Велики повратак Доналда Трампа

НЕУСПЕХ ИМПИЧМЕНТА

Горњи дом представничког тела америчке демократије – Сенат – у поступку импичмента одлучио је да Доналд Трамп није крив ни по једној тачки оптужбе, те да будући да предлог опозива није имао потребну двотрећинску већину гласова, председник Доналд Трамп може наставити с обављањем своје дужности

Пише ФИЛИП ЖИВАНОВИЋ

Иако политички догађај прворазредне категорије, не треба изгубити из вида да импичмент пре свега има природу и елементе правне материје. Реч је о својеврсном суђењу које спроводи законодавни и представнички орган, у оквиру своје контролне функције, и које за последицу има само једну врсту санкције – престанак мандата лица о чијем поступку је импичмент спровођен. Доналд Трамп је тако у протеклим месецима био оптужен по два основа – за злоупотребу власти и опструкцију рада Конгреса. Све је почело када је у јавност испливао телефонски разговор Доналда Трампа и председника Украјине Владимира Зеленског. По оптужби, Трамп је у телефонском разговору, чији је начин објављивања изазвао велике контроверзе, запретио Зеленском да ће обуставити већ одобрени програм војне помоћи Украјини у износу од скоро 400.000.000 долара уколико Зеленски не изврши притисак на правосудне органе Украјине да отворе истрагу против Трамповог најозбиљнијег политичког противника и највероватније ривала на предстојећим изборима Џозефа Бајдена и његовог сина Хантера, у циљу разоткривања тезе да су украјински хакери, а не руски, под патронатом породице Бајден били умешани у предизборну кампању и изборе 2016. године, као и истраживања пословних аранжмана Хантера Бајдена. Бела кућа је негирала да је на било који начин повезивала помоћ и ту истрагу.

Други члан оптужбе као основе за опозив проистекао је директно из поступка истраге коју је Конгрес започео. С обзиром на то да је Конгрес у неколико наврата захтевао од званичника Беле куће и најближих Трампових саветника да доставе релевантну документацију у вези с операцијом вођења негативне кампање против Бајдена, што су они одбијали, али и због одбијања да сведоче пред надлежним комитетима Конгреса, чиме су онемогућавали адекватну истрагу.

[restrict]

ПРАВНО-ПОЛИТИЧКИ СПЕКТАКЛ Иако је процес опозива заиста био изразито политички обојен, па је тако адвокатски тим демократа у својим анализама тврдио да „председник мора бити осуђен и уклоњен с функције како би се избегле озбиљне и дугорочне штете по америчке демократске вредности и националну безбедност“, сам поступак поново је активирао дискусије америчких угледних правника. Тако се месецима дискутовало о томе да ли су највиши званичници америчке републике дужни да сведоче и да пружају процесну помоћ „истрази“ коју спроводи Конгрес, посебно имајући у виду политичку природу поступка опозива. На таквом таласу, Трампови правни заступници су, такође, поново отворили питање легалитета поступка опозива и отпочетка га окарактерисали као политички процес, који је ништа друго до покушај обрачуна демократске „дубоке државе“ с председником и његовим људима, наводећи да је у питању „опасан напад на демократију“. У погледу схватања и карактеризације поступка „опозива“ својствен је и правно-политички приступ две супротстављене стране. Па тако док је „оптужба“ била састављена на сто страна и поткрепљена детаљним указивањем на чињенице и доказе, уставну праксу америчке републике итд., одговор председника Трампа и његовог тима стао је на свега седам страна, рачунајући и насловницу.

Суочен с једном, безмало докторском дисертацијом када је реч о оптужби (само фусноте имају више од 300 навода), Трамп је у своју одбрану понудио политички памфлет, оптужујући иницијаторе поступка опозива за „озбиљан напад на право америчког народа да слободно бира председника“ и оптужујући демократски део политичког спектра за реваншизам због изгубљених избора 2016. и покушај да се пре почетка изборне кампање утиче на изборе који се одржавају ове године. Као закључак, председников правни тим навео је да је поступак опозива противуставан, те да на флагрантан начин онемогућавају председника Трампа да обавља своје председничке дужности, позивајући се на члан 2 америчког устава који дефинише овлашћења председника да води спољну политику и који је у америчкој јавности већ прозван „Трампов члан“.

Институција опозива је у прошлости изазивала подељена мишљења у оквиру правне науке и онога што се назива common law систем, у погледу правне ваљаности опозива и уопште разлога, односно основа који могу изазвати покретање механизма импичмента. Џералд Форд је с позиције конгресмена својевремено тврдио да је законски основ за опозив управо оно што утврди проста већина представника Доњег дома. С друге стране такозвана „републиканска правно-теоријска школа“ заступала је став да основ за опозив мора лежати у чињењу неког дела које има елементе кривичног, што је у прошлости био пресудан став у прилог обустављања, односно неотпочињања процеса опозива против Ричарда Никсона. У сваком случају, Трампов опозив поново је на светлост правног форума из архива судских библиотека изнео прегршт позивања на прецедентне случајеве као могуће правце размишљања и смерница за одлучивање у Трамповом случају.

Док је целокупна сага у вези с Трамповим опозивом трајала месецима, само суђење одиграло се веома брзо и тако је још једном демонстрирана ефикасност америчког правосуђа, макар оно било огрнуто политичким плаштом. Прво је у децембру Доњи дом представничке демократије изгласао да је Трамп крив по обе тачке оптужнице, тако што га је по оптужби за злоупотребу положаја кривим огласило 230 конгресмена, а по оптужби за опструкцију Конгреса кривим огласило њих 229, што је било довољно да се поступак упути даље на гласање у Горњи дом – Сенат. Припремајући поступак у Сенату, постајало је јасно да су врло мале шансе да Трамп дефинитивно буде опозван с места председника, с обзиром на републиканску већину у том телу, што се на крају и показало тачним. На још једном историјском заседању Сената, 52 од 100 сенатора гласало је да Трамп није крив по првој тачки оптужнице, док је њих 53 сматрало да није било опструкције рада Конгреса, што је значило ослобађајућу пресуду и завршетак правно-политичког спектакла који је месецима окупирао водећа медијска гласила широм света.

Приликом славодобитног завршетка Трамповог обраћања нацији поцепала председников говор: Ненси Пелоси

НАЈНЕВАЖНИЈА СПОРЕДНА СТВАР Колико је и да ли је поступак опозива био споредна ствар на агенди политичког живота Доналда Трампа, можда најбоље говори чињеница да се Трамп у свом редовном годишњем говору нацији (State of Union speech) ниједном речју није осврнуо на поступак који је требало да има кулминацију у Сенату неколико сати након председниковог излагања. Као одраз политичке надмоћи и апсолутне уверености у доминацију својих републиканских сенатора, изабрао је апсолутно игнорисање предстојећег гласања у Сенату, а које је могло да на неславан, али и историјски, начин оконча његов први мандат председника САД. Овакав његов поступак толико је испровоцирао Ненси Пелоси, демократског представника међу конгресменима и „заступника оптужбе“ у процесу опозива пред Горњим домом, да је приликом славодобитног завршетка Трамповог излагања и апсолутно неочекиваног игнорисања питања о којем је месецима брујала политичка чаршија, у налету онога што психолози називају „пасивном агресијом“, поцепала његов говор и тако на неколико сати засенила главну звезду тог дана – Доналда Трампа. 

Ишчекујући „пресуду“ сенатора, Трамп је у говору пажњу усмерио на резултате остварене за време његовог досадашњег мандата. Говор је обиловао тврдњама да је америчка економија у никад бољем стању, да је америчка војска повратила свој утицај широм жаришних региона света и неизоставним позивањем на америчку изузетност. Ипак, окосница излагања била је сентенца о „великом америчком повратку“, која је требало да објасни америчкој популацији, али и да упозори америчке такмаце на глобалном плану – да се Америка вратила и да се враћа на светску позорницу. „Пре три године ми смо покренули велики амерички повратак. Амерички непријатељи су сада у бекству, америчка богатства расту и америчка будућност сија сјајном светлошћу“, изјавио је Трамп, ни најмање се не осврћући на процесни Дамоклов мач који је висио у том тренутку над његовом каријером.

РАТ ЗА БЕЛУ КУЋУ Америчка јавност полако ставља ад акта причу о опозиву и полако се припрема за нов покушај бочног удара на председника. Пажња америчких корпоративних медија се тренутком изгласавања одбијања опозива већ окренула истрази која се спроводи у вези с финансијским пословањем Трампове компаније „Трампова организација“. Како наводе америчка гласила, ова истрага коју спроводи јавни правобранилац Менхетна „представља највећу правну претњу за Трампову компанију“. Истрага се спроводи због сумње да је Трамп као први човек САД или „Трампова организација“ прекршио/прекршила законе тако што је плаћала новчане компензације женама које су имале наводне афере с председником, у замену за њихово ћутање. Рочишта у овом случају су већ заказана за март, а коначна одлука се очекује у јуну, игром случаја темпирана да заузму фокус бирача у јеку кампање.

У сваком случају, Трампов покушај да, заједно са својом администрацијом, одржи САД на месту најмоћније силе света јесте засигурно много значајнији од покушаја његовог опозива и рата који се води за Белу кућу. С тим у вези треба имати у виду да америчка спољна политика има зацртан вектор који није подложан променама у зависности да ли у Конгресу или Сенату или из Беле куће дувају републикански или демократски ветрови. Начин пројектовања спољнополитичке моћи дефинише се у институцијама популарног назива think tank, односно у оквиру „трустова мозгова“ и то од појединаца који пре свега припадају елитним круговима америчког друштва, па тек онда демократској или републиканској страни исте медаље.

Тако треба посматрати и импичмент, као пролазну секвенцу с елементима драме и трилера, у духу највећих кинематографских блокбастера. Сукоб у кругу шире фамилије између републиканских и демократских сродника јесте само борба за превласт у оквиру Беле куће и има за циљ да попуни ступце дневне аналитичке штампе, док се иза кулиса несмањеном жестином наставља с испуњавањем већ детерминисаних праваца америчког оријентисања у 21. веку. У овој рунди као победник је изашао Доналд Трамп, телевизијски магнат, ријалити звезда и милијардер, који је у свом говору нацији и тезом о „великом америчком повратку“ уједно послао и сопствену поруку – да се вратио и да ће по сваку цену покушати да управља најмоћнијом силом света и у наредном мандату.    

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *