Почетна / Култура / Глас против самозаборава града Ниша

Глас против самозаборава града Ниша

Пише Др Владимир Првуловић

Недопустиво је да историја овог великог и славног српског града, „заслугом“ југословенских, српских и нишких политичара и интелектуалаца, коначно буде потиснута у заборав

Књигу „Путовање заборављеним бродом“ др Бојана Јовановића доживљавамо као оправдани крик против вишедеценијског самозаборава Ниша и Нишлија. Недопустиво је да је историја овог града, заслугом југословенских, српских и нишких политичара и интелектуалаца потиснута у заборав. Историјски догађаји, споменици, светиње, велики људи, крупни привредни, спортски и културни успеси, готово су заборављени. Ниш је постао симбол пропасти заједно с пропашћу његове привреде, али и провинцијални центар ниподаштавања сопствене историје.

ЗАБОРАВЉЕНИ ИМПЕРАТОРИ Набројаћемо нека од подручја нишког самозаборава. Наисус или данас Ниш, по значењу је брод или место на коме се може пребродити река Нишава. У тадашњој римској Горњој Мезији, Ниш је родно место једног од највећих римских царева – Константина Великог, бранитеља и ослободиоца хришћанства као религије и, после победе над Византијом, оснивача Источног Царства и његове престонице – Константинопоља. Константин се у Нишу родио 27. фебруара 272 г. н. е., а умро 22. маја 337. г. н. е. у Никомедији, данашњој Турској. Био је римски цар од 324. до смрти 337. г. н. е. Миланским едиктом 313. године забранио је прогон хришћана, примио хришћанску веру и, победом над Максенцијем, с војском која је носила велики крст, установио хришћанству положај водеће монотеистичке религије. Шта би друге земље, свесне важности своје историје, у медијском и промотивном смислу, направиле од родног града оснивача и државоустројитеља хрићанства – Константина? Ми смо то потисли у заборав, уосталом, као и других 16 римских императора рођених у Србији. Упоредите то са светском славом и значајем Јерусалима, Витлејема, Назарета, Јерихона, Голготе, Капернаума, или за муслимане Меке и Медине и сл. Ниш би морао да постане место ходочашћа хришћана до места где су некад живели Свети Константин Велики и његова мајка Света Јелена.
У Нишу су се 27. јула 1189. састали наш велики жупан Стефан Немања (отац Светог Саве и каснији Свети Симеон Мироточиви) и немачки цар и вођа крсташа у Трећем крсташком рату Фридрих Барбароса. Том приликом су потписали први међудржавни уговор између Србије и Немачке о заједничкој борби за хришћанске светиње. Да ли ми и свет о томе више знамо?

РАТНЕ ПАТЊЕ И ДУХОВНИ ДОМЕТИ Ниш је пропатио током Првог и посебно Другог светског рата. За Јевреје и партизане 1941. формиран је нацистички концентрациони логор „12. фебруар“ (име добио по бекству 147 логораша 12. фебруара 1942, док је око 400 побијено на жицама). Из логора са 30.000 заточених одведено је на брдо Бубањ и стрељано 12.000 родољуба, око 10.000 интернирано у Аустрију, Пољску, Немачку и Норвешку. Као први српски град, 20. октобра 1943, бомбардован је од стране савезника (по непотврђеним подацима погинуло је 250 Нишлија), а затим још 15 пута (наводно ради онемогућавања повлачења Немаца). Уништена је инфраструктура града, стамбени и привредни објекти. Али и 7. маја 1999, касетним бомбама у НАТО агресији, када је само у кварту градске пијаце погинуло тридесетак грађана.
Овај град дао је велики допринос југословенској и српској култури. Народно позориште, после Другог светског рата, са директором Велимиром Живојиновићем Масуком и следбеницима, било је оаза неговања српске драме, опере и оперета. Осим дела Стевана Сремца и Боре Станковића, извођене су опере Стевана Христића и Јакова Готовца, али и Шекспир, Брехт и Александар Поповић, са плејадом врхунских глумаца: Радмиле и Боже Савићевића, Еугена Вербера, Зорице и Буде Стефановића, Жике Миленковића, Миливоја Мавида Поповића, Жиже Стојановић, Миме Вуковић Курић, Радисава Радојковића, Танасија Узуновића, па све до редитеља Александра Ђорђевића и Горана Паскаљевића, филмског глумца Љубише Самарџића и других. Онда је наишао дуги позоришни застој и таворење.
Ниш је био место службовања и инспирација великог српског писца Стевана Сремца који је о грађанима и менталитету оставио културне споменике – „Зону Замфирову“, „Ивкову славу“ и јунаке, легендарног ловца Калчу и његовог пса Чапу и др. У Нишу је, као лекар службовао књижевник Лаза Лазаревић, као и санитетски пуковник, председник владе и оснивач Војне болнице Владан Ђорђевић. Много касније и један од највећих светских експерата за кардиохирургију Нинослав Радовановић, познатији у Швајцарској, Словенији и Војводини него у Нишу, где није проглашен ни за почасног грађанина.
Ниш је од 1966. познат по Фестивалу глумачких остварења – Филмским сусретима, где се искључиво награђују глумачки доприноси. Познат је по Југословенским, касније Међународним хорским свечаностима, фестивалом аматерског хорског певања, основаном 1966. године. Од 1995. познат је по међународном џез фестивалу „Нишвил“, на коме гостују најпознатији светски џез музичари. О томе се говори углавном непосредно пред почетак тих значајних културних манифестација.
Један од наших највећих песника светског нивоа Бранко Миљковић завршио је гимназију, почео да пише и објављује баш у овом граду. Дуго је био заборављен, због улоге тајне службе у његовој прераној смрти. Спомен-собу у Музеју, спомени и име једне школе, добио је много година касније.
Ниш се у спорту третира искључиво као провинцијски центар. Заборавило се да је на Чаиру формиран један од највећих фудбалера које смо имали – Драган Стојковић Пикси. Постао је пета Звездина звезда, тренер величан у Нагоји и целом Јапану, сада у Кини, али код нас, па и у Нишу, без заслуженог признања. Бар да се стадион клуба у коме се прославио зове по њему. ФК Раднички, основан 24. априла 1923, 1981/82. играо је у полуфиналу европског Купа УЕФА, где је изгубио од Хамбургера са 2:1. Боксерски клуб Раднички са титулом шампиона Југославије 1961/62. имао је сијасет великих шампиона: Мустафића, Саћиповића, Станковића-Челика, Лаловића, Отовића, Мацуру и тренера Лозановића. Један од највећих био је Томислав Келава у велтер категорији, петоструки првак Србије и Југославије. О њему рецимо нема података ни на интернету. Сви су заборављени и у самом Нишу.
У Електронској индустрији, настали су први домаћи телевизор и ТВ у боји, први рендген апарат, први транзистори, фрижидери и магнетофони, „Филипсова“ фабрика ТВ екрана. Све то је збрисано глобализацијом и пљачкашком приватизацијом, тако да су бројне фабричке хале у којима је радило око 40.000 Нишлија, сада налик на глобализацијско гробље и срамоту Србије и Ниша.

ПРЕСТОНИЦА РОК МУЗИКЕ Од краја шездесетих година двадесетог века, Ниш је југословенска престоница рок музике. Вокално-инструментални састави и солисти, најстарији „Фрапе“ од 1962, Перица Стојанчић, затим „Рубинси“, „Далтони“ са Гоцетом Николовским, „Срећне руке“, „Лутајућа срца“ и други. Ненад Милосављевић са групом „Галија“ побеђује на Зајечарској гитаријади 1978. Затим 1981. настаје група „Кербер“ са лидером Гораном Галетом Шепом, која, као и „Галија“ и данас производе хитове. Светски је познат амбасадор ромског соула Шабан Бајрамовић. Ниш је могао, само да је било подршке његових челних људи, да буде седиште електричарске и рок музике у СФРЈ. Али су ту привилегију, преотели Сарајлије и са „Индексима“, „Бијелим дугметом“ и другим певачима и групама, постали центар те музике.
На крају, рецимо и да је време да се подсетимо да је Ниш град старији и од хришћанске религије. Град је дужан да из заборава отргне своје легенде, прошле и садашње јунаке. Још само да књигу др Бојана Јовановића прочитају његови данашњи руководиоци!

ГРАД СЛОБОДЕ

Ниш је био важан центар ослободилачке борбе против освајача, током Првог и Другог српског устанка, Првог и Другог балканског рата и у Великом рату. Значајна је битка 18.000 српских устаника против 35.000 турских војника (погинуло 6000 Турака и око 4000 Срба), у боју на Чегру 31. маја 1809. Јуначка погибија Стевана Синђелића, који је у ваздух дугао складиште муниције са више хиљада надирућих Турака, скоро да се стидљиво помиње у уџбеницма историје. Чувена је Ћеле-кула, коју су, за освету, сазидали Турци од око хиљаду лобања српских ратника са Чегра. О њој су надахнуто писали Ламартин 1833. и Феликс Каниц 1861, али је недовољно позната у свету, мада се налази у туристичким проспектима.
После проглашавања опште мобилизације 25. јула 1914, већ сутрадан, 26 јула 1914, краљ, Скупштина, посланици, сва министарства, државне и образовне институције Краљевине Србије, новине и часописи, САНУ, пребачени су у Ниш, који је постао ратна престоница Србије. У тим драматичним дешавањима, када је требало донети важне одлуке о судбини српског народа и државе, Скупштина је, без озбиљног промишљања, усвојила чувену Нишку декларацију. У њој је, као ратни циљ Србије, усвојено да се, после победе над непријатељима, формира заједничка држава јужнословенских народа – Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Српска влада окупља истакнуте научнике и интелектуалце – Јована Цвијића, Александра Белића, Слободана Јовановића, Љубомира Стојановића, Стојана Новаковића, Јована Радоњића, да јавности образложе опредељење за изграђивање југословенства. Уместо да, пред албанску голготу, одлучи како да заштити породице војника који се повлаче, влада Николе Пашића, је такорећи радила на сопственом укидању. Слободарску нацију и Краљевину Србију одлучила је да укине и утопи у вештачку творевину Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. То је потврдила и „Крфском декларацијом“ из 1917. Нису помогла упозорења француског премијера Жоржа Клемансоа и руског министра иностраних послова Сазонова, током Версајске мировне конференције, да је немогућ опстанак државе са две доминантне религије, српске православне и хрватске и словеначке католичке вере, са пресудним утицајем Ватикана. Уместо да Ниш, обезбеди важну позицију у Краљевини Србији после победе у Великом рату, он је остао провинцијски град, мање важан од Загреба, Љубљане, Новог Сада и др.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *