ЗАВЕТНО ДВОЈСТВО

О црногорском „националном питању“ јуче, данас и сутра

Плишаном“ или „нежном револуцијом“ назива се двомесечни период промена 1989. године – чију потку су чинили мирни протести грађана (упркос полицијском насиљу на њиховом почетку) – период који је окончан падом комунистичког режима у тадашњој Чехословачкој. Оно што се данас дешава у Црној Гори могло би да се назове „литија револуцијом“ или „молебан револуцијом“. Ради се, упркос много већој агресивности црногорских власти, о сличном процесу током кога, најављеним верским прогонима пробуђени грађани пружају миран али упоран отпор самовољи режима. И поред жилавости криминално-тоталитарног естаблишмента, уз више мука и времена, исход ће на крају, уверен сам, и у Црној Гори бити исти као и у некадашњој држави Чеха и Словака. Ирационалним потезима власти ослобођен је готово општенародни дух демократских промена, и он се више не може вратити у боцу. Стога, већ сада је време да се у вези с многим проблемима размишља шта после ослобођења те земље од аутократије. Осврнућемо се сада, из историјске перспективе, на најважнији, национални сегмент тог питања.

СРПСКА ЦРНА ГОРА Нема сумње да је црногорска држава пре уједињења 1918. била српска. У прилог томе постоји безброј доказа, од њених уџбеника где се истиче да су становници Црне Горе Срби, преко школских историјских садржаја и официјелних говора водећих људи државе, до црногорских званичних симбола. Сачуване су хиљаде потврда тога да су Црногорци и њихове власти себе тада неподељено сматрали Србима, а ниједан доказ не постоји да није било тако. То није ни попис становништва из 1909. године, на који се неретко непромишљено позивају црногорски националсепаратисти.
Као и у готово свим другим државама тог времена, попис се није експлицитно бавио националним опредељењем, и то не може бити доказ да тадашњи Црногорци нису били Срби. Напротив! Попис је обухватио језичко (и верско) самоодређење. Из тога су се изводили закључци о националном. Јер да Црна Гора није била српска земља, 95 посто њених становника не би устврдило да говори српским језиком. Логично је да би га, као Хрвати, већ тада именовали као црногорски. Поготово што су за разлику од њих имали и своју суверену државу која би, да је за то постојао икакав идејни основ међу властодршцима и народом, њега лако наметнула као званични. А на то нико није ни помишљао.
Први заговорници црногорског националсепаратизма јављају се не у независној Црној Гори већ између два светска рата. И то не међу зеленашима, тј. изворним присталицама црногорске државне самосталности већ фрустрираним несрећницима какав је био Секула Дрљевић. Тај првобитно горљиви заговорник уједињења Србије и Црне Горе и бранилац српства, пошто није реализовао своје велике политичке (министарске) амбиције у Београду, у бесу се окренуо заговарању разних бесмислица које су коначно кулминирале у виду бајке о црногорској нацији. Да парафразирам Његоша: национално се поцрногорчи из плахости!

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

2 коментара

  1. Avatar

    Znamo mi svi dobro da u Crnoj Gori do 18-e a i posle do 41 po nacionalnosti svi pravoslavci su bili srbi.
    Niko nije postavljao to pitanje kao što i navodite do nesrećnog Sekule Drljevića,ovi naši kvazi istoričari
    počev od Živkovića pa nadalje znajući da jedino iz redova srpskog naroda mogu regrutovati te nesretnjike
    koji često prvo zbog materijalne strane a onda i svega ostalog nečasnog mijenjaju svoj nacionalni indetitet
    Pozivati se na razne krivotvorene izvore kao naprimer Živkovićeve (čovjek koji je krivotvorio „svetu stvar“ testament kralja Nikole ) je kratkovido ili koristiće ovoj povijesti C.Gore koja će u istoriji biti ipak beznačajna.

    • Avatar
      Ладислав Б.

      Били су то и Муслимани у краљевини СХС Срби. Били су то они све док доколичар пропали шлосер не измислили муслиманску нацију. Темељно не постоји никаква Црногорска нација нити неки црногорски национални идентитет. Може само, и то постоји нека митологија и митоманија потомака комунистичких. На крају Карадаг Црна Гора, се као израз и обележје географског подручја тек сусреће у 15 веку. И то је онда био један мали појас око Цетиња и Реке Црнојевића у склопу Катунске нахије.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *