недаће.
Тај прст кривице усмерен ка Србији, попут најгорег вируса, оживеће последњих деценија до многих научних и политичких институција широм света.
Тако историчар Кристофер Кларк с Кембриџа у књизи Месечари: Како је Европа ушла у рат 1914 доказује кривицу Србије не само за Први светски рат већ и за Царински рат, кад се нашла под тоталним санкцијама Аустроугарске, као и за анексиону кризу кад је Беч противно међународним договорима припојио Босну Аустрији. Ово Кларково дело је у Немачкој 2013. проглашено књигом године, а аутор је од немачке владе добио одликовање.
Нови тумачи историје се не обазиру на заоставштину немачког повесничара Фрица Фишера, који је у књизи Циљеви Немачке у Првом светском рату, на више од 900 страна, уз мноштво аутентичних докумената из релевантних архива, убедљиво доказао немачку одговорност за рат. Они су остварили свој циљ и пустили да „тај фантомски дух о набеђеној кривици измили из боце“, те да ставе на тапет Србију као реметилачки фактор, не само на Балкану већ и у Европи.

Конрад фон Хецендорф

ПОСТОЈЕ МНОГА ДОКУМЕНТА да је светски рат планиран много пре Сарајевског атентата. Од 1907. године, када начелник Генералштаба постаје Конрад фон Хецендорф, интензивно се завршавају оперативни планови за рат против Србије. И 1909. били су потпуно готови. Као и сви претходни планови, и овај предвиђа офанзивно дејство преко Дрине да би се што брже заузела северозападна Србија.
Још у новембру и децембру 1912, после Другог балканског рата, Беч није могао да се помири са чињеницом да Србија намерава да успостави коридор преко Албаније до Јадранског мора. Аустроугарска је била решена да и војном интервенцијом спречи Србију у тој намери. И Берлин је био одлучан да подржи тај аустроугарски војни поход.
Немачки цар Вилхелм II 23. новембра 1912. састао се с Францом Фердинандом и тада је направљен план напада на Србију. Свесне да би тај рат могао да прерасте у светски, интервенисале су Енглеска и Италија, и полуга Берлин–Беч одустаје од намере, али не смирује јеку ратних бубњева.
У међувремену откривено је и писмо гувернера БиХ Оскара Поћорека упућено министру финансија Аустроугарске Леону Бјелинском, 28. маја 1913, из кога се јасно види да су постајали планови за почетак Првог светског рата 13 месеци пре атентата у Сарајеву и 14 месеци пре аустроугарске објаве рата Србији. Ово писмо спада у примарне историјске изворе, јер је настало оног момента када се догађај десио и оно је један од најзначајнијих историјских извора за изучавање питања кривице и одговорности за почетак Првог светског рата. Нажалост, до сада није било доступно историчарима нити је коришћено у научним радовима.
У бечким архивама налазе се „свежњеви писама из којих се види да је Србија Бечу слала сигнале да Фердинанд не долази у Босну, и да постоје назнаке код једног броја младих људи, које српска власт није могла да обузда, да би могло доћи и до убиства престолонаследника. Сачувано је и писмо шефа загребачке полиције шефу бечке полиције, у коме дословце стоји да се припрема атентат“.

СТЕПЕНИЦЕ КОЈЕ СУ ВОДИЛЕ У ПАКАО

Поистовећивање Совјетског Савеза с нацистичком Немачком је заправо прање руку свих држава које су биле укључене у збивања у мрачном периоду када је омогућено Хитлеру да са својим нацистима започне реализацију новог светског поретка.
Те „срамне странице“ у многим земаљма Старог континента доиста постоје, али зато постоје и покушаји да се оне избришу, избаце из уџбеника или што више прекроје. Због тога су ревизионисти историје створили само „мит о два чудовишта“ – Хитлеру и Стаљину прекрајајући чињенице да је још од атентата на краља Александра Карађорђевића било јасно да је Европа постепено тонула у рат. Попут лоптице која скакуће низ степенице – са степеника на степеник. Па кренимо редом тим степеницама које су водиле у пакао.

ГОДИНА 1934 – Пољска, најгрлатији поборник нове историје, и која 1. септембра прошле године није позвала председнике Русије и Србије на 80-годишњицу обележавања почетка рата, потписала је с Немачком споразум о ненападању. Узгред да подсетимо да је ова земља, од стицања независности 1918, била далеко од било какве демократије. У њој је владала фашистичка права диктатура пуковника Пилсудског. После његове смрти 1935. заменила га војна хунта, односно „диктатура пуковника“.

ГОДИНА 1936 – Немачка није имала право, по Версајском уговору, да има стајаћу војску у Рајнској области, јер је то била демилитаризована зона. Међутим, Хитлер, кршећи све тада важеће међународне споразуме, улази са својим дивизијама. Француска, која се граничи с том облашћу, то толерише. Париз чак не шаље ни протестну ноту Берлину. Прихвата без речи ново стање, „без иједне једине гримасе на лицу, иако је у том тренутку имала неупоредиво већу војску од Немачке. Била је у стању да згњечи Немачку као бубашвабу“, записао је један војни аналитичар из тог времена.
Док је Француска ћутала, Лига народа је покушала да благо укори Немце, указујући да тај потез није исправан. Хитлер на то бурно и љутито реагује, и иступа из Лиге народа, уз опаску: „А ваше понашање према нама 1919. било је у реду?“

ГОДИНА 1937 – Немачка, Италија и Јапан потписују Антикоминтернски пакт, што је заправо била претеча будућег Тројног пакта.

Невил Чемберлен, Едуард Даладје, Хитлер, Мусолини и Галеацо Ћано, септембар 1938, Минхен

ГОДИНА 1938март – Немачка више не води празне разговоре с Французима и Британцима. Не жели више да губи време. Реч аншлус улази у историју. Хитлер окупира Аустрију. И једноставно објашњава: Ово је уједињење братских германских народа. Тих месеци тираж књиге Мајн кампф био је четири милиона примерака.
Након аншлуса Аустрије, Народни комесаријат иностраних послова СССР-а, 17. марта 1938, упутио је апел Лондону, Паризу, Вашингтону и Прагу за „колективно спасавање света“. У њему дословце пише: „Сутра већ може бити касно, али данас време за то још није истекло.“ На овај покушај Москве да се очува светски мир ниједан од поменутих центара моћи није одговорио.
Септембар 1938. „минхенска завера“ – Хитлер одлучује да пример аншлуса Аустрије примени на Судетску област у Чехословачкој где су Немци чинили већину. Чехословачка влада је била спремна да се покушају мењања граница одупре оружаним путем, рачунајући на свој статус верне француске савезнице. Међутим, британска влада је држала да још није у потпуности спремна за рат, па је наговорила Француску да заједно с њом 30. септембра 1938. склопи Минхенски споразум којим је Немачкој признато право на Судете. Остављена на цедилу, чехословачка влада је подлегла немачком ултиматуму. У пролеће наредне године окупира остатак Чешке, а од Словачке формира сателит државу, сличну оној коју ће васпоставити неку годину касније у Хрватској. Пољска је уз прећутну сагласност Хитлера окупирала Тешинску област Чехословачке.

ПОД МОТОМ БОРБЕ против тоталитаризма 19. септембра, прошле године, Европски парламент, поводом 80. годишњице од почетка Другог светског рата, усвојио је резолуцију О важности очувања историјског сећања за будућност Европе за коју је гласало 535, а против било 66 посланика. У овом документу се осуђује Пакт о ненападању између Немачке и СССР-а, који су потписали у Москви 23. августа 1939. године Рибентроп и Молотов, и који је уз своје тајне протоколе практично поделио Европу и територије независних држава између ова два тоталитарна режима. Другим речима, европарламентарци су поручили да Други светски рат заправо није почео 1. септембра 1939. већ осам дана раније, 23. августа, када је овај споразум потписан. Та иницијатива је потекла од политичара балтичких земаља и Пољске, а сада смо сведоци да је прихватају и озбиљни научници. По том тумачењу, овим споразумом су Хитлеру дефинитивно дате одрешене руке.
То накарадно тумачење историјског следа догађаја из друге половине тридесетих година своју промоцију је имало деценију раније, 2009, приликом обележавања 70 година од почетка Другог светског рата. Од тада ревизионистички мит о изједначавању Хитлера и Стаљина добио је право грађанства. У једном тренутку завладала је права хистерија званичних саопштења на ту тему, уз пласирање читаве лепезе нових митова о рату, најпре у Парламентарној скупштини Савета Европе, а потом и у низу европских парламената.
Следи једно сасвим банално питање европским парламентарцима и њиховој „теоретској позадини“ – чија се застава завијорила на Рајхстагу 1. маја 1945. и чија је армија ослободила Берлин? Значи ли то да ћемо ускоро сазнати да је совјетска армија заправо окупирала немачку престоницу. Ко је протерао Трећи рајх из Пољске. Ревизионисти историје Европе упорно тврде да је Пољска прва жртва Другог светског рата. А каква је њена улога у сопственој трагедији видећемо нешто касније.
Истовремено, док Европска унија дефинитивно закључује да је споразум Рибентроп–Молотов разлог за избијање крвавог рата, немо посматра јавно демонстрирање нациста. Пред њеним и очима васцелог света величају се нацистичке идеје у појединим државама, њеним чланицама. То европарламентарци ниједном речју не спомињу, а камоли да осуђују. Рекло би се да чак и охрабрују нацисте из летонског батаљона „Вафен“ који годинама дефилују улицама Риге. Ником не сметају окупљања ултрадесничара усташа из целог света у Блајбургу, који величају хрватске нацисте и њиховог вођу Анту Павелића. Не спомињу се чак ни прославе у Нарви у част преживелих нациста 20. естонске дивизије СС.

Чeмбeрлeн пoкaзуje пaкт o миру с Хитлeрoм

ЧЕРЧИЛ ЈЕ, када је дошао на власт, рекао да су се Чемберлен (премијер Велике Британије) и Даладје (премијер Француске) одлучили за срамоту, уместо за рат. На крају су имали и срамоту и рат. У његовим Дневницима пише: „Колико је ојачала Немачка добивши Аустрију и Чехословачку? Погледајмо макар једну Чехословачку. Само предузеће `Шкода` испоручивало је Немцима током Другог светског рата толико оружја да је 40 немачких дивизија могло водити борбе. Од 1938. до 1939. године, ово предузеће је произвело ’толико производа, колико су произвела читава енглеска војна предузећа за исто време’ само једне 1938. године.“
Чехословачка, Француска и СССР, годину дана након минхенског договора склапају споразум о узајамној војној помоћи. СССР је објавио мобилизацију, подигао је приправност војске. Чак су и авиони прелетели за Чехословачку. Пољска, опет Пољска, категорички је забранила пролазак преко своје територије совјетским трупама које би кренуле у помоћ Чехословачкој. Објавила је да ће обарати њихове авионе. Француска ћути иако има бројну добро наоружану армију.
Да је тада Француска извршила своју обавезу и војно интервенисала, да су се Британија и Пољска прикључиле, сва је прилика да би нацистички режим био срушен и врата пакла у Европи се не би отворила.
Упоредном анализом Минхенског споразума и тајног протокола Молотов–Рибентроп уочиће се да је акт о подели Чехословачке неупоредиво циничнији од договора о подели утицаја СССР-а и Немачке у Пољској и у балтичким земљама. У отимању чехословачке територије поред Немачке учествовале су и Пољска (која је, поменули смо, приграбила Тешинску област на северу) и Мађарска (заузевши неколико градова на југу).
Чемберлен и Хитлер, одмах после договора у Минхену, потписали су 30. септембра енглеско-немачку декларацију о миру. Два месеца касније, 6. децембра 1938, потписана је слична француско-немачка декларација.
Не говори ли то да су Француска и Енглеска потписима на пактове о ненападању с Трећим рајхом, заправо, гурали Хитлера у рат са Совјетским Савезом. И каква је разлика између ових споразума од оног који ће Москва парафирати с Берлином 23. августа 1939? А реч је о идентичним документима с тим што га Стаљин, односно Молотов потписује последњи. Следи логично питање која страна је давала ветар у леђа нацистима да загазе у најкрвавији рат у историји човечанства. Шта су очекивале Француска и Енглеска после поклоњења Хитлеру у Минхену и комадања Чехословачке у септембру 1939. године?
Подсећамо да сва расположива документа указују да је Хитлер још у пролеће утврдио тачан датум напада на Пољску – 1. септембар 1939. То значи да уговор са СССР-ом није утицао на планове Немачке с Пољском.
У априлу 1939. године Италија је окупирала Албанију.
И у августу 1939. још увек је постојала могућност да се заустави Други светски рат. Пре десетак година обелодањена су документа о преговорима Совјета с британском и француском делегацијом која је допутовала у Москву 15. августа. Стаљин је нудио озбиљан војни савез против Трећег рајха који би, да је склопљен, променио ток светске историје јер би Хитлеру везао руке. Укупни војни потенцијал ове три земље био је дупло већи од оружаних снага Немачке и Италије.

У РАЗГОВОРИМА, унутар зидина Кремља, са совјетске стране били су маршали Ворошилов, министар одбране, и Шапошњиков, начелник Генералштаба Црвене армије, а англо-французе представљали су адмирал Дракс и генерал Палас.
Ворошилов и Шапошњиков понудили су 120 пешадијских дивизија, сваку са око 19.000 војника, 16 коњичких дивизија, 5.000 комада артиљерије, 9.500 тенкова и до 5.500 ловаца и бомбардера да буду пребачени на пољско-немачку границу у случају рата на западу.
Понуђено је да се огроман број пешадијских, артиљеријских и ваздухопловних снага пребаци на пољско-немачку границу ако Лондон и Париз убеде Варшаву да допусти прелаз тих трупа преко њене територије.
Међутим, Лондон и Париз имали су неке друге рачунице, настале годину дана раније када су Чемберлен и Даладије пили су кафу с Хитлером. Али и антируски расположени владајући кругови Пољске били су убеђени да ће им Велика Британија и Француска пружити подршку и без Москве.
Епилог сви знамо. Хитлера није зауставио ниједан споразум. Било је потребно 60 милиона жртава да се спречи стварање света по његовој замисли. Побеђена је армада Трећег рајха, али – судећи по озваниченим документима појединих европских држава – нацизам није. Ономе коме је стало до историјске истине може је пронаћи у историјским документима.
О пакту Молотов–Рибентроп најбоље говоре речи Владимира Путина: „СССР је… у више наврата покушавао да формира антифашистички блок у Европи, али су сви ти покушаји пропали, и када је Совјетски Савез схватио да је остављен насамо са Хитлеровом Немачком, он је предузео кораке да избегне директну конфронтацију.“ Русија ту нема чиме да се поноси, али нема чега ни да се стиди.

[/restrict]

Један коментар

  1. Crna jutra nad Srbijom svicu

    Problem je sto fasisti nisu kaznjani. Oni jesu izgubili rat ali nisu platili kaznu za svoja zlodela. Zloin ce da se ponavlja sve dok zlocinci ne budu kaznjeni i zbog toga se istorija ponavlja. Zbog te ogromne greske danas se pobednici, Srbi koji izgubili preko jednog miliona ljudi i Rusi koji su izgubili sedamnaest miliona ljudi, proglasavaju za krivce.

    Sta drugo da ocekujemo od onih koji su Hitlera docekivali cvecem?

    1
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *