БАЈКА

Куга је на путу за Дамаск престигла караван. „Куда журиш?“, упита је вођа каравана. „У Дамаск. Да узмем 1.000 живота.“ На повратку из Дамаска Куга је поново прошла покрај каравана. Вођа јој рече: „Однела си 50.000 живота, а не 1000.“ „Не“, одговори Куга. „Ја сам узела 1.000, остале је однео Страх.“
Овај бајковити запис свештеника Антониа де Мела радо је цитиран протеклих дана. Планетарни страх усковитлан ширењем вируса корона, баш као и свеприсутне трагичне последице трајања тајанствене болести настале „ниоткуда“ (ранија верзија о Вухан пореклу је у међувремену оспорена) показао је да бајке, с разлогом, јесу завештање свим поколењима и за сва времена. Наравоученије бајке о Куги понављају данас и психијатри у Србији погођеној вирусом корона: Нормално је бити уплашен, али паника убија. У „глобалном Дамаску“, поред болести, данас и паника постиже завидан учинак. Истовремено се, међутим, запажају и значајна одступања од универзално важећег наратива о психози и страховима као убитачнијем, од болести подмуклијем, оруђу. Факат је наиме да немарних, паници неподложних – уз то индивидуума обележених жигом „друштвено неодговоран“– такође није мало! Тај парадокс масовног одбијања да се разуман страх од болести преведе у делотворну, друштвено пожељну и корисну панику најпре је јавно показан у Италији. Цена ове лежерности била је – трагична.
Нешто слично, дакле равнодушност пред опасношћу, данас се запажа и у редовима средовечне и старије популације у Србији. Протеклих недеља виђена неосетљивост на смртну претњу, могла би, чини се, да утиче на мењање представе о (све)моћи осећања страшнијег од најубитачније болести – панике. Унеколико је загонетно и збуњујуће одбијање наших „старијих суграђана“, посебно бандоглавих генерација од пре и из педесет и неке, да подлегну колективној психози и страховима. Протеклих дана је виђено наизглед равнодушно пркошење савету да се призову памети и прилагоде се животу у самоизолацији четири зида. Да ли је реч о великој личној храбрости? Или отпору и засићењу – вишедеценијско трпљење најразличитијих пошасти и притисака, дугогодишњег социјалног и психолошког терора услед епохалних историјских ломова и балканске колективне несреће учинило их је неосетљивим пред претњом „само још једне нове болести“? Старци који се без роптања иначе слажу с тешким и свеобухватним лишавањима што их воде у извесност доживотне монашке оскудице и трпљења, од умањених и мизерних пензија до вишеструких друштвених и животних понижења, наједном се категорички супротстављају ускраћивањем слободне воље да прошетају до парка када им се прохте!? Или да се с исписницима и унуцима сретну када сами то пожеле! Како год, тек – у Србији није масовно исказана матрица приче о Куги из Дамаска. Панике није било, вирус корона је потцењен, али, испоставило се, да је управо та неосетљивост пред опасношћу постала велики друштвени проблем. Који је призвао драконска решења. Непослушни и самовољни пензионери и остали по неразумности њима слични, својом неодговорношћу, огорчили су и забринули лидерску националну елиту. На непокорност и непромишљено уживање у слободи кретања када јој није време, одговорено је жестоко и прагматично: мерама без преседана у историји земље! Полицијским часом на самовољу и грађанску непослушност. „У свим урбаним срединама, апсолутно је забрањен излазак на улицу лицима старијим од 65 година, а на селу лицима старијим од 70 година“, рекао је председник Србије Александар Вучић у уторак, 17. марта, после седнице Владе. „Од 20 часова до 5 ујутру нико не може да буде на улици, сем надлежних органа на задатку.“
Нашим „најдражим“, „нашим родитељима, бакама и декама“, свим пензионерима, а поготово оним дрчнијим и склоним недисциплини, вирус је управо „испословао“ својеврсну наногицу. Сведоци смо настајања нове у низу бајки из доба короне. Бајке о закључавању непослушних. Како су у бајкама казне за преступнике увек сурове, и у овом случају је бајковити поредак испоштован. У име општег добра, уз јавну изјаву љубави и огромне бриге за очување драгоцених живота старије генерације, националне управљачке елите одлучиле су се за најтеже мере. Свесно и храбро, лидери савремене Србије, иначе по старости становника треће европске земље, прихватајући подразумевајуће друштвене, политичке, па и људске ризике таквог поступања, изложили су јавној стигматизацији старост. Епидемија короне је тако преко ноћи успоставила нови поредак: Стигма преко крштенице, старост као друштвени жиг!
Ово нас, међутим, враћа и једном подсећању, дакако прозаичном, теоријском и условном, али не и мање занимљивом: појму Велико закључавање човечанства. Под овим именом је заправо својевремено означено слично поступање, такође поводом пандемије (виртуелне) изазване опаким вирусом. Закључани грађани Србије? О чему је ту реч подсећају нас новинари Брок Симонс и Биљана Ђоровић, тврдњом да су у октобру 2019, дакле неколико месеци пре избијања епидемије ЦОВИД-19, светске елите биле покровитељи вежбе „Догађај 201“ – заправо симулације глобалне пандемије вируса корона који се преноси са слепих мишева на људе! Премда су учесници тврдили да ово није била вежба за догађаје који су потом и стварно уследили, неколико упућенијих је документовало другачији став – уз увид у деценију стару симулацију „Корак закључавања“ (Lock Step) коју је осмислила Рокфелерова фондација у сарадњи са Мрежом за глобални бизнис, а по којој се савремена пандемија вируса корона одвија. „Сценарио за будућност технологије и међународни развој“, (објављен 2010) „описује пандемију налик вирусу корона која постаје окидач за наметање полицијско-државних контрола на кретање, економију и друге области друштва. Сценарио закључавања, како тврде поменути аутори, описује ’свет чвршће контроле власти одоздо према доле и ауторитарније лидерство, са ограниченим иновацијама и све већим притиском на грађане’.“
Бајка о великом закључавању дакле сазрева већ читаву деценију, да би данас био дописан и један нови стваралачки и поетизовани моменат – „закључавање из љубави“.
Заслугом вируса једна бајка је, после деценијског рада, довршена. Друге ће тек бити исприповедане. Међу њима је и једна која циља на – срећан крај. Тим поводом, записана је белешка: „Корона је вирус-победник и због тога је неименовани спољнополитички аналитичар духовито приметио да ће бити и победник америчких председничких избора у новембру 2020. Односно: да ће у Белу кућу – с обзиром на то да корона највише погађа старије, а да сва тројица главних кандидата (Доналд Трамп, Џо Бајден и Берни Сандерс) имају 73–78 година – ући онај ко од њих остане жив… „
Циклус домаћих и светских бајки из доба короне ни овим допунама наравно није завршен. Чека се она кровна и најважнија, која ће попут свих славних творевина овог јединственог жанра учинити најважније – посведочити да се у свет поново вратила изгубљена равнотежа. Да су човечанству наново враћени склад и срећа који су на почетку бајке драстично поремећени. Како бајке увек теже управо том савршенству – испуњења правде и достизања среће, тај узвишени циљ тешко да ће у догледном времену бити остварен. Извесно је да ни сада, а ни убудуће, равнотежа неће бити достигнута пуким откривањем вакцине против короне. Премда се у овом тренутку великог страховања и малог самопоуздања управо чини да би у вакцини могао бити тај свеопшти спас, вирус никако није круцијални проблем држава које се данас носе с њиме. Вирус такође није ни суштински проблем Србије и њених грађана.