БИТКА НА МАРИЦИ

СУОЧАВАЊЕ С НОВОМ МИГРАНТСКОМ КРИЗОМ

Најновија мигрантска криза изазвана је, у најмању руку бизарном, одлуком председника Турске Реџепа Тајипа Ердогана да казни Европску унију због свађе с Русијом. То што је одлучио да „избеглице“, односно мигранте претвори у оружје говори много више о самом феномену модерних „избеглица“, него о Ердогану

Историја има тенденцију да се понавља: први пут као трагедија, други пут као фарса – говорио је Хегел. Данас, суочени с новом мигрантском кризом у Европи, имамо још један доказ за истинитост ове мисли великог немачког филозофа. Маричка битка из 1371. године, у којој су турски освајачи тешко поразили српску војску предвођену краљем Вукашином Мрњавчевићем и његовим братом деспотом Угљешом, била је трагедија. Пораз хришћана на Марици, суштински судбоноснији од предстојећег боја на Косову, отворио је пут за продор Османлија дубље у Европу који је кулминирао опсадом Беча 1683. године. Садашња „битка“ на Марици између, с једне стране, грчких снага безбедности и, с друге стране, армије миграната и оружаних снага Турске, иако има подједнако судбоносни потенцијал као и она из 14. века, може се посматрати као фарса и то из више разлога. Најпре јер Ердоганова манија величине и труд да преузме ауру великог „султана“, и човека који ће политиком неоосманизма Турску вратити на велику европску и светску сцену, због његовог константног ударања у зидове, пре изазива подсмех него поштовање. Фарса је, по дефиницији, вулгарна комедија јефтиног и грубог хумора, а управо је такав комад у којем ових дана глуми Ердоган с хиљадама статиста бескрупулозно нагураних у прве линије фронта на граници Европске уније.
Несмотреном политиком према Сирији поново је ударио главом у зид: захваљујући подршци терористичким групама које сиријска армија и руско ваздухопловство сатиру у Идлибу, Ердоган је бес јавности због значајних губитака у редовима регуларне турске војске морао да преусмери са себе на противника слабијег од Русије којег би напао. А ко је боља мета од Европске уније према којој већина грађана Турске гаји крајње амбивалентна осећања што редовно осцилирају од љубави до мржње, и која се у својој новијој историји није налазила у тежој и комплекснијој ситуацији од ове коју проживљава у последњих скоро десет година, ситуације коју је председник Француске Емануел Макрон описао као ход по ивици амбиса.

[restrict]

МИГРАНТИ КАО НОВИ ЈАЊИЧАРИ До Ердоганове одлуке да, како Анкара то представља, отвори своје границе за одлазак миграната ка Европи, а у ствари да „армију“ несрећних жртава западњачког неоколонијализма и империјализма гурне у битку на граници ЕУ, пре свега Грчке, дошло је услед фрустрације „султана“ због сасвим оправданог и разумног одбијања НАТО-а (у чему је Грчка имала најзначајнију улогу) да му војно притекне у помоћ како би се ишчупао из дебакла који су борци под његовом контролом доживели у Идлибу спрам сиријских и руских снага.
Ердоганов покушај освете Бриселу, Монсу, Паризу, Берлину, Атини преко армије миграната довео је до тога да се на малом географском простору, на тромеђи Грчке, Бугарске и Турске, дуж реке Марице, једне наспрам других на супарничким позицијама налазе полицијске и војне снаге три НАТО чланице, с мигрантима у средини. Док снаге Грчке и Бугарске мигрантима не дозвољавају да пређу границу, војска и полиција Турске не само да им не дају да одступе него покушавају да им употребом (засад) несмртоносних средстава попут сузавца који испаљују на своје „НАТО савезнике“ омогуће пробој кордона. Позиција у коју је Ердоган довео мигранте подсећа на сцену из филма „Непријатељ пред вратима“ о бици за Стаљинград, у којој политички комесари готово голоруке совјетске војнике терају да јуришају на нацистичка митраљеска гнезда, а потом отварају ватру на оне који под кишом немачких метака покушавају да се повлаче.
Ситуација је толико суманута да Турци покушавају и да борбеним возилима пробију жичану ограду и направе пролаз кроз који би се река миграната излила на територију Грчке. Врхунац ироније је што је, по писању грчких медија, возила која користи за рушење ограде Турска добила између маја и августа прошле године кроз програм финансиран од стране ЕУ намењен побољшању контроле границе и спречавању миграната у илегалним преласцима.

ИЗБЕГЛИШТВО, ИЛИ ХИЏРА Док се за претходни мигрантски талас, који је кулминирао 2015. уласком у Европу више од милион и триста хиљада миграната за само годину дана, могло тврдити, упркос озбиљним индицијама да се не ради о избеглицама у дословном смислу те речи, да представља органску и спонтану последицу догађаја као што је грађански рат у Сирији, за садашњу претњу је јасно да је прворазредни политички пројекат.
Западни естаблишмент и медији главног тока, али и домаћи активисти трудили су се све до јуче да јавност убеде да су мигранти који су преплавили Европу у протеклој деценији у ствари сироти људи који беже од рата, жртве диктатора Асада и који у потпуности заслужују све што им богати Запад може пружити, те да свако противљење њиховом доласку, проласку или останку не представља само себичлук и недостатак елементарне солидарности него је и јасна манифестација исконског зла оличеног у расизму. Домаћи просветљени космополити из менталног круга двојке нас тако подсећају на реке српских избеглица из деведесетих година прошлог века (иако су их се они сами махом гадили) и истичу да су и многи од њих отишли пут западних земаља. Те наше избеглице су, међутим, избеглице биле само док су се налазиле на територији Србије, јер су се ту склониле од ратних ужаса који су разарали њихов завичај, а по одласку у Канаду или било коју другу западну земљу постали су имигранти. Још већа разлика је у томе што није познат ниједан случај да су српске избеглице било коју границу прешле илегално, а камоли да су скрнавиле неки верски објекат у земљи домаћину, што су у бројним случајевима чиниле ове „избеглице“ које из Турске покушавају да се домогну Западне Европе, последњи пут 2. марта на грчком острву Лезбос.
Проблематичан је био и демографски састав „избеглица“ из прошлодеценијског миграторног таласа. Уместо да представљају демографски пресек друштва из којег долазе, или да се у највећој мери ради о најрањивијим припадницима друштва као што су жене, деца и стари, овде се махом радило о мушкарцима у најбољим годинама. Према подацима „Еуростата“, међу тражиоцима азила у ЕУ у 2018. години мушкарци су чинили 72 одсто код узраста од 14 до 17 година и 70 одсто код узраста од 18 до 34 године, а 79 одсто тражилаца азила било је млађе од 35 година. Према подацима „Пју рисерч центра“, у 2015. години мушкарци старости од 18 до 34 године чинили су 42 одсто свих миграната, док су жене те доби чиниле свега 11 процената. Полна „неравноправност“ у мигрантској популацији била је толика да је и начелно скроз политички коректан „Политико“ 2016. писао: „По званичним статистикама непропорционалан број ових миграната су млади, невенчани, мушкарци. У ствари, однос полова међу мигрантима је толико једностран – говоримо о односу који је гори него у Кини – да би они могли радикално да промене полну равнотежу у европским земљама. (…) Ова неуравнотеженост можда и не делује забрињавајуће, али јесте.“
Амерички Центар за истраживање имиграција објавио је новембра прошле године истраживање о могућој повезаности миграната с тероризмом, а у којем се истиче да је немогуће проценити колико је злочинаца и терориста ушло у Европу у оквиру мигрантског таласа, али да је у периоду од 2014. до 2018. идентификовано њих 104, од чега их је 28 успешно извршило терористичке нападе усмртивши 170 и ранивши 878 људи. У истраживању Групе за проучавање међународне безбедности са Универзитета у Гранади из октобра 2019. истиче се да прилив азиланата, углавном младих мушкараца исламске вероисповести, представља озбиљну претњу по безбедност у Европи и да ти мигранти иако нису већ индоктринирани и укључени у неку терористичку организацију представљају идеалан плен за регрутацију.
Указује на то да се у прошлом таласу миграција није радило ни о каквим избеглицама него о пројекту за замену становништва у Европи, разарање европског идентитета и стварање нове радничке класе, упозоравао је мађарски премијер Виктор Орбан, којег леве снаге због тога оптужују за расизам: „Ову инвазију покренули су, с једне стране, трговци људима, и са друге активисти који подржавају све што урушава националне државе. Западни светоназор и активистичка мрежа најбоље су представљени у лику Џорџа Сороша.“ Највећи „филантроп“ на свету на ово је одговорио потврдом својих намера: „Он заштиту граница сматра циљем, а избеглице препреком, а ми сматрамо заштиту избеглица циљем, а националне границе препреком.“
Да се сада не ради о избеглицама из ратом захваћених подручја него о армији у нечијој служби, указује чињеница да је, како је известила америчка агенција „Асошијетед прес“, током прошле недеље грчка полиција ухапсила 268 илегалних миграната међу којима је било свега четири посто Сиријаца, а највише Авганистанаца, Пакистанаца и Бангладешана. С друге стране, од око четири милиона миграната, колико их тренутно има у Турској по подацима УНХЦР-а, њих нешто више од три и по милиона су Сиријци.
Управо због тога што је јасно да садашње „избеглице“ које из Турске покушавају да се пробију до Западне Европе представљају политичку (да не кажемо војну) алатку овога пута не у рукама Џорџа Сороша и капиталистичког естаблишмента него турског „султана“ Ердогана, Европска унија одлучила је да своју политику заокрене за 180 степени и од отворених врата за избеглице дође до потпуног затварања граница. Опет се огласио и неизбежни Џорџ Сорош који у мигрантима више не види „циљ“ за који се бори, већ оруђе свог другог непријатеља – председника Русије Владимира Путина. Са страница „Фајненшел тајмса“, Сорош сада Путина оптужује за изазивање хуманитарне кризе, која „није само нуспроизвод стратегије руског председника у Сирији већ је један од његових главних циљева“.

[/restrict]