БИТКА НА МАРИЦИ

СУОЧАВАЊЕ С НОВОМ МИГРАНТСКОМ КРИЗОМ

Најновија мигрантска криза изазвана је, у најмању руку бизарном, одлуком председника Турске Реџепа Тајипа Ердогана да казни Европску унију због свађе с Русијом. То што је одлучио да „избеглице“, односно мигранте претвори у оружје говори много више о самом феномену модерних „избеглица“, него о Ердогану

Историја има тенденцију да се понавља: први пут као трагедија, други пут као фарса – говорио је Хегел. Данас, суочени с новом мигрантском кризом у Европи, имамо још један доказ за истинитост ове мисли великог немачког филозофа. Маричка битка из 1371. године, у којој су турски освајачи тешко поразили српску војску предвођену краљем Вукашином Мрњавчевићем и његовим братом деспотом Угљешом, била је трагедија. Пораз хришћана на Марици, суштински судбоноснији од предстојећег боја на Косову, отворио је пут за продор Османлија дубље у Европу који је кулминирао опсадом Беча 1683. године. Садашња „битка“ на Марици између, с једне стране, грчких снага безбедности и, с друге стране, армије миграната и оружаних снага Турске, иако има подједнако судбоносни потенцијал као и она из 14. века, може се посматрати као фарса и то из више разлога. Најпре јер Ердоганова манија величине и труд да преузме ауру великог „султана“, и човека који ће политиком неоосманизма Турску вратити на велику европску и светску сцену, због његовог константног ударања у зидове, пре изазива подсмех него поштовање. Фарса је, по дефиницији, вулгарна комедија јефтиног и грубог хумора, а управо је такав комад у којем ових дана глуми Ердоган с хиљадама статиста бескрупулозно нагураних у прве линије фронта на граници Европске уније.
Несмотреном политиком према Сирији поново је ударио главом у зид: захваљујући подршци терористичким групама које сиријска армија и руско ваздухопловство сатиру у Идлибу, Ердоган је бес јавности због значајних губитака у редовима регуларне турске војске морао да преусмери са себе на противника слабијег од Русије којег би напао. А ко је боља мета од Европске уније према којој већина грађана Турске гаји крајње амбивалентна осећања што редовно осцилирају од љубави до мржње, и која се у својој новијој историји није налазила у тежој и комплекснијој ситуацији од ове коју проживљава у последњих скоро десет година, ситуације коју је председник Француске Емануел Макрон описао као ход по ивици амбиса.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Један коментар

  1. Avatar

    Nece da skpdi a mpzda pomogne.Novi svetski poredak,tota;otarizam,svetska vlada,vladar,vladari iz senke kako god ih nazivamo sve ce tolerisati.I razbojnistvo i kriminal i drogu i belo roblje i sve poroke ovoga sveta i pedofiliju i perverziju i bioloske i hemijske ratove u tako redom.Jedina stvar lpju oni ne tolerisu,a to nije slucajno,oni znaju gde im je pretnja.Oni ne tolerisu,patriotizam,rodoljublje nqacionaqlizam u onom naj pozitivnijem svetlu.Da uprostimo oni ne tolerisu nacionaqlne drzave.Ako izanaliziramo ko je sa njima u u sukobu koga su sve unistili i koga unistavaju i ko im je jos trn u oku razumecete o cemu govorim.Ovi dirigovani pokreti naroda imaju za cilj da razore ovo malo koliko toliko suverenih nacionalnih drzava.Ovaj proces razaranja na zapadu je skoro doveden do kraja alii bi valjalo da se jos vise izbalabsira domicilno stanovnistvo i doseljenici.Ali ima jedan broj zemalja u EU,iz bivseg Varsavskog pakta i mi i mi koje treba napraviti ,sklepati poi projektu koji je pri kraju svoje realizacije.Ako neko cita a jos i razume shvatice gde smo mi u toj igri i sta nam se sprema.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *