У потрази за агресором

У овом тренутку није сасвим јасно ко кога инструментализује – Црна Гора НАТО, или НАТО Црну Гору

У Црној Гори има исувише много нелогичних државних одлука и поступака да би се олако могло закључити шта се то тамо стварно дешава. Нема много логике у томе да државно руководство било које државе, уместо да води рачуна о стабилности и просперитету, само дестабилизује своју земљу и доведе је на ивицу грађанског рата.

ХИБРИДНЕ ОПЕРАЦИЈЕ Апсурдна дешавања наводе на помисао да црногорско руководство, с Милом Ђукановићем на челу, не одлучује само него слепо слуша налоге западних моћника зарад туђих интереса, груписаних у интересе НАТО-а. То би значило само једно – да стратези за вођење хибридног рата алијансе инструментализују и злоупотребљавају Црну Гору као платформу и повод за вођење перфидних хибридних операција против Србије, за коју се зна да неће и не може остати мирна о питању дискриминације, малтретирања и физичког угрожавања српског народа. Наравно, такви хибридни напади не би били у складу са званичним дипломатским наступима САД и НАТО-а према Србији, али и на то смо навикли, јер такав раскорак између слаткоречивих дипломатских изјава и прљавог тајног наступа њихових обавештајних служби никога више не изненађује.

[restrict]

ХРВАТСКИ МОДЕЛ Ипак, без обзира на све те, прилично уверљиве аргументе, подједнако је уверљива и могућност да је само црногорско руководство креатор догађаја у Црној Гори, и да покушава да искористи своје чланство у НАТО-у за постизање неких властитих циљева које они виде као стратешке. Добро су проучили искуства Хрватске и Албаније и покушавају да на сличан начин остваре своје прљаве и нечасне тежње тако да их уклопе у стратешке интересе НАТО-а. Највише им се свидео хрватски „научни“ приступ код асимилације и елиминације српског народа и његове културе, а који се одиграо уз прећутно одобрење и подршку алијансе, посебно због тога што за тешке злочине који су при томе извршени нико није кажњен, и што је новонастала ситуација призната као фактичко стање. Зато су хрватски политичари и генерали који су окрвавили руке о невине српске жртве чести гости црногорске власти, као драгоцени пријатељи и саветници.
Црногорско руководство, као некада хрватско, проценило је да су им Срби највећа опасност за опстанак државе. Срба је некада у Хрватској било око 30 одсто, колико их данас има у Црној Гори, па су за релативно кратко време сведени на ниво статистичке грешке. Накарадна логика може навести на помисао зашто и Црна Гора не би искористила сличне међународне околности и учинила исту ствар – асимилацију и елиминацију „српске опасности“?

РУСКА ОПАСНОСТ Црна Гора још такорећи није ни ушла у НАТО, а већ је званично затражила помоћ и заштиту алијансе. Челници НАТО-а уважили су процене и „аргументе“ Подгорице.
Након седнице Војног комитета НАТО-а, одржане пре две седмице у Бриселу, председавајући, британски маршал Стјуарт Пич, изјавио је да се НАТО директно суочава с покушајима Русије да изведе хибридне нападе, због чега је одлучено да НАТО у Црну Гору упути тим за борбу против хибридних претњи. Објаснио је да је контрахибридни тим НАТО-а за подршку распоређен у њихову земљу савезницу, Црну Гору, са циљем да помогне јачању способности земље у одвраћању од хибридних изазова. Дакле, констатација да је на Црну Гору извршена агресија хибридним ратом и да се морају предузети одбрамбене мере је чврста и заједничка, иако је заснована на потпуним неистинама.
Мора се признати да је обмана и превара челника НАТО-а од стране црногорског руководства била врхунска и да је успела. У представљању опасности не фигурирају у првом плану ни Црна Гора, ни Србија, него руска опасност и угрожавање интереса НАТО-а. Нису Срби приказани као опасност, него Српска православна црква (СПЦ) која је „аргументовано разоткривена“ као инфраструктура за ширење руског малигног утицаја. Челници НАТО-а олако су прихватили као тачно да је СПЦ под јаким утицајем Руске православне цркве, па тако и Русије, и да заступа руске интересе. Затим, да су челници СПЦ најватренији противници евроатлантских интеграција Црне Горе и да увелико раде на томе да се таква одлука поништи. Ово НАТО моћницима није требало рећи два пута, него су одмах и сами „препознали“ опасност и одлучили да јој се супротставе. Подршку НАТО-у одмах је дао и Европски савет за спољне односе својим саопштењем у коме кажу: „У овом тренутку важно је да ЕУ и њене државе чланице узму у обзир проблеме са којима се суочава Влада у Црној Гори.“
Код монтираних прича о угрожености Црне Горе од стране Русије преко СПЦ, важно је схватити шта је то у ствари СПЦ. Нису то само православне светиње, верски објекти, црквена имања и свештеници, него пре свега верници. Значи, српски народ који одвајкада живи у тој земљи проглашен је за опасност, не само од актуелне власти него и од најмоћније војне алијансе на свету. На основу непријатних искустава, која нажалост имамо, знамо да је у том случају свако поступање државних органа Црне Горе према Србима дозвољено, без обзира колико незаконито и сурово било. Са становишта интереса алијансе све је унапред оправдано и амнестирано, од притисака и дискриминације, преко незаконитих хапшења и монтираних суђења, па до пребијања и протеривања. Никада не смемо заборавити да је за НАТО и физичко уклањање Срба путем ратних злочина и етничког чишћења било дозвољено.
Те, никада осуђене нити исправљене неправде охрабрују црногорско руководство које све више прибегава насиљу и полако с државних притисака на Србе који предуго трају прелазе на државни терор који ових дана гледамо. И док Срби трпе терор црногорске државе, Стејт департмент шаље помало увредљиву поруку, да се обе стране уздрже и да спорове решавају дијалогом.

РАСПИРИВАЊЕ АНТИСРПСКОГ РАСПОЛОЖЕЊА Перфидност црногорског руководства огледа се и у томе што у домену унутрашње политике не фигурирају у првом плану Русија и руска хибридна опасност како је то представљено НАТО-у, него Срби и опасност од Србије. Тако више није сасвим јасно ко је то напао Црну Гору и ко је агресор – да ли је то Русија, да ли је то Србија, да ли само СПЦ преко својих верника, или су сви заједно извршили хибридну агресију на малу Црну Гору. Ситуација за директан и одлучујући обрачун црногорске власти са Србима у Црној Гори која произлази из Закона о слободи вероисповести само је завршна фаза нечега што је дуго припремано. Распиривање антисрпског расположења и отворена дискриминација Срба траје још од осамостаљења Црне Горе, с трендом сталног погоршања. Срби су мирно и без протеста истрпели дискриминацију и понижавање, али удар на само биће српске православне вере и нације неће, и зато су протести толико масовни.
Црногорском руководству, које тежи уласку у ЕУ, није лако пронаћи оправдање за примену силе и државни терор над припадницима СПЦ, с обзиром на то да су у питању мирни протести и верске манифестације, као симбол слобода западне демократије. То што су толико масовни јесте велико изненађење и захтева нове перфидне идеје Ђукановићевог штаба за хибридна дејства, јер, како рече маршал Пич, антихибридни тим НАТО-а је само подршка Црногорцима.
Решење које су пронашли веома је специфично и потпуно је у стилу измишљених оптужби према противницима агресивног наступа алијансе. Као, на пример, када НАТО стратези причају о „руском малигном утицају“ који никада не објашњавају и не дефинишу, тако је црногорски државни врх одабрао једну једину реч и претворио је у оптужбу и инкриминацију – „србовање“. Ту оптужбу спустили су међу широке народне масе, са циљем да једни показују прстом и оптужују, док су они други оптужени. Саме оптужбе су ситница јер се тим поводом већ дешавају тешка физичка малтретирања и премлаћивања. Под тим набојем набилдовани Ђукановићев полицајац са јахте на Јадрану прети Србима: „Нема у Црној Гори србовања. Ко хоће да србује нека иде у Србију, иначе ће проћи као онај младић.“ Мисли на младића који је показао три прста и зато је претучен.
Шта је то у ствари „србовање“ и како га црногорска власт, њихови полицајци и којекакви наелектрисани хулигани, препознају? По њиховој слободној процени то може бити све што симболизује или само подсећа на Србе, Србију и СПЦ. То може бити песма, може бити застава, грб, народна ношња или само обична шајкача, па и подизање три прста као симбол Светог тројства. На крају, то може бити и ћирилично писмо које тренутно протерују из Црне Горе, па и екавски изговор. Да не причамо о српским историјским личностима и јунацима, јер ако је црногорски врх већ протерао и осудио на заборав неке најважније црногорске историјске личности, како неће српске? Све то сада у Црној Гори може бити разлог за осуду, хапшење, пребијање и протеривање – нема србовања. Овакви нељудски и нецивилизацијски поступци терају сваког Србина да стави прст на чело и о свему размисли. Нису Црногорци измислили реч „србовање“ и представили је као нешто ружно и недопустиво, они су је само прихватили од оних који су се раније обрачунавали са Србима. И када је већ тако, имају ли и други народи на овим просторима неку реч која би њих оптуживала када јавно и с поносом показују своја национална и верска обележја и симболе? Постоји ли реч „црногорисање“ или „хрватисање“? Не постоји. Постоји ли реч „албановање“ или „бошњаковање“? Не постоји. Постоји ли реч „словеновање“ или „македоновање“? Не постоји. Невероватно, на овом Балкану само је приказивање српских осећања и симбола злочин, и само за тај злочин постоји реч која инкриминише и све објашњава и оправдава, док други народи за тако нешто не могу бити оптужени иако и они имају и заставе и грбове, националну ношњу и своје националне песме.
У Црној Гори се озбиљно кренуло ђоном на све што је српско. Највише је на удару српска тробојка, која је до јуче била и црногорска. Она се демонстративно скида, цепа, баца, пали, а у последње време прекречава и по њој се уринира. Због српске тробојке се сада у Црној Гори може озбиљно надрљати. То најбоље знају они који су својим телима штитили српску тробојку на неким зидовима у неким градовима, али и учитељица Рада Вишњић из Бара која је суспендована јер су деца на њеном часу нацртала штрумпфа испред српске тробојке. Крива је јер је деци дала слободу да цртају шта хоће и није предвидела да је цртање српских симбола – злочин.

ПОТРАГА ЗА РЕШЕЊЕМ Стратези НАТО-а воле да своје акције увек приказују као одбрамбене и изнуђене агресивним наступом противника. И тако „бранећи се“ стигли су на саме границе Русије. И у Црној Гори се „бране“ и шаљу дефанзивни – антихибридни тим јер као у сваком рату, и у хибридном истина погине прва. Нису ово никакви дефанзивни, него офанзивни тимови за хибридно ратовање, и није у питању супротстављање Русији него широк хибридни напад на СПЦ, посебно на свештенство, на српска удружења и партије и њихове најактивније представнике.
Протести су, међутим, постали изненађујуће масовни и жилави тако да црногорско руководство грозничаво тражи нове начине да их сузбије. Повлачење спорног закона био би најбољи потез, што би смирило ситуацију, али је проблем што је председник Мило Ђукановић по свему судећи проценио да би такав потез потпуно оголио његову инфериорност и слабости његовог режима. У исто време, НАТО није пронашао сигурно решење које би гарантовало да се Црна Гора његовим одласком неће поколебати о питању евроатлантских интеграција. Зато стручни тимови сугеришу експеримент с класичном применом силе и застрашивањем, како би видели да ли ће суровости и грубости смањити масовност протеста. Међутим, ствари су потпуно измакле контроли, тако да и ти потези делују контрапродуктивно и само појачавају револт и одлучност. Ружне сцене насиља и хапшење партијских лидера и организатора протеста и њихове блиске родбине, међу којима има и стараца, не дају очекиване резултате и само показује суровост режима.
Хибридна операција која би требало да смањи масовност протеста увелико је у току. Прва мера је наравно ометање редовног и истинитог информисања, како би се отворио простор за припремљену пропаганду. Циљ је да се грађани бомбардују „информацијама“ које би требало да их збуне, поколебају и доведу у дилему о питању оправданости протеста и да их застраше могућим тешким последицама.
Ефекти деловања тимова за хибридно и „антихибридно“ ратовање не могу се занемарити и имаће одређене успехе, али по свему судећи ни приближно ономе што желе да остваре. Неповољно на смиривање ситуације делује присутност НАТО-а који ствара илузорни осећај црногорској власти да насиљем и ескалирањем сукоба можда могу остварити циљ а не могу изгубити ништа, јер ће их у случају неповољног развоја догађаја заштитити НАТО. Тај изазов да можда могу добити нешто за њих стратешки важно, а не могу ни у најнегативнијем сценарију изгубити ништа, опасан је по мир у читавом региону.
Остаје да се надамо да они крајње опасни елементи из арсенала хибридног рата неће бити примењени од стране НАТО-а у Црној Гори – као на пример употреба „прикривених војника“ (без војне опреме и ознака) за прљаве тајне акције, као и ангажовање страних плаћеника и приватних војних компанија. Ипак, ни то се не може искључити јер смо све то већ гледали на простору Балкана, поготово ако стратези НАТО-а одлуче да се режим Мила Ђукановића мора одржати, па макар и силом, како би алијанса очувала своје неприкосновене интересе и територију. Нису НАТО стратези толико осетљиви на некакве локалне сукобе, па макар они прерастали и у оружане. И онда када је сукоб за нас катастрофалан, за њих су то још увек неконвенционална специјална дејства. Њихове процене и евентуалне сулуде одлуку може поколебати само јединство свеукупног српског корпуса, које је до сада било импресивно, а демонстрира се кроз скупове подршке широм Србије и Републике Српске. У исто време сви показују високу свест и отпорност на смишљене провокације како се не би десило да се због неког исхитреног геста Срби и Србија окриве за кризу у Црној Гори. Тек ћемо видети да ли Срби и Србија имају адекватне потезе за сваку ситуацију која може снаћи Србе у Црној Гори. Било би добро да шефови НАТО-а закључе исто што и ми, да се Мило Ђукановић не може одржати на власти помоћу хибридних операција.

ОРУЖЈЕ ХИБРИДНОГ РАТА

Фабриковање гласина и измишљених афера важно је оружје хибридног рата. Циљ је да се компромитују важне личности, да се вештачки створе разни антагонизми и направи раздор у српском корпусу, не само у Црној Гори него уопште. Најважније је продубити већ постојећа неслагања и иницирати нова, између српског државног врха и кључних личности СПЦ. Исто тако је важно испровоцирати сучељавање самих владика СПЦ и свештенства по дубини. Изазвати свађе и јавне расправе у државном врху Србије на тему начина помоћи српском народу. Пробудити неповерење и незадовољство Срба у Црној Гори начином подршке и помоћи Србије и других делова српског корпуса, под паролом да помоћ није адекватна и није довољна. За све што се дешава окривити Србију и српско руководство и створити утисак да не само да неће него не може да заштити српски народ у Црној Гори.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *