ТРАМПОВ ЧИСТАЧ

ПОРТРЕТ РИЧАРДА ГРЕНЕЛА

По мишљењу Трампових присталица, новоименовани вршилац дужности директора свих националних обавештајних служби Ричард Гренел прославио се као најдуговечнији амерички гласноговорник у Уједињеним нацијама и најефикаснији амбасадор у Берлину, док је по мишљењу демократа – неквалификован за ту функцију јер је до сада био „само“ портпарол и амбасадор и представља „увреду“ за америчку обавештајну заједницу.
Какав је заправо Гренел?

Дан пошто је преузео функцију амбасадора, Гренел је опоменуо немачке компаније да прекину пословање с Ираном и тиме прекорачио основне границе своје дипломатске улоге. (…) Прошле године директно је санкцијама запретио немачким компанијама укљученим у изградњу гасовода „Северни ток 2“. Докази указују да не може обављати ни свој основни посао – изузетно добро поткован профил у „Шпиглу“ из 2019. указује да он генерално игнорише чињенице из докумената припремљених за њега у амбасади – написао је у колумни за „Њујорк тајмс“ Џонатан Стивенсон, виши сарадник Међународног института за стратешке студије.
Можемо се спорити око тога да ли је из српске, руске или, у крајњој линији, немачке перспективе Гренелово залагање за санкције против Ирана или прекидање изградње гасовода добра, или лоша ствар, али не и из америчке. Из америчке перспективе Гренел (врло успешно) обавља задатак који му је именовањем на функцију амбасадора у Берлину поверио председник САД Доналд Трамп, али и амерички Сенат. Из те перспективе гунђање немачких фирми или Кремља је потпуно небитно. Битан је само резултат који Гренел и остварује.
Занимљиво је да овај „објективни аналитичар“ Гренелу замера управо ствари по којим су амерички амбасадори широм света познати већ деценијама, а такво „прекорачивање основних граница“ дипломатије није било неуобичајено ни у време администрације Барака Обаме, када је Стивенсон био директор за војнополитичка питања, Блиски исток и Северну Африку у Савету за националну безбедност (од 2011. до 2013). Нису ли и у то време амерички амбасадори под командом државне секретарке Хилари Клинтон и Барака Обаме недипломатски завртали руке широм света? Није ли, у крајњој линији, прекорачење основних граница не само дипломатије него и људскости садистичко наслађивање Хилари Клинтон над суровом судбином либијског лидера Моамера Гадафија? Чињеница је да Гренелу, можда претерану, приљежност у обављању повереног му посла замерају највише они којима је борба против Трампа важнија од борбе за америчке интересе, колико год они били неправедни према остатку света. Чињеница је и да Трампу замерају што је на место директора обавештајних служби, колико год то било временски ограничено његовим в. д. статусом (Гренел ту функцију без одобрења Сената не може обављати дуже од три месеца), поставио свог „чистача“ и „лојалисту“, иако су најжешћи напади на њега и његово председниковање долазили управо из обавештајних кругова оданих Обами и клану Клинтонових, односно „дубокој држави“, од афере везане за наводно руско мешање у изборе, па до покушаја импичмента.

[restrict]

ОКУПАЦИОНИ УПРАВНИК У БЕРЛИНУ Истина је да се Гренел на положају у Берлину превише често понашао пре као окупациони управник, него као амбасадор савезничке државе. То су му од доласка у своју престоницу замерали и Немци, што се најјасније види у поменутом тексту „Шпигла“ из 2019. под насловом „Трампов амбасадор има мало пријатеља у Немачкој“. Шта је он то урадио? Прво је маја 2018, свега неколико сати по ступању на дужност, у маниру свог председника „твитовао“ да би „немачке компаније које послују у Ирану требало да под хитно прекину своје операције“. Овај твит су највиши нивои политичке и економске власти протумачили као „претњу“, а некадашњи председник Европског парламента и лидер Социјалдемократске партије Мартин Шулц је то упоредио с понашањем „екстремно десничарског колонијалног намесника“. Оваква „увредљивост“ помало је чудна, јер западне дипломате, пре свега америчке, али и немачке, не презају од оваквих „упозорења“. Нису ли, на пример, вршили снажан притисак на српску државу, па самим тим и на пословни свет, да уведе санкције Русији? Није ли некадашњи немачки амбасадор у Београду Волфрам Мас ишао толико далеко да се меша у наш образовни систем поручујући нам да своју децу морамо учити како је НАТО бомбардовање било исправно?
Гренелу је, као мешање у унутрашње ствари земље, замерено и што је неколико месеци касније критиковао политику немачке канцеларке Ангеле Меркел спрам миграционе кризе и хвалио приступ аустријског канцелара Себастијана Курца, али и што је изразио подршку конзервативним покретима не само у Немачкој него и широм Европе. Али нису ли бројни западни амбасадори у многим земљама у годинама за нама више него отворено и конкретно подржавали својим владама блиске либерално демократске политичаре и партије? Чудно је како и немачки и амерички критичари Гренелу осуђују његово недипломатско понашање, а готово су неми пред скандалима попут, на пример, систематског прислушкивања немачке канцеларке у време Обамине администрације, укључујући и период када је у Савету за националну безбедност био и Гренеловим понашањем констернирани Џонатан Стивенсон.

РЕЗУЛТАТИ, А НЕ ЗВОНА И ПРАПОРЦИ Око моралне исправности тезе да циљ оправдава средство можемо се расправљати унедоглед, али чињеница је да је Гренелу његово недипломатско понашање донело резултате и да је остварио већину циљева које је Вашингтон имао у Немачкој, а и шире. Прву своју симболичну, али важну победу извојевао је неколико месеци по доласку у Берлин, у августу 2018. када је остварио један од приоритета Беле куће у односу на Немачку успевши да примора Берлин да прихвати изручење Јакива Палија, бившег чувара у нацистичком логору пореклом из Украјине, што неколико претходних америчких администрација, и републиканских, и демократских, није успело.
Другу, важнију победу, остварио је приморавши Немачку да коначно, новембра 2019, пристане на повећање издвајања за НАТО, и одбрану уопште, с првобитних један посто БДП-а на два процента, колико захтева чланство у Алијанси и што је од ње захтевано још од 2014. године. Нешто пре званичног објављивања те одлуке, Гренел је, августа 2019, изјавио да је „увредљиво“ што САД држе своје снаге у Немачкој, док она не испуњава своје обавезе из чланства у НАТО-у. „Довођење у ред“ чланица НАТО-а које не испуњавају своје финансијске обавезе према Савезу, пре свега Немачке, била је једна од главних тема Трампове кампање пред изборе 2016. године, али и првих година његовог председниковања.
Гренел је имао успеха и у подривању изградње гасовода „Северни ток 2“, који би повезивао Русију и Немачку, што је један од стратешких интереса Вашингтона. Трамп је крајем прошле године усвојио закон о санкцијама против компанија које раде у изградњи гасовода, а то је приморало главног извођача радова, швајцарску корпорацију „Олсиз“, да прекине с радом на том пројекту. Гренел је био суштински важан актер у тој операцији и по одустајању Швајцараца је изјавио: „У Немачкој се много говори о томе како треба бити више проевропски настројен, а ми мислимо да што се тиче ’Северног тока 2’, ова одлука о санкцијама представља један изузетно проевропски став.“
Као победник изашао је и из подухвата који смо раније поменули – притиска да се немачке компаније приклоне америчким санкцијама против Ирана. После првобитног отпора, његов притисак је уродио плодом и ове фирме су се крајем 2018. повиновале санкцијама и прекинуле пословање с Исламском Републиком, на чему им је новембра 2018. захвалио: „Велико нам је задовољство што су немачке компаније одлучиле да се повинују америчким санкцијама. Немачки пословни лидери су нам недвосмислено рекли да ће обуставити пословање с Ираном и повиновати се санкцијама.“ Успео је и у притиску да Немачка осуди и забрани Хезболах, што такође Берлину није баш одговарало. „Спремни смо да подржимо немачке власти у спровођењу ове забране и наставићемо да им помажемо у свим напорима да се најбоље наоружаној терористичкој групи на свету онемогући простор за деловање у Немачкој“, рекао је он по усвајању одлуке у Бундестагу.
На крају, не треба заборавити ни Гренелов успех у улози специјалног изасланика за дијалог Београда и Приштине. Под Гренеловим притиском, две стране су постигле споразум о обнављању ваздушног и железничког саобраћаја између Београда и Приштине, а очекује се и да Приштина под Гренеловим притиском укине спорне таксе на робу из Србије, што је предуслов за наставак дијалога. Због чврстих позиција које Гренел заузима у приступу задацима који се пред њега постављају, врстан познавалац америчке политике Љиљана Смајловић је рекла да ју је именовање Гренела силно обрадовало јер би обављање те функције могло да га склони из преговора с Приштином, што би Београду олакшало ствари.

[/restrict]

Један коментар

  1. Onaj ko ima iskustva u koordinaciji rada između državnih resora na jednom pitanju, zna koliko je kompleksan i naporan posao. Koordinacija rada više državnih resora (ovde u sferi bezbednosti) je, po meni, nemoguća misija. Nije realno da mi to znamo, a da u SAD (odnosno u timu Trampa) to ne znaju. To znači da ih „koordinacija“ ne zanima, već nešto drugo. Naslov daje odgovor – „Grenel čistač“. Iluzorno je misliti da je Grenel nešto intelektualno posebno. Jeste „poseban“ u odanosti Trampu. Tu će se njegova uloga i završiti, jer neće biti jedini koji se, uveren u svoju važnost, zaigrao. Tada sledi kazna. To bi i Vučić trebalo da ima u vidu, procenjujući značaj Grenela.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *