Почетна / Култура / Хероизам антихероја

Хероизам антихероја

Српски синема верите: Филм „Отац“

Нови филм Срдана Голубовића, „Отац“, на готово документаристички начин приказује страдање сиромашног човека који је због немаштине лишен чак и своје деце, а чије је страдање симбол немоћи милиона људи широм света без обзира на порекло, културу или било које друге разлике

Недавно завршени Филмски фестивал у Београду, популарни ФЕСТ, отворио је нови филм Срдана Голубовића, „Отац“. Озбиљна, тешка, животна, безмало документаристички аутентична породична драма на известан начин представља заокружење режисеровог рада последњих петнаестак година, односно својеврсно, иако тако нигде не стоји, заокружење трилогије. Наиме, од филма „Клопка“, који је отворио ФЕСТ 2007. године, па преко „Кругова“ из 2013. до овог најновијег Срдан, са својим сарадницима на сценарију, истражује судбине такозваних малих или обичних људи које је живот ставио на најтежа могућа искушења и у врло необичне околности. У „Клопки“ мали човек бива суочен с врхунском моралном дилемом јер треба убиством да спаси живот оболелог сина, а у „Круговима“ јунак жртвује живот за спас другога од насилника и расиста, док у овом најновијем остварењу представник савремених житеља Србије са самог дна социјалне лествице води донкихотовски, а можда није погрешно рећи и гандијевски двобој с корумпираним моћницима и суровим, кафкијанским, бесмислом бирократије не би ли се домогао сопствене деце коју му је одузела социјална служба јер је процењено да не може да их издржава.
Дакле, кроз сва три филма приметан је лајтмотив борбе малих, слабашних, сасвим обичних појединаца, с јачим од себе, а који су у том окршају суочени с најстрашнијим изазовима и искушењима која мењају живот из корена, па чак га и доводе на праг уништења. И у сва три случаја, од којих су два последња описана на основу истинитих прича, ти мали људи које сусрећемо сваки дан и не сматрамо да се по било чему истичу дочекују удар живота без много двоумљења о питању одлуке да ли да ураде оно неопходно без обзира на последице. И у сва три случаја те су људе пресудно значајно за снажан утисак филма играли изузетни глумци. У овом најновијем оца из наслова је у свом досадашњем најубедљивијем издању одиграо Горан Богдан, а бројне награде које ће сигурно добити током фестивалског и биоскопског живота овог филма започео је освајањем признања за најбољу мушку улогу на овогодишњем ФЕСТ-у. Улога у „Оцу“ Богдану је наметнула сасвим нове захтеве и изазове у његовој досадашњој каријери. Његов раскошни таленат овде је дошао до изражаја до те мере да сте повремено заиста уверени да гледате документарни филм. Не само да се физички прилагодио јунаку кога су околности ставиле на најтежа физичка и психичка искушења већ је једнако уверљиво и пожртвовано успео да начини и неопходну, нема сумње врло мучну, менталну трансформацију. Његово одисејско путовање из неке забити с југа Србије до престонице на које је кренуо из револта пешке покушавајући да скрене пажњу на своју несрећу, на несношљив губитак деце „јер је сиромашан“, на суровост система, безобзирност бирократије и корумпираност локалног моћника, захтевало је прилично напорно глумачког давање у сваком смислу. И то давање је заправо кључ приче, али и производ квалитета филма. Често се говори да неки глумац носи филм. Тешко да можете наћи бољи пример за ову опаску.

фото: print screen youtube

БРУТАЛНО УВЕРЉИВ И АНГАЖОВАН Са „Оцем“ је Голубовић с једне стране желео да се још једном окуша у некој врсти српског синема веритеа, којим логично наставља претходни део свог опуса, а с друге је покушао да пружи веома озбиљан социјални уплив у коментарисање актуелног тренутка нашег друштва. Осуда корупције, лошег система, бездушности, обесности и незајажљивости корумпираних моћника, неспособност оних који би по звању и положају морали да макар буду способни, генерална безосећајност људи према страдањима других, бескорисни сензационализам медија, све је и у овој причи живот као на тацни пружио онима које је занимало да је чују или макар примете. Голубовић и његови сарадници су баш то одлучили када су се намерили да је испричају и већ је та одлука, са озбиљношћу која је све време пратила њену реализацију, за сваку похвалу. Голубовићев „Отац“ подсећа на америчке филмове из седамдесетих година прошлог века. Реалистичан, брутално уверљив, ангажован, провокативан, он без улепшавања описује тескобу живота људи с маргине који су, међутим, без обзира на место на које су силом прилика гурнути и те како способни за супротстављање, па и за хероизам. Заправо, једна је од порука овог филма да се међу таквим људима, у таквим околностима, у тим срединама – рађају хероји. Они нису на функцијама, на моћним позицијама. На таквим местима се постаје нешто друго. А када моћ и неправда угрозе све што је од живота преостало, када сатерају до безизлаза, тада се постаје херој. Не увек. Али ово је прича о случају када се баш то десило. Иако, занимљиво, Голубовић и Богдан приликом коментарисања филма тврде да нису намеравали да насловни лик представе као хероја. Напротив, он је, како кажу, симбол праве слободе обичних људи, оне која дозвољава да се буде велики, да се не осећа кривица, да се не буде херој!?

КОЛАТЕРАЛНА ШТЕТА ПОЗИЦИОНИРАНЕ НЕПРАВДЕ Како год, тај лик је препознатљива особа без обзира на границе, верске или културне разлике. Он је типичан пример унесрећеног изданка, можда и врло препознатљива колатерална штета глобалистички позициониране неправде капитализма, његов, ако хоћете, отпадак, па и жртва. Широм света је присутан. Иако су социјални захтеви, давања и заштита прилично различити од земље до земље, оваква жртва наше цивилизације је свуда присутна. Отуда је „Отац“ универзално препознатљив и разумљив. То што је на премијери на овогодишњем Берлиналу на тих неколико распродатих пројекција примећен и похваљен (освојио је и две награде у конкуренцији „Панорама“ од којих је једна управо од стране публике) доказ је не само да су препознати његови филмски квалитети већ, сигурно је, пре свега универзалност приче. Он говори језиком већине, коју владајућа мањина цинично назива малим људима иако им је мали само банковни рачун, ако га уопште и имају. Али у свету у коме се цени само имање, у коме је количина увек испред квалитета, а мане испред врлина, у коме је све окренуто наопако па се, као у филму, зарађује на „збрињавању“ деце отете од родитеља не би ли се наводно спасла од породичне немаштине (поменути локални моћник испред тамошњег огранка социјалне службе узима проценат за свако збринуто дете од суме коју за њега дотира држава), овакав филм је неопходност, много више од уметничког, забавног или комерцијалног ангажмана његових твораца. Он је социјални коментар, друштвена осуда и потреба. Тим пре што је заснован на истинитој причи једног оца чија је потресна судбина уграђена у ткиво овог филма. Занимљиво је да иако је пример некомерцијалног остварења, „Отац“ је био један од најтраженијих филмова на ФЕСТ-у, а није му недостајала ни публика на Берлинском фестивалу, који је био и тест прихватљивости његове приче ван граница наше земље. Голубовић је изјавио да му је била намера да овим радом прикаже живот онаквим какав јесте. „Отац“ је баш то – слика живота какав, нажалост, јесте. А не би требало да сме да буде такав. И док је прошле године ФЕСТ (одмах пошто је у Берлину такође освојио награду публике у програму „Панорама“!) отворио потресно реалистични филм с тешком социјалном темом и осудом корумпираног друштва, „Шавови“ Мирослава Терзића (бавио се узрочно-последичном позадином скандала с одузимањем новорођенчади из наших болница приказаним кроз портрет мајке убеђене да је жртва тог чина), овогодишњи фестивал се надовезао с још једним у том смислу сличним и важним филмом, који нама и нашем свету не може да помогне, али говори све о њему што се мора, а ретко жели да се чује и даје муницију за револт, осуду макар,
па и за промене.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *