ЕКСЕЛЕНЦИЈА

Понашање дипломатских изасланика пет земаља Запада које зову „великом петорком“ или Квинтом (САД, Велика Британија, Француска, Немачка и Италија) у Србији се јавно бележи као протокол увреда и провокација. Са часним изузецима, осионост високих дипломата ових држава понекад је налик варварској етикецији колонијалних управитеља – оживотворено је васкрсавање праксе конзулског лудовања по поробљеним земљама.
На ове чињенице – факат да колонијални манири нису прошлост – подсетио нас је минулих дана амбасадор Немачке у Србији Томас Шиб. Лакоћом надмоћног супервизора, Његова екселенција је грађанима земље у којој службује предочила низ чињеница важних не само за њихово сналажење у времену и геополитичком простору већ и за то да без илузија сагледају истину о сопственом лику и одразу у очима јавности Запада, посебно у јавном мњењу Немачке. По оцени господина Шиба, дух и обличје савремене српске државне и народне породице Немцима нису баш симпатични. „Репутација и имиџ Србије у немачкој јавности још је под утиском деведесетих. Чини нам се да недостаје неколико година у тој перцепцији. Не живимо више у деведесетим, много тога се десило у међувремену, али у Немачкој то не иде у корак“, каже амбасадор у прошлонедељном интервјуу листу Данас.
Такође напомиње и да би у овом тренутку било важно да се не догађа управо ово што се догађа, а што, опет, према мњењу г. Шиба, уместо да поправља, продубљује негативну репутацију Србије. „Забрињавају тензије у односима са Црном Гором и сецесионистичке изјаве које стижу из БиХ везане за Републику Српску.“ На примедбу о „имиџу“, забринутој екселенцији је стигао брзи и кратки одговор блогосфере: У Србији и свим српским земљама још постоји перцепција Немачке под утицајем догађаја из 1914, 1918, 1941, 1999. године.
Премда службених коментара није било, амбасадорове изјаве подсетиле су на дуги низ сличних примера када је јавни говор немачких дипломата и званично оцењиван као „разорни рад и грубо мешање“ у живот наше земље. (Оцену о разорности добио је иначе сам Шиб, када је јула прошле године изјавио да „од Србије очекује да призна да је у Сребреници почињен геноцид“.) И овај најновији дипломатски „удар“ учвршћује то раширено уверење да предуго – мерено деценијама – траје „лоша бесконачност“ у понашању званичника и дипломата који се у Србију упућују из Берлина, са задатком да, како се сами вајкају, „само заступају интересе своје земље у складу са правилима Бечке конвенције“.
У памћењу Београда речена чедност амбасадорске професије пречесто бива „излазак из оквира дипломатских овлашћења“, или „премашивање граница уобичајене пристојности, уз потцењивање гостопримства које им је указала Србија“… Навели смо оцене које су током протеклих година дате у овдашњим службеним саопштењима, или пак у критичком реаговању еминентних српских политичара и других јавних личности подстакнутих дугим језиком немачких дипломата.
Када су пре седам година, марта 2013, немачки парламентарци Србији донели својеврсни ултиматум у познатих седам тачака „захтева за 21. век“ (и данас су на снази, а били су, онда као и данас, грубо мешање у унутрашњи поредак и суверенитет земље), писац Синиша Ковачевић је запажања о ставу и порукама безмало свих званичних немачких делегација и појединаца које су у протеклим деценијама походили Србију сажео у процену: „Немци од нас траже само две ствари – да променимо свест и да променимо границе. Сви остали услови произлазе из ова два.“ У време ултиматума немачких парламентараца, историчар Чедомир Антић, сликовито колико и прецизно, за Дојче веле је објаснио немачку игру: „Односи Берлина и Београда од 1991. до данас, налик су садистичкој игри мачке са мишем. Немачка је могла да пресече проблем 1995. или 1999. године, али је надмоћ користила да наведе српске политичке елите да спроводе њену политику, па – једна влада добије иницијалну подршку, да би онда била декомпонована од стране Немачке. Ако не попусти, доведе се друга влада којој се да мали простор па се онда поново затегне.“
Амбасадор Шиб је иначе у поменутом интервјуу потврдио да не мора увек да буде бруталан и директан као што то уме када говори о „слави“ Срба у постхладноратовском добу. Демонстрирајући раскош свог познавања тананости учтивог изражавања, Шиб је на пример на питање – да ли ће нови немачки закон о запошљавању довести до новог великог таласа одласка грађана Србије у Немачку, одговорио. „Нема сумње да је то огроман изазов.“ Дакле, стварни економски, друштвени, културни и стратешки удар на потенцијале једне земље, чији се вредан и радно способан кадар „усисава“ од стране друге, у овом случају Шибове земље, дипломатским речником се пегла, релативизује и преводи у фразу о „огромним изазовима“. На другом крају пак, језиком примереним непријатељству поменуте „лоше бесконачности“, наш учтиви козер мерачи српску кривицу, тако вечиту и тако неопростиву!
„Репутација деведесетих“? Како је створена ова црна, у прошлом веку иначе јединственом по клеветању Срба, завршна модерна представа о српској нацији? Да ли истинољубивим извештавањем и разматрањем прилика у Југославији, њеном распаду и удесу српског народа у склопу ових догађаја? Уистину, богата је, слојевита, готово чудесна историја пропагандног стварања мита о српској кривици.
„Колективну кривицу Срба за све недаће васцелог света прокламоваће после Великог рата поражена Немачка и прва комунистичка држава – СССР, као и њена творевина Коминтерна, која је била организација свих комунистичких партија света. Дисциплиновани, педантни и пословни, Немци у намери да са себе скину одговорност за избијање рата и пребаце је на Србију и Русију, ангажују огроман корпус научника. Новац се није штедео. Ређају се научни радови, летописи, часописи, докторске дисертације, књиге…“
Неколико језгровитих реченица које смо управо навели говоре о ситуацији у првој половини 20. века, а део су серијала објављиваног у Печату током прошлог октобра. Реч је о научно документованим, провереним чињеницама, архивском садржају, студијама западњачких теоретичара…
Да ли је дипломати Шибу познато понешто о сложеном пропагандном подухвату стварања мита о такозваној српској кривици у којем је значајан, заправо пресудан, допринос дала управо његова земља? Без обзира на одговор, чини се да би било целисходно да се актуелни и будући дипломатски службеници, у оквиру припреме за радни ангажман у Србији – уколико заиста желе да раде професионално, дакле: на побољшању односа две земље – упознају и са чињеницама о стварању поменутог опасног и подлог наратива, чија је актуелност, видимо, једнако снажна данас, као што је то била у протеклим деценијама.
Круг поменуте лоше бесконачности у овдашњем искуству с немачким дипломатама данас се затвара. Нема промена, а најважнији моменат је да и даље остаје на снази суштински захтев, иначе јединствен у пракси међународних односа – да Срби промене своје границе и своју свест. Актуелну ситуацију пак додатно компликује шири геополитички контекст у којем се све јасније назире сукоб између ЕУ и САД (дакле Берлина и Брисела с једне, и Вашингтона с друге стране) око превласти у овом региону, а посебно око утицаја на српску страну.
Да ли је, у новим околностима, време „мачјег садизма“ избледело? Или је, напротив, добило нови подстицај? Маштовитије, а само наизглед хуманије обличје? Одговор је дао амбасадор Шиб.

Један коментар

  1. Avatar

    „Репутација и имиџ Србије у немачкој јавности још је под утиском деведесетих.“ Какве тек трауме немачка јавност преживљава кад мора Српкињама да повери бригу о својим старим родитељима ???

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *