Зечевизија: Вуковар – истинита прича

Навршава се четврт века од настанка филма Боре Драшковића Вуковар једна прича, што је и био повод да се данас, у петак, 21. фебруара 2020, овај јубилеј обележи пројекцијом филма у Југословенској кинотеци

Рушењем Берлинског зида почело је рушење једне од последњих мултиетничких и мултикултурних држава у Европи. Та земља, друга Југославија, била је претеча идеје ЕУ у њеном изворном виду, а сломљена је без милости вољом те исте Европе, која је, уместо уз сопствену идеју, стала уз зломисао масовног етничког чишћења. Питоми град Вуковар у западном Срему, до тога тренутка симбол и пример једне (мулти)културне идеологије, наводно способне да одоли свим ратовима и искушењима у ходу векова, претворио се, за размерно кратко време, у језиво знамење апокалипсе. Европска унија мирно је посматрала рађање аждаје хрватског фашизма, која је стала да прождире овај град, што и даље чини, млатећи обесно својим репом свуда около, ломећи у парампарчад двојезичне табле и људска срца. Пет година касније снимљен је уметнички филм Бора Драшковића Вуковар једна прича (или Вуковар poste restante). Навршава се, дакле, четврт века од његовог настанка, што је и био повод да се данас, у петак, 21. фебруара 2020, овај јубилеј обележи пројекцијом филма у Југословенској кинотеци. Годишњица има шири значај: паду Зида, којим почиње Драшковићев филм, недавно је дат неки бледуњави помен, али не у већ увелико компромитованој ЕУ него по Немачкој и Хрватској („данке Дојчланд!“), које су од овог берлинског демолирања једине имале директне користи. Сви други су изгубили.
Али Вуковар није политички него љубавни филм. Љубав води Ану и Тому кроз пакао међусобног сатирања два супротстављена пола истог народа и по сваку цену жели да на свет изнесе мешовити плод њихове (не)среће. При свему томе улогу играју одабрани знаци метафорама иначе веома склоног Драшковића. Прва је барокна гравира Вуковара из 1687, породична реликвија, која значи традицију и бива уништена пројавом Антихриста. Друга је птица паун, омиљени Драшковићев симбол лепоте и свега уметничког (Живот је леп), која завршава у лонцу од Шекспира позајмљених вештица, на неком вуковарском рогљу. Боро Драшковић, последњи редитељ српског ауторског филма, био је можда и једини кадар да се ухвати укоштац с оваквим знацима времена, јер је у души био и остао ренесансни хуманист европског кова, заточник и настављач једне интегралне уметничке традиције, по којој је режија „филозофија целине, скуп свих наука и слободних вештина, универзална уметност, кроз рад органске природе грађена од свих и свега – глумац, текст, простор и звук, темпо-ритам, светлост, организација – све је грађа режије … облик и епоха, енергија и стил, време и историја, све је повезано са свим, као у кинеској пословици“ (Драшковић). Све тамо игра своју улогу и све армира структуру Вуковара, који је громадни знак једног времена, филм заборављен и потиснут док још није честито виђен, а камоли прочитан. Чињеница је да је на страни – упркос лудачким санкцијама које су се, као никада пре тога, примењивале и на филм – вреднован много озбиљније него у нас (награђен на 16 светских фестивала, међу којима највишим наградама у Хјустону, Чарлстону и Троји!). Треба навести тадашњу оцену Џоан Елис из Њузвика да је реч о „једном од најбољих антиратних филмова свих времена у коме се истина бори против мржње“, да је филм „аполитичан, без заузимања страна у овом апсурдном рату“ (Стив Тешић), штавише да је „најбољи икада снимљен антиратни филм“ (Хал Хенсон, „Вашингтон пост“). Вуковар, poste restante је и права, дакле истинита прича о краху једне љубави и целе једне цивилизације у сулудој светковини зла, при чему се сурвава и у прах и пепео претвара читава једна епоха. Баш као у Вуковару, „филмска трака сад постаје ново корито, промењени и осмишљени ток те матице-историје, из емулзије шикља нова светлост на прохујале људе и догађаје“ (Боро Драшковић, Речник редитеља, 2018). Довољан разлог да се ово мало ремек-дело поново прегледа и промисли.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *