Домаћинска посла

Увидевши да је у ратној игри у Сирији повукао лоше карте, турски председник Реџеп Тајип Ердоган окренуо се блефирању и претњама. Његов главни адут је вишемилионски корпус избеглица којима прети Европи

Драматична војна ескалација у Сирији, борбе око покрајине Идлиб, последњег упоришта џихадиста, прете да драматично подигну ниво мигрантске кризе и претворе је у „највећу хуманитарну хорор причу 21. века“. У Анкари изгледа не схватају да материјална и финансијска подршка терористичким групама, укључујући чак и Исламску државу (извозила нафту преко Турске), сигурно неће бити прихваћена онако како то жели Реџеп Тајип Ердоган, без обзира на све геостратешке игре многих учесника у овом сукобу на које турски председник рачуна и жели да их искористи.

МАСОВНИ ПОКРЕТ ИЗБЕГЛИЦА Турска је послала хиљаде војника и гомиле тешког наоружања у Идлиб, на северозападу Сирије, како би пружила подршку побуњеницима (међу њима је много џихадиста) који настоје да зауставе офанзиву сиријске владе и руских снага са циљем да поврате ову територију.
Револтирана због смрти 33 војника после напада сиријске војске на турске снаге у Идлибу, Турска је одлучила да више не зауставља избеглице из Сирије које копном и морем покушавају да се докопају Европе. Одлука је донета на ванредном састанку Савета за безбедност, коме је председавао председник Реџеп Тајип Ердоган, сазваном управо због погибије турских војника у ваздушним нападима за које Анкара криви сиријске владине снаге потпомогнуте Русијом.
Иако Турска то још није потврдила с највишег нивоа, многи нижи званичници то тврде и очекују масовни покрет избеглица из покрајине Идлиб, где се налази милион расељених људи, који би се прикључили маси од неколико милиона сиријских избеглица који су већ у камповима у Турској.

[restrict]

ДРЖАВНА ПОМОЋ „Турска полиција, обалска стража и граничари добили су наредбу да се држе по страни“, рекао је један такав званичник за „Ројтерс“, да би одмах потом то већ и почело да се спроводи у дело. Стотине избеглица, односно миграната виђени су у северозападној турској покрајини Едирне на путу према граници с Грчком и Бугарском, преносе турски медији.
Сиријци, Иранци, Ирачани, Пакистанци и Мароканци су у тој групи, наводи агенција „Демирорен“. Мигранти су се окупили и у општини Ајвалик, која се налази на Егејском мору у покрајини Чанакале. Та група наводно бродом жели да дође до грчког острва Лезбос.
Граничари на североисточној граници Грчке с Турском сузавцем су растерали око 500 избеглица и миграната, пошто су турски граничари изненада нестали. За лист „Катимерини“ извори су рекли да су патроле повећане у овој области и постављена је жичана ограда која осигурава сваки центиметар границе. На друштвеним мрежама круже информације са видео-снимцима, где се наводи да Турска обезбеђује аутобусе за мигранте и шаље их до граничних прелаза с Грчком и Бугарском. У Анкари тврде да је преко Једрена (где је граница са Грчком и Бугарском) Турску напустило 76.300 миграната.

РЕАКЦИЈЕ ГРЧКЕ И БУГАРСКЕ Грчка неће толерисати ниједан илегалан улазак миграната преко њене границе и повећаће безбедност на својим границама, оштро је упозорио грчки премијер Киријакос Мицотакис: „Грчка не сноси никакву одговорност за трагичне догађаје у Сирији и неће сносити последице одлука које су донели други.“ Власти су одлучиле да у област Еврос, где се протеже државна граница с Турском, пребаце још 1.000 војника, поред већ упућених у ову област из централне, северне и западне Грчке.
И Бугарска је, како је то рекао премијер Бојко Борисов, пооштрила мере након нагле појаве група миграната, шаљући жандармерију на своју копнену и поморску границу с Турском.

СПОРАЗУМ ПОД ЗНАКОМ ПИТАЊА Грчка је, иначе, била главна капија за стотине хиљада избеглица које су кроз Турску стигле у масовном исељавању 2015. и 2016, све док споразум са ЕУ није зауставио тај ток и драматично смањио број прелазака ка Европи.
Овај споразум, између осталог, Турску је обавезивао да кријумчаре људи спречава у покушају пребацивања миграната из Турске на грчка острва. Заузврат, Брисел је Анкари обећао шест милијарди евра за збрињавање избеглица које бораве у Турској. Споразум је предвиђао и протеривање миграната који немају изгледа за азил – из Грчке назад у Турску. Истовремено, ЕУ за сваког тако протераног мигранта отвара врата једној избеглици из Турске која има изгледа на останак у ЕУ, при чему се углавном ради о ратним избеглицама из Сирије. Такође, како подсећа „Дојче веле“, Брисел се обавезао и на брзо укидање виза турским држављанима и наставак преговора о чланству Турске у ЕУ.
Наравно, избеглице, односно мигранти од тада су и даље наставили да илегално улазе у ЕУ, али далеко мање него 2015. године, када су стотине хиљада људи у великим колонама кренуле у Европу такозваном Балканском рутом.
Сада се према Турској опет крећу масе избеглица а она их засад не пушта преко своје границе са Сиријом, али с обзиром на нови преокрет, и то би могло да се промени. Турски председник сматра да је избеглички споразум под знаком питања, мада га није и званично отписао. Ердоган је и раније више пута претио да ће „отворити врата“ ка Европи кандидатима за азил уколико ЕУ не појача помоћ за 3,6 милиона сиријских избеглица колико их се налази у земљи, што су посматрачи видели као начин вршења притиска на Брисел. Другим речима, Ердоган хоће поново да преговара о овом споразуму.
Рекло би се да је споразум до сада испуњавао свој задатак јер је после њега мало избеглица дошло у ЕУ, мада међу око 50.000 миграната, колико их је прошле године доспело до грчких острва, мање од трећине су Сиријци. Осим тога, већина Сиријаца који живе у Турској и не жели у ЕУ.

ПОЛИТИЧКА КОМБИНАТОРИКА Ни Ердоганова ратна авантура није лишена политичке комбинаторике, блефова и претњи. Док с једне стране купује софистициране одбрамбене системе од Русије, појачавајући тако слику у свету о зближавању с председником Русије Владимиром Путином, с друге стране од САД тражи најсавременије авионе а од Европе да не седи скрштених руку поводом сиријске ситуације. Чак је од НАТО-а затражио да почне процес политичких консултација који је предвиђен чланом 5 Вашингтонског споразума у случају претње по једну од чланица НАТО-а, мада је свима јасно да се члан 5 односи на нападнуте савезнике НАТО-а, а да је земља која се брани у овом случају Сирија, а не Турска.
Као потпору својих захтева Ердоган тврди како су Турци у Идлибу „код куће“, користећи при томе, како то појашњава наш исламолог, филолог оријенталиста и универзитетски професор Дарко Танасковић, израз „ев сахиби“, што значи „домаћин“. Тако и реч „географија“ у оваквом контексту на турском има значење „простор“. Дакле, Турци су на простору Идлиба, а то значи и у Сирији, према Ердогану, домаћини, што би се рекло, своји на своме.
Шта би онда у том случају били председник Сирије Башар ел Асад и његова армија? Уљези, окупатори? Они очигледно не мисле тако, и понашају се у складу с тиме. На протест због напада сиријских снага на турске положаје у Идлибу, из Генералштаба руске армије, која је на позив Асада присутна у Сирији, кратко је одговорено да Турци није требало да буду тамо где су били. Изгледа да ни до Москве још увек није стигло обавештење да су они у Сирији – домаћини.

НЕООСМАНСКИ МАНИРИ Ваљда у свом неоосманском маниру, Ердоган је слично говорио и о Либији, Косову и Метохији, БиХ… И у Босни се он осећао као „код куће“; још 2013. године је у Призрену говорио да је „Косово Турска, а Турска Косово“, док и даље с времена на време понавља да му је Алија Изетбеговић „оставио у аманет Босну“, што само подсећа на сличну аргументацију деведесетих година прошлог века, у случају трауматичног распада Југославије, по којој је „наследница Османског царства обавезна да брине о судбини балканских муслиманских заједница, као своје људске оставштине у Румелији“…
И поред ове „језичке еквилибристике“ НАТО је, вођен властитим интересима и разлозима, позвао Русију и Сирију да зауставе офанзиву у Идлибу и поштују међународно право, док је њен генерални секретар Јенс Столтенберг истакао да Алијанса подржава Турску.
Тај став није делила и Грчка, па је званична Атина уложила вето на саопштење НАТО-а, доводећи најратобрније чланице Алијансе, као што су Велика Британија, Немачка, САД и Француска, у стање беса и констернације.

СОРОШЕВА РАЧУНИЦА А избеглице, као политичка монета првог реда, поново надиру према Европи, мада никоме није јасно зашто их не упућују према богатим петролејским земљама с којима су слични и по језику и по вери.
Тако долазимо до имена Џорџа Сороша који већ годинама слови за идеолога и покровитеља мигрантског таласа што је запљуснуо Европу. Све у склопу његове стратегије да се избеглице с Блиског истока населе у Европи, па и у Србији, за шта је уложио 500 милиона долара, а од тог износа осам милиона долара дао је разноразним невладиним организацијама у нашој земљи.
Осим што је изнео и неопходни број прихвата од милион људи годишње, искалкулисао је да за сваку особу треба потрошити 16.800 долара, то јест укупно седам милијарди долара иницијалног трошка збрињавања.

ШТАЈЕРСКА ГАРДА И НАРОДНЕ ПАТРОЛЕ Четири године после једне од највећих мигрантских криза у Европи, широм такозване Балканске руте, којом су у југоисточну Европу стизали људи који су остали без ичега бежећи од ратних сукоба у својим домовинама, много се тога променило. Немачка више не гледа добронамерно на њихов долазак, а многе европске земље су се од миграната осигурале и бодљикавом жицом на граници.
У Словенији је формирана паравојна формација „Штајерска гарда“, која, како јавља „Ројтерс“ а писао је у више наврата и „Печат“, патролира пограничном зоном где, како каже њен лидер Андреј Шишко, не пресреће илегалне мигранте већ обавештава полицију о њиховом присуству.
Ова „гарда“ није много узнемирила европску јавност, али јесу „народне патроле“ у Београду које су у вечерњим часовима обилазиле мигранте и избеглице у центру Београда и обавештавали их да им „забрањују кретање“, уз поруку да ће „имати проблем“ ако неко нападне „српске жене и мушкарце“. Овим патролама је одмах залепљен епитет „фашистичке“, а повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић пожурила је да за „Радио Слободна Европа“ истакне да је недопустиво да неко противзаконито и самоиницијативно „заводи ред и мир“ на улицама.
Очајни грађани Шида, који се већ пет година осећају као таоци у сопственом граду, откад је Мађарска затворила границе за придошлице из Сирије, Ирака, Авганистана, а избеглице почеле да им упадају у куће и нападају чељад, још се сећају предлога поверенице Јанковић да се мигрантима населе опустела места и села Србије јер и овај градић на самој граници с Хрватском већ десетак година масовно напуштају становници и, по незваничним проценама житеља, од некадашњих 14 хиљада становника, сада нема више од осам до девет хиљада.
Све тврдње о лажним вестима о мигрантским нападима, те да су инциденти с мигрантима у тих пет година минорни и занемарљиви по броју, пале су у воду када је председник Србије Александар Вучић најавио одлазак посебних јединица полиције, Жандармерије пре свега, у Шид, како би у потпуности успоставиле безбедност и јавни ред у том месту у коме се последњих дана дешавају изгреди с мигрантима.
У случају да турски председник одлучи да испуни своје претње, неколико милиона миграната могло би да се упути ка Европи а најцрњи сценарио за Србију био би да постане „камп за мигранте“. Додуше, председник Вучић јавност умирује речима да Србија, у том случају, не би поступала као 2015. године, већ много одлучније, односно да ће, како каже, Србија увек показати солидарност према избеглицама, али да ће, ако буде затребало, умети да сачува и државне и националне интересе.
У сваком случају, уздамо се у војску и полицију Грчке и Бугарске, а највише у подсећање да Турцима ово није први пут да прете. Ова варијанта, да је реч о новом блефу, јесте најпожељнија, али и најпогубија уколико се не потврди. А најгоре ствари се и дешавају управо када се не верује да ће до њих заиста доћи…

[/restrict]