Енергетска ампутација Европе

Иницијатива три мора

У Бриселу су зазвонила сва звона на аларм јер иницијатива коју здушно протежирају Хрватска и Словенија „представља покушај САД да поделе Европу“ извештава „Ројтерс“. Шта је суштина таквог покушаја енергетске ампутације Европе и спречавања њених „енергетских веза“ с Русијом и државама Евроазијске уније?

Европа је због бројних разлога – од еколошких до економских – зависна од сталног дотока великих количина гаса. Због те насушне потребе државе ЕУ суочавају се с још једним политичким ултиматумом – диктатом да пристану на „диверсификацију“ допремања гаса у Европу, дакле да гас стиже из више, а не само једног (руског) извора. Основа реченог захтева је наоко једноставна и разумљива: уколико набављају гас из више извора, чланице ЕУ осигуравају своју политичку стабилност и самосталност, јер једино тако не зависе од неког великог монополисте. Проблем је, међутим, што у улози проскрибованог „монополисте“ у америчким стратешким документима, а последично и у документима држава које припадају америчкој „коалицији вољних“ увек наступа – Русија. Руковођене таквим виђењем геополитике, неке државе Европске уније – пре свега оне са истока ЕУ – почеле су да сарађују у Иницијативи три мора.
Циљ иницијативе је да америчке компаније под кишобраном Вашингтона у Европи изграде што више терминала преко којих би на Стари континент допремале течни гас. Знало се да продор на европско тржиште неће ићи глатко, најпре јер се ради о прљавој и по екологију злокобној технологији производње енергента какав је течни гас, који је уз то и далеко скупљи од руског. Зато се у складу с политиком „штапа и шаргарепе“ прионуло идеји градње нових гасовода с полазиштем од севера Јадрана који би продрли ка унутрашњости Европе. Извозници течног гаса би биле САД и још неке арапске земље, које су, треба ли рећи, савезнице Вашингтона. Иницијатива је песнички названа „Три мора“, а у њој су се оберучке ангажовале прва Хрватска, а потом и Словенија, две државе које су већ деценијама љути ривали за америчку наклоност. У то име су званични Загреб и Љубљана организовали велике и раскошне скупове, на којима су званице из врха ЕУ и САД расправљале о многобројним плановима везаним за пројекат „Три мора“. Организатор последње конференције на ту тему је била Словенија, док ће следеће окупљање протагониста иницијативе бити у јуна ове године. У организационом смислу, посреди је „председнички форум дванаест држава ЕУ“, тако да САД формално нису чланица иницијативе, иако су заслужне за њену „иницијалну идејну основу“, а потом и „политичко спонзорство“.

[restrict]
Чланице иницијативе Три мора

СТАРА И НОВА ЕВРОПА Чланице Иницијативе три мора су Аустрија, Бугарска, Чешка, Естонија, Хрватска, Летонија, Литванија, Мађарска, Пољска, Румунија, Словачка и Словенија, државе које се географски налазе између Јадранског, Балтичког и Црног мора. Занимљиво је да Немачка, Француска, Италија и друге „западне“ чланице ЕУ – нису део шаренолике дружине „Три мора“. Геополитички аналитичари су у том маневру држава које себе виде као староседеоце унутар ЕУ препознали бригу о вођењу уравнотеженије политике према Москви, насупрот државама које су махом изашле из шињела некадашњег Совјетског Савеза и од тада су податне за сваки амерички геостратешки миг. А овај план има једноставан циљ – енергетски „опколити“ Русију и у што већој мери спречити продају њеног гаса у Европи. То је разлог – а не тобожњи страх од „зависности Европе од руског гаса“ – због ког се САД тако жестоко противе и изградњи „Северног тока 2“. Вашингтону је толико важно да осујети „Северни ток 2“ да је санкционисао сва предузећа која су покушала да и даље раде на полагању цеви за тај гасовод.
На сличан начин је америчка администрација упрла све снаге како би спречила изградњу „Јужног тока“ (у чему је успела), а потом и „Турског тока“ (што јој није успело за сада). Да све то није по вољи ни многим великим државама унутар ЕУ разоткрива и недавна анализа коју је објавила агенција „Ројтерс“ а која доказује да је и даље актуелна подела унутар ЕУ на државе „старе Европе“ (после изласка Велике Британије остало их је 14 и све оне више-мање подржавају независан курс у односу на САД) и „дођоше“ у облику „нове Европе“, међу којима су све земље из некадашњег социјалистичког блока које су ушле у Унију после 2004. године, а које у свему лојално прате политику САД. „Ројтерс“ је, узевши под лупу „Три мора“, дошао до закључка да тај пројекат представља „покушај Америке да подели Европу“. У опширној анализи у којој проблематизује Иницијативу три мора „Ројтерс“ упозорава да је то био и најважнији спољнополитички пројекат донедавне хрватске председнице Колинде Грабар Китаровић.
У Словенији је, подсећамо, организатор последњег самита протагониста речене иницијативе јуна прошле године био словеначки председник Борут Пахор. О Иницијативи три мора је било говора и на недавној Минхенској безбедносној конференцији, напомиње „Ројтерс“, уз нагласак да је амерички министар спољних послова Мајк Помпео најавио да САД планирају да одреше кесу и дају милијарду долара земљама које су део иницијативе, а све под плаштом наводно племенитог циља – „изградње боље енергетске инфраструктуре“. Упркос „великодушној понуди“ Америке, на њу гледају с подозрењем у Паризу, где француски председник Емануел Макрон жели чвршће повезивање с Русијом, а ништа мање сумњичави су и у Берлину, где ни по коју цену не желе да се одрекну енергије с истока континента. Зато у америчком прегалаштву да „помогну градњу боље инфраструктуре“ виде смутна посла и довођење дела европских држава у подређен, чак вазални однос према Вашингтону.
„У Берлину и Бриселу је зазвонио аларм“, пише „Ројтерс“ и подсећа да није први пут да једна републиканска администрација САД покушава да посвађа „нову“ и „стару“ Европу, како се то називало у време Бушове инвазије на Ирак 2003. године. „Колико Американци желе да се мешају у исток Европе показује и посредовање између Београда и Приштине које проводи амерички амбасадор у Немачкој Ричард Гренел“, пише у анализи. „Ројтерс“ тврди да се у Бриселу „с једне стране радују инвестицијама које се тичу источних чланица“, али и да у истом даху „брину да све то означава стварање новог, отпадничког блока“.
Идеја за Иницијативу три мора родила се 2015. године, формално на тлу источне Европе, где је већина новајлија у ЕУ „развила осећај да их Брисел игнорише“. Још посебно одбачено се наводно осећају чланице Вишеградске групе, како због својих ставова о миграцији, који су опречни званичној политици ЕУ, тако и због других важних питања.

КАМЕН У АМЕРИЧКОЈ ЦИПЕЛИ Није тајна да је гасовод „Северни ток 2“ за Америку нешто попут (повећег) каменчића у ципели, с обзиром на то да би на тај начин руски гас имао још већи приступ државама ЕУ. Што никако не одговара САД, а томе се противе и антируске чланице Уније попут Пољске, која се стога гложи с Берлином, јер Немачка здушно подржава „Северни ток 2“. Колико су Американци намерни да минирају Русе у Европи, показује и чињеница да је иницијалном скупу Иницијативе три мора присуствовао и амерички председник Доналд Трамп. Он је у Варшави тада изјављивао како се нада да ће и друге чланице ЕУ кренути путем Велике Британије, дакле – дезинтеграције Европске уније. Узалуд естонска председница Керсти Каљулаид, која ће бити домаћица следећег самита Иницијативе, у јуну у Талину, умирује страсти флоскулама да „нема опасности од цепања ЕУ“ и да је циљ иницијативе довести „источне чланице Уније на западни ниво привредног развоја“.
„Немачка може бити партнерска земља Иницијативе три мора, исто као и САД“, одговара естонска председница на питање зашто Пољска блокира улазак Немачке у иницијативу, док је Аустрија примљена без проблема. Европске дипломате више и не сумњају да ће амерички новац бити усмерен у изградњу терминала за течни гас у Хрватској и Пољској, који ће послужити као одскочна даска како би се у Европу увозио амерички енергент. Поборници Иницијативе три мора подсећају да „источне чланице“ ЕУ годишње стварају око четвртину привредног раста Уније и да је већ припремљено 48 пројеката у које страни инвеститори могу да улажу новац, те да би нови гасовод повезао Европу у правцу север-југ, а не исток-запад. Упркос свим тим слатким обећањима, „Ројтерсова“ анализа разоткрива да је суштина тог пројекта поново усмерена не само против интереса Москве него и против веће сарадње Русије и чланица ЕУ.
Да САД у суштини желе да себи обезбеде контролу над државама ЕУ и чак их на неки начин трајније подјарме, доказује и чињеница да је Вашингтон не тако давно омео још једну опцију успостављања новог гасовода којим би се допремао гас до Европе. Када се, наиме, пре неколико година указала могућност за транспорт катарског гаса (преко Ирана и Сирије) у Европу, управо су САД (уз помоћ Саудијске Арабије и режима у Ријаду) битно утицале на пораст тензија, а на крају и на грађански рат у Сирији. Тако је Европа изгубила шансу да себи осигура још један заиста независан извор гаса. Уз све то је парадоксалан податак да се „зависност“ Европе од Русије, упркос напорима за „диверсификацију“ из године у годину повећава, па је на пример само 2017. „Газпром“ извезао у Европу и Турску осам одсто више гаса него 2016. године, а сличан тренд је потом само настављен.
Када се рашчлани на прафакторе, идеја Иницијативе три мора открива да у себи крије многе друге проблеме, које њени оснивачи упорно заташкавају. Гас, који би путем нових терминала и гасовода стизао из САД у Европу, производи се (углавном) спорним „фракингом“, који је веома штетан. Ни то није све – нужно је гас из течног претворити у гасно стање на посебним терминалима који би били делом подигнути у сваком од три мора, а за њих се зна да снижавају температуру мора и штете микроклими. Због чега већ годинама тињају протести у Словенији и Хрватској против изградње таквог терминала у Трсту, а сад и код острва Крк. Коначно, такав гас би због транспорта бродовима био много скупљи од руског, који стиже преко гасовода…
Занимљиво је да је и амерички „Вашингтон пост“, анализирајући америчку енергетску политику према Европи и Русији – дошао до сличног закључка као „Ројтерсови“ аналитичари. Оба медија су подвукла закључак да је прва бољка описане америчке стратегије чињеница „да је руски гас много јефтинији од америчког течног гаса (ЛНГ)“, при чему посебан проблем представља спознање да „амерички произвођачи на прво место, чак изнад америчких стратешких интереса, стављају питање – профита“. Док је у Русији обрнуто, а уз то су и производни трошкови руског гаса знатно нижи. Нема сумње да су се „Три мора“, с хрватским делом Јадранског на челу, нашла у служби америчких интереса, где су Словенија, Хрватска и друге земље са истока Европе послужиле само као пуки „подизвођачи радова“. Зато Иницијатива три мора није ништа друго него покушај енергетске ампутације Европе и кидање њених веза с Русијом и државама Евроазијске уније, закључује „Вашингтон пост“. Другим речима, успех иницијативе би значио катастрофу за Европу којој би био наметнут непоузданији (гледе добаве) и скупљи амерички гас науштрб руског, при чему је најважнији циљ тих трансакција стицање профита за америчке компаније и слабљење руске привреде. На срамоту Словеније и Хрватске у том замешатељству веома пожртвовано учествују највиши представници обе државе, иако себе у јавности радо представљају као „исконске пријатељице Русије“.

[/restrict] срочный займ на карту онлайн займ до зарплаты на картуоплатить займ домашние деньгизайм на полгода

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *