Била би то ненадокнадива штета

Да ли се у разматрању проблема Косова и Метохије може занемарити подземни трезор с рудним богатством?

Рудни, пољопривредни и енергетски ресурси Косова и Метохије били су тема деветог по реду округлог стола из циклуса „Реинтеграција или разграничење – Разговори о будућности Косова и Метохије“, одржаног 27. фебруара у свечаној сали Машинског факултета Универзитета у Београду. Колика су сировинска богатства и привредни капацитети Косова и Метохије у укупним економским ресурсима Србије, да ли су резерве сировина исцрпљене или експлоатисање неких ретких метала, чија се светски значајна налазишта налазе у јужној српској покрајини, тек предстоји, те која су значајна инфраструктурна постројења у области електропривреде и водопривреде у која је Србија деценијама улагала. На ова питања одговоре су понудили академик Руске академије наука и Академије инжењерских наука Србије (АИНС) др Слободан Вујић, уједно и редовни професор Рударско-геолошког факултета Универзитета у Београду у пензији, те помоћник директора за науку Рударског института, проф. др Славољуб Лекић с Пољопривредног факултета Универзитета у Београду, затим дописни члан АИНС и сарадник Рударског института др Светомир Максимовић, председник Скупштине Удружења за гас Србије др Војислав Вулетић и мр Новак Бјелић, генерални директор комбината Трепча. Учесници су подсетили на духовни, историјски и геополитички значај Косова и Метохија за Србију, те као важне истакли природне и енергетске ресурсе које држава на том простору поседује.

БУДУЋНОСТ НА РАДИОАКТИВНОМ ЈАЛОВИШТУ

Проф. Славољуб Лекић је указао да пољопривредне површине заузимају 53% површине Косова и Метохије, шуме 42%, док је остало свега 5%.
„Непосредно запоседање простора Косова и Метохије одвијало се првенствено куповином земљишта, имања и кућа. У том смислу земљиште је као јавно добро постало роба посебне врсте за коју су важили другачији услови промета него у осталом делу Србије. Албанске вође посебну пажњу су поклањале куповини грађевинског и пољопривредног земљишта пошто су дошли до уверења да бројност становништва није довољна за отцепљење Косова и Метохије већ је потребно и власништво над простором.“
Данас, закључује, можемо рећи да су Албанци највећи губитници распада биполарног света пошто су све своје наде везали за силе које иза себе остављају пустару.
„Од двадесетогодишњег боравка евроатлантских колонијалних трупа (САД, В. Британија, Француска, Италија, Немачка) и њиховог цивилног особља не постоји страшнија казна. Остану ли још само пет година, Албанцима преостаје да се иселе или да наставе да граде будућност на радиоактивном јаловишту?“

ПОТЕНЦИЈАЛИ СУ РЕСПЕКТАБИЛНИ Да бисмо сагледали мотиве и одговорили на питање да ли је рудно богатство разлог отимања Косова и Метохије, не сме се превидети чињеница, упозорио је у свом излагању проф. др Слободан Вујић, да је степен исцрпљености минералних ресурса већине европских земаља веома висок. С друге стране, истиче, минерално-сировински потенцијали Косова и Метохије респективни су на глобалном нивоу и од великог економског значаја за нашу земљу. Професор је навео да се у другој половини ХХ века на Косову и Метохији годишње у просеку експлоатисало 15–20 милиона тона минералних сировина различите вредности.
Имајући у виду да због вишедеценијског изостајања улагања у геолошка истраживања садашње стање минералних ресурса обојених и племенитих метала Косова и Метохије није поуздано сагледиво, Вујић је указао да процена заснована на геолошким индикаторима, искуству и сазнањима која имамо допушта закључак да је минерално-сировински потенцијал овог подручја велики.
„Поуздана вредносна процена ове производње није изводљива из више разлога, пре свега због променљивости цена берзанских производа, а то су обојени и племенити метали, условљености цена минералних сировина као што је угаљ, те социјалних, макроекономских и политичких интереса и утицаја локалних заједница… Но иако се сви доприноси и користи не могу квантификовати, чињеница је да је минерално-сировински комплекс Косова и Метохије дао огроман допринос запошљавању, решавању социјалних питања, подизања стандарда живота, образовања, развоја путне инфраструктуре, урбанизације, стамбене изградње и развоја екстрактивне индустрије.“
Професор Вујић је подсетио да су до 1999. на Косову и Метохији експлоатисане руде олова, цинка, сребра, злата, никла, алуминијума, хрома, магнезита, азбеста, каолина, опекарских минералних сировина, цементних сировина, украсни и технички камен, термоминералне воде и угаљ. Регистроване су појаве индијума, германијума, галиjума, талијума, кадмијума и калаја.
„По распростирању и количинама најзначајнији ресурс је угаљ, распростире се на око 60% површине територије Косова и Метохије. Просечна доња топлотна вредност ровног угља је око 8.000 kJ/kg, процењене геолошке резерве су 12,5–14 милијарди тона, или исказано енергетским еквивалентом 2,37–2,65 милијарди тона нафте. На садашњем нивоу потрошње угља у Србији, експлоатабилнe резерве угља Косовско-метохијског басена биле би довољне за наредних 180–200 година. Од 1922. до 1999. подземном и површинском експлоатацијом на Косову и Метохији произведено је око 240 милиона тона угља, или исказано енергетским еквивалентом око 45 милиона тона нафте.“
На то да минерални ресурси Косова и Метохије јесу неоспоран, реалан и стратешки капитал указао је и др Светомир Максимовић. Изнео је податак да Србија заузима треће место по производњи угља у Европи и пето у свету, те да је до сада искоришћено нешто мање од 4% налазишта угља у Србији.
„Приказ косовско-метохијског богатства у ствари даје суштински одговор на питање зашто је Косово отето Србији. У општој отимачини косовског богатства, а у њој посебан значај имају импозантне резерве угља, уплетене су већ више деценија исте државе, само су се ’моћни’ појединци променили. Суштински закључак за нас је да се ни по коју цену не сме размишљати о подели Косова и Метохије јер ће нас то трајно пратити без могућности корекције. Србија не сме да се одрекне своје територије и свог богатства јер би то проузроковало тешку оптужбу будућих генерација, имајући у виду шта смо им непромишљеном одлуком одузели.“

ЕКОНОМСКА МОЋ СРЕДЊОВЕКОВНЕ СРБИЈЕ

Проф. др Слободан Вујић истакао је чињеницу да је захваљујући рударству постављена материјална основа изградње и развоја средњовековне српске државе, али је исту функцију рударство имало после Другог светског рата у обнови и изградњи опустошене земље. На простору од Лепосавића до Приштине и Новог Брда, геолошка прошлост оставила је у наслеђе бројна лежишта руда обојених метала, па на овом рудосном подручју традиција експлоатације руда олова, цинка, сребра и злата досеже до римског доба и средњовековне Србије.
„Слободан сам да кажем да није било рударства, данас Србија не би имала толико манастира и манастирских ризница. Ново Брдо, где је копано гламско сребро, скупље због садржаја злата, и Брсково предњачили су у даровима. Према записима из тог времена годишњи приход рудника Ново Брдо износио је 120.000–200.000 дуката. Овај податак говори о Новом Брду, али и о економској моћи рударства средњовековне Србије. У најезди Турака и одмеравању снага у борбама с њима до пуног изражаја долази организованост, снага и углед Новог Брда. Турцима је требало око пола столећа за освајање територије средњовековне Србије, а за освајање Новог Брда 32 године. То говори о осмишљености одбране, знању, опремљености, вештини управљања, о организованости, храбрости и материјалној моћи Новог Брда, у ширем смислу то су атрибути средњевековног српског рударства.“

ТРИ ОКУПАЦИЈЕ ТРЕПЧЕ О Трепчи као фактору економског и друштвеног развоја Метохије с Косовом и српске државе запажено излагање је имао мр Новак Бјелић.
Као дугогодишњи директор Трепче, привредног гиганта Југославије, Бјелић је направио пресек и показао да је овај рударско-топионичарски комбинат вековима био фактор економског и друштвеног развоја Метохије с Косовом и српске државе. Подсетио је да први писани траг о Трепчи датира из 1303. године, и да се прва забележена обустава производње везује за 1455. када је турски султан Мехмед II заузео комбинат.
Друга окупација Трепче, Метохије с Косовом и Србије у оквиру Југославије, одиграла се у време Другог светског рата од стране Хитлерове Немачке и његових савезника. Трећа окупација у историји њеног постојања уследила је 2000. године, као последица бруталног кршења Резолуције 1244 Савета безбедности, када Трепча престаје с радом.
„Рад настављају два рудника са једном флотацијом (фабрика за прераду руде): рудник Бело Брдо са флотацијом код Лепосавића, у подножју планине Копаоник, и рудник Црнац, на обронку планине Рогозна према Новом Пазару.“
Прецизне податке о пословању Трепче од 1930. до 2000. изнео је Вујић напомињући да је у Трепчи у том периоду произведено око 36 милиона тона руде с просечним садржајем олова 5,9%, цинка 3,9% и сребра 85 g/t. Произведено је 2.143.515 тона олова и 1.414.975 тона цинка. Просечна годишња производња била је 514.552 тона руде.
„У пословном систему Трепче на Косову и Метохији су две групе рудника, на југу Ајвалија, Кишница, Бадовац и Ново Брдо са заједничком флотацијом у Бадовцу капацитета 600.000 тона руде годишње, а на северу Бело Брдо, Црнац, Жута Прлина и Копорић, с флотацијом у Лепосавићу пројектованог капацитета 350.000 тона руде годишње. На локацијама ових рудника подземна експлоатација изводи се с прекидима од римског доба и средњег века до данас. После Другог светског рата ови су рудници произвели око 20 милиона тона руде.“
Вујић је изнео и интересантну процену да је у периоду од Другог светског рата до краја 20. века инвестирано преко 10 милијарди долара на Косову и Метохији у геолoшка истраживања, отварање, опремање и развој рудника, набавку опреме и машина, увођење нових технологија, изградњу инфраструктурних и логистичких рудничких система, изградњу флотација, сепарација, постројења за чишћење и прераду угља, постројења за гасификацију угља, изградњу интерних путева, напојних електроенергетских система, регулацију водних токова и заштиту рудника од вода итд… У склопу ових инвестиција су и пратећа улагања неопходна за покретање рудничке производње, као што су изградња железничке, путне, стамбене и водопривредне инфраструктуре, улагања у здравство, школство, културу, науку, заштиту животне средине, археологију, издавачку делатност, спорт.
Учесници деветог Округлог стола сложили су се да ресурси Косова и Метохије јесу неоспоран стратешки капитал. Прихватањем „брзог решења“, које подразумева експлицитно признавање независности целе или највећег дела садашње Покрајине, упозорили су, Србија би се трајно лишила својине на сопственој територији. Била би то ненадокнадива штета.

ГAСИФИКAЦИJA КOСМEТСКOГ ЛИГНИТA

Др Војислав Вулетић из Удружења за гас Србије рекао је да је Република Србија, у ранијем периоду, развијала своју јужну покрајину пројектима попут изградње постројења за гасификацију угља у Обилићу, крај Приштине, а које је с успехом производило гас за енергетске потребе потрошача у Србији и Македонији.
„Фабрику азотних ђубрива Комбината ’Косово’ чинила су постројења за сушење и класирање лигнита, топлана за производњу електричне и топлотне енергије, постројења за разлагање ваздуха, као и постројења за гасификацију угља. Постројења за сушење и класирање угља припремала су и поправљала квалитет лигнита за потребе топлане и постројења за гасификацију угља. Топлана је производила електричну енергију и водену пару за потребе постројења за гасификацију. Постројење за разлагање ваздуха издвајало је азот и кисеоник из ваздуха. Азот је био потребан за синтезу амонијака у азотари а кисеоник за гасификацију угља у гасогенераторима. Предвиђена годишња производња азотних ђубрива била је 300.000 тона. Постројење гасификације лигнита у Обилићу имало је производни капацитет од 90.000 m3/h сирoвoг гeнeрaтoрскoг гaсa. За производњу 90.000 m3/h сировог гаса утроши се 80 t сушеног лигнита, 9.900 m3 кисеоника чистоће 96% и 65 t прегрејане водене паре.“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *