Зечевизија – Фелини: Филм је женског рода

Сто година Фелинијеве визије воде до искона човека и филма

Филм Осам и по приказан је на РТС-у поводом стогодишњице рођења Федерика Фелинија, истина не баш онако како заслужује као међаш једног времена и колосалног опуса. Осам и по јесте белег епохе коју је тек разоткрио и укрепио кинематограф, а при томе отворио и властиту душу, па је зато ово подсећање имало карактер врхунског догађаја и зато је требало да му се посвети друго време и другачија пажња. А све то услед чињенице да је филмом Осам и по Фелини коначно открио да филм разгрће пут до искона кроз будно сневање, при чему се непрекидно прожимају стварност и утисак сна. Та се два извора узајамно хране. Сан наравно кида све ланце узрочности, док његов дисконтинуитет непрестано нарушава нарацију. Ако је и има, сан је генерише у облицима алогичких сегмената, који се таложе у мозаички и фрагментарни арсенал, при чему је увек у питању неко кретање, свеопшти покрет, панкинесис, путовање кроз пределе имагинарног. Једно велико, непрекинуто сновиђење, умножено опсесијом филмом и филмским, то је сав Фелинијев век, одређен магичним Калдероновим насловом: Живот је сан. Сан укида простор искуственог света, поништава сваку логичку оријентацију, продужава и проширује време, уводи реализам искривљеног огледала, пролази насумичном географијом подсвести и изражава се симболичким визуелним језиком, у коме главну улогу игра неки тајни, скривени смисао. Тако се Осам и по приближава идеалу ониричког реализма, који је још Луј Делик сматрао суштином уметности покретних слика и који је означио као њен први естетички постулат.
Нема никакве сумње да Фелинијево копање по властитој подсвести у двадесет његових филмова вуче Аријаднин конац по бескрајном лавиринту либида, у чему војска фројдиста и лаканиста вредно проналази час комплекс кастрације, час терор супер-ега, час бројне варијанте Едиповог комплекса, за шта је и он сам давао довољно повода. Тајни, скривени смисао филма је femina. Фелини, уосталом, сам кинематограф види као жену. „Филм је женског рода“, то су његове речи, тако је и насловљен један од његових најважнијих интервјуа, онај с римским Американцем Гидеоном Бахманом, у коме велики маг каже: „(Мој филм) жели да ода почаст кинематографу уопште кога видим као жену. Биоскопски ритуал је, по себи, женске природе. Тај начин да се буде заједно у тами, у ситуацији готово плаценталној, та игра светлости и сенки, џиновске, изобличене слике… Уосталом, биоскоп се своди на пројекцију. А зар жена није – за мушкарца – нека врста екрана на који он пројектује своје фантазме?“
Мајка и заводница, два пола једне те исте персоне, били су унутрашњи извори ове акумулације. „Чак је и Сарагина у Осам и по мистична и застрашујућа слика мајке“, каже Фелини. „У нашој земљи постоји право идолопоклонство мајке. Маме, мајке, велике мајке свих врста, као део опсесивне иконографије доминирају нашим приватним и јавним световима: мајка девица, мајка мученица, мајка Рим, мајка вучица, мајка Отаџбина, мајка Црква. Курва је основни контрапункт мајци al’italiana. Не могу се замислити једна без друге. И као што нас је мајка хранила и облачила, исто тако неизбежно, бар моју генерацију, курва је уводила у сексуални живот… Не може се спознати и стога је огромна и неухватљива и мудра и безазлена.“
Али има још нешто дубље и привлачније у подлози овог сна. То несвесно открива и Фелини сам кад каже: „мистична … Велика мајка свих врста“. Збиља, као да се испод сплетених талога подсвести овде указује магловито сећање на Велику мајку – Белу богињу Месеца, Анахиту, Астарту, Кибелу, дакле Изиду и Деметру древног доба, у неку руку и нашу Мокош, врховно женско божанство, које је обележило зору човечанства. Контура Беле богиње трепери на обзорју овог нејасног сна. Њени облици, њена изразито наглашена сексуална улога и моћ, нежност (колико и страх од њене казне), њена власт над Заједницом – враћају снагу овој представи и вуку даље, у неолит, у саме наше исконе. „Истина је“, вели Фелини, „у мојим филмовима често је присутан лик жене пренаглашених облина, велике, моћне… то је жена пуна анималне женствености, огромна и неосвојива, а истовремено облапорна“. Као да слушамо опис Беле богиње Роберта Гревса! Као да присуствујемо ископавању глутеалне култне фигуре у моравском Благотину, која се придружује поворци древних богиња од Вилендорфа до Пачамаме у Андима.
Да, корени Фелинијеве визије су антрополошки. У њима се уистину крије један од најстаријих архетипа врсте. Отуд та снага, отуд непрестана потреба да се она евоцира, да се с њом општи и да се у разним ликовима поново призива, ту је дубоки узрок Фелинијеве везаности за магију свете утробе. Ова инвокација носи подједнаке афекте љубави и страха. С друге стране, описана праслика лебди као вечни заштитник од смрти, пред чињеницом изненадног и дефинитивног нестанка, због чега Гвидо из Осам и по и његов сабрат Знапорац из Града жена, све Фелинијеве хипостазе себе самог, беже у топлу сигурност роднице, у своје прво и последње, божанско уточиште.