Почетна / Документи / Учитавање могућег смисла – БОЖИЋ БЕЗ ИСУСА

Учитавање могућег смисла – БОЖИЋ БЕЗ ИСУСА

Бриселски устав је избегао помињање хришћанске традиције европске културе, што не може изменити вековно искуство колективног памћења, и морални кодекс по коме се несвесно управљамо, те од предака усвојена мерила за разликовање добра и зла, правде и неправде, истине и лажи

Прођоше зимски празници. Сању и мене они, више него ишта друго, подсетише да смо туђинци у средини у којој деценијама пристојно, и мање-више удобно, живимо. Туђинци не само због календарске разлике између „њиховог“ и „нашег“ Божића него и због духа у коме се ти датуми обележавају. Док су нам деца била мала, то смо слабије уочавали. Трудили смо се да своју неприлагођеност заташкамо како се они, у школи и међу вршњацима, не би осећали ускраћени и обележени. Китили смо новогодишњу јелку затрпану поклонима, а имали су, седам дана касније, шта да нађу и у слами испод невеликог бадњака донетог из оближње шуме. Кад је о празницима реч, њих у детињству никад није много, а ни поклона, корисних или само лепих, никад превише.
Наша деца сад су одрасли младићи, смело корачају кроз живот, па смо одустали од кићења јелке и двоструког зимског светковања. Божић, по јулијанском календару, обележавамо онако како смо у детињству, она у Босни, а ја у Србији, од одраслих примили, а јавну представу која се око нас изводи пратимо очима знатижељних гостију. Припреме за празнике по грегоријанском календару почињу још у новембру, као најава неког паганског обичаја, као реплика сатурналија. Говори се о свему и свачему, осим о рођењу Богомладенца. Он је прећутно одстрањен. Да чудна ли Божића у којем се Исус не помиње…
Ја сам ту наопакост први пут уочио шездесетих година прошлог века, решавајући укрштене речи у неким новинама. За колону усправно била је предложена дефиниција „лаички празник“. Четири слова, шта би то могло бити? Попуним оно што је било у водоравним квадратима, и појави се решење. Noël, то јест Божић. Етимолошки, реч држи везу са Natalis, оно што се односи на рођење, Рождество, али глава обичног човека није испуњена овом врстом лингвистичких асоцијација. Noël је и лично име, Родосав, Роћко, Рођо…
У међувремену схватих да је дефиниција из укрштенице била исправна. Лаички празник, па да: световна, народна, нецрквена фешта. Њен историјски повод је затамњен, и помиње се једино на слабо посећеним црквеним службама.
Како се и зашто ово догодило, дугачка је приповест, надахнута рационализмом 18. века, антиклерикалном револуцијом, гресима самог клера, процес формално потврђен одвајањем цркве од државе пре стотинак година, запечаћен бездушним материјализмом нашег доба. Закључак о коначној декристијанизацији и потпуном раздуховљењу био би површан и брзоплет: те су речи прејаке и због тога нетачне. Људска душа је дубока, слојевита и распета противречностима, да бисмо о њој судили на основу спољашњих утисака и видљивих манифестација. Свет се одбио од црквеног живота, али не и од основних поставки хришћанског хуманизма. Он је ту врсту упутстава упио у себе, носи је у крви, са њима дише, разуме их и онда кад их крши. На племенита начела се, знамо, понекад позивају хипокрити, док се доброта очувала и у обезбоженима. Бриселски устав је избегао помињање хришћанске традиције европске културе, што не може изменити вековно искуство колективног памћења, и морални кодекс по коме се несвесно управљамо, те од предака усвојена мерила за разликовање добра и зла, правде и неправде, истине и лажи. Већина људи, овде као и код нас, није изгубила најважније хришћанске оријентире у суђењу и поступању. Захваљујући тим, наслеђеним параметрима, и поред свих ругоба политиком загађене свакидашњице, и ја сам, у земљи Паскала и Бодлера, проживео четрдесетак мирних и добрих година, међу људима који су ми, у тешким ситуацијама, притицали у помоћ.
Остало је улична представа, сад занимљива, сад досадна, понекад смешна или детињаста. Ту, пре свега, имам на уму карневалску атмосферу зимских празника. У њој се дају наслутити одјеци из прадавних времена, тескобна зебња пагана да би, са окончањем годишње ротације, могло доћи до катастрофе, а кад би се то избегло, одјеци луде радости због обрта што га најављује зимски солстициј. Полугладни и одасвуд угрожени, људи су голим оком, из дана у дан, пратили смркавање године, урушавање временског тока. И онда се, на врхунцу краткодневице, око 25. децембра по данашњем рачунању, дешавало чудо: полутама се почињала раздањивати, дани дужати и расветљавати, обећавајући долазак нових земаљских плодова. Ко се таквој навали светлости не би радовао! Слављу су се, у четвртом веку наше ере, прикључили Христови свештеници, са подсећањем да је и Исус рођен у то време, па га, као обновитеља вечног живота, можемо позвати на прославу. Ономе, ко је победио смрт, за славским столом је припало почасно место.
Припремајући се, недељама, за дочек Божића и Нове године, данашњи Французи највише говоре о храни, оштре се за оно што ће јести и пити. Храна, свакако, иде у ред овоземаљских чудеса; без ње нема живота и богатог славља. Код Француза су, и иначе, поштовање свих врста намирница, брига око њиховог припремања, прешли у култ који нигде другде у свету нисам срео. И Срби имају митологију божићне печенице и свега што уз то иде, закључно са расолом за трежњење, али код Гала то се узнело у небеске висине, прешло у идеолошку свесност и самоувереност. Храна, и шансоне су две испитне теме у којима се разоткрива њихова људскост у пуној лепоти и истинитости. Кроз шансоне су, у 19. и 20. веку, једни другима рекли све што им је лежало на срцу. Писце текстова за певање славе као grands poètes, а на помен неких обичних јела лица им се озаре.
Тако је било и ове године. Недељама, на малим екранима, на пијацама, по новинама, само су се јела помињала. Неупућени посматрач је могао помислити да су целе године гладовали или постили, иако је пост укинут шездесетих година прошлога века, и свео се на добровољно избегавање слаткиша и уздржавање од гледања телевизије. Димљеног лососа, по приступачној цени, има преко целе године, а испада да тек за празник он добија најлепши укус и мирис. Па тек гушчија џигерица! Некад сам је, на Каленића пијаци, виђао у грдним комадима; наше дебељушкасте пречанке нису знале да се то, са друге стране Алпа, дели као причешће упаковано у пластични омот, или затворено у теглице. Па остриге, шкољке, лангусти, икра од лососа, понекад и кавијар… Стиче се утисак да то нису јела са стварне трпезе, него узвишене апстрактне замисли, естетски идеали an sich, а зимски празници позорје испољавања једне духовне опсесије. У два претпразнична месеца, у трговинама обичних као и изабраних намирница, егзотичног воћа и поврћа, те у продавницама пригодних поклона, оствари се и до 40% годишњег промета. Што се примљених поклона тиче, око 400.000 пакетића се, првог дана по Божићу, враћа у продавнице, или се преко интернета замењује и препродаје за оно што је поклонопримаоцу уистину потребно. Дарови су изгубили симболични смисао указивања пажње и претворили се у голу новчану вредност. Поклону се још како гледа у зубе, по мерилима ледене меркантилне логике. Узалуд је Исус истерао трговце из храма: они му се, сада, на све стране свете. Ко гледа живот кроз пару, Богочовека неће видети. Испред оближње катедрале подигнуте у 12. веку, до пре десетак година, црквена власт је обичавала да импровизује стају, са магарцем, кравом, овцама и сламом разастртом по калдрми. После је то укинуто, „због недостатка средстава“ и да се не би вређала осећања друкчије верујућих.
Све то, срећом, није Сањин и мој проблем. Између Светог Николе и Светог Саве остало је довољно прилика за кућно славље. Поклоне размењујемо целе године, кад коме шта устреба, а деци је мајка, док су били мали, напомињала да је 7. јануара, поред ораха и чоколаде коју нађу у слами, највећи поклон оно што се пре две хиљаде година у Витлејему догодило.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *