Светионик – Клуб најљепших залива & главни град Боке Которске

Бока Которска, детаљ са светиоником, фото Н.М.

Осим фасцинантних зидина по којима је и на први поглед Котор препознатљив, количина укупног непокретног културног блага похрањеног у Граду је статистички невјероватна. Преко 90 одсто укупног културног блага Црне Горе налази се у Боки Которској!

Бока Которска званично се налази у групи од тридесетак најљепших залива на свијету. Листа се мијења, мање-више, али логика по којој се неки од лијепих залива нашао на листи баш најљепших – остаје.
Правило је да Залив по нечему мора да буде посебан.
С руком на срцу вјерујем да су се на листу ту и тамо неке географије уметнуле по кључу, да наиме буде добар прстохват Европе, Америке и Аустралије, састојак Африке, какав азијски зачински залив, и томе слично…
Ипак, не бих рекао да је Бока Которска на листи преко везе. То никако. Она се у групи нашла зато јер фјордова напросто нема на Медитерану.
Откако сам се родио, задивљен сам водоравним вијугавим контурама јединог фјорда на Медитерану, и заљубљен у фантастичне вертикале Боке Которске, с Ловћеном као кулменом, као врхом (1749 м). У дну, унутар дубоко усијеченог заливског утеруса, подно највишег Ловћенског планинског вијенца – смјестио се историјски Котор.
Ко је читао народну епску пјесму „Женидба краља Вукашина“ тај зна у чему се састоји хумор када куму, Цетињанку, питам зими периодичним СМС десетерцем: „Што ћеш у том леду и снијегу?“, јер ја као Приморац, преко палми и поморанџи, њу видим гдје живи с друге стране Ловћена под (до јуче) снијегом до прољећа, када је на обали прво љето, и млади када се, пуни топле крви, већ купају у мору. Цетиње и Котор су на истој географској ширини!
Осим фасцинантних зидина по којима је и на први поглед Котор препознатљив, количина укупног непокретног културног блага похрањеног у Граду је статистички невјероватна. Преко 90 одсто укупног културног блага Црне Горе налази се у Боки Которској!
Унутар генерално троугластог Старог града – ако се Котор гледа с неке од високих околних планина, с фотографија учињених из дроновске перспективе види се да улице не поштују старо правило римске архитектуре – по коме улице треба увијек да се сијеку под правим углом. У Котору напросто није тако. Као да је неко желио да урбанистички успркоси врагу јер се овај, као, крије у правим угловима…
Дуж свих уских староградских улица које се зову калете, и на свим трговима налазе се сувенирске радње, с мање-више сличним асортиманом: city guide books, city plans, postcards, Bay of Kotor coast plan, souvenir shirts, souvenir cups, souvenir plates, unique ceramics with typical motives, old ship models, old money copies, philatelist stamps, dolls in national costumes, national costumes, souvenir bells, key holders and binds, napkin holders, glass supporters, models of the typical houses and churches… Инвазија туриста с големих крузера несносна је током шест мјесеци, а током три љетња мјесеца је паклена. Људи се у Старом граду мичу за милиметар више од сардела у конзерви. Толике су гужве.
Ко само љети љуби Котор и хвали га све у 16, с јесени и зими га не би препознао.
Толико се наиме слије кише низ ивице фјорда налик лијевку.
Кад почне да пада, онда пада.
Врата од града или Морска, из 1555, поплављена су. У Град се улази као у посестриму Венецију, преко поната. Догађало се да су у годинама великих поплава управо троколичари – они који разносе робу до сувенирница, бутика и кафана – постали јунаци – јер су за џабе превозили раднике на посао, туристе, и људе у одијелима једнако – преко воде до листова.
Много је људи са стране који осјећају клаустрофобију у
Котору.
Град је са свих страна стиснут. Ем је приљубљен уз бедемима опасано брдо, ем се изнад њега тек! вертикално уздижу двохиљадуметарске фјордовске планине, ем му је преко пута, на свега неколико стотина метара, опет висока полуострвска планина…
Ипак гријеше клаустрофобичари. Све вријеме не виде да је море које запљускује град са запада – заправо поширока вишевјековна саобраћајница. Њоме су стизали многи бродови Котору на поклоњење. Једни да га упознају и истраже, други пак да га покоре. Турци у град током историје нису ушли никад, али јесу недавно, као закупци бројних радњи које су претворили, и они, у сувенирнице. Коме ће продати тепихе и источњачке производе који везе немају с историјским Котором, питали су се испрва Которани. Вријеме је показало да су данашњи туристи глупљи него икад прије. Посебно сорта с крузера.
Пред крај ваља открити и да је Котор главни град Боке.
То кажем у полушали, јер се синтагма Главни град Боке нигдје не може чути, као да је уклета или забрањена. Иако у школи нисам учио да је Бока Которска са Црном Гором на равним основама направила заједничку државу године 1813, јесам учио да је Котор главни град Боке.
И сада, тај је главни град за Србе без сваке сумње – историјски, ако ни због чега, а оно зато што је Стефан Немања имао ту двор, и што је град био главна лука средњовјековне српске државе, одакле потиче и римокатолик, фра Вита, који је своме краљу Стефану Дечанском подигао највећи споменик српске средњовјековне архитектуре, манастир Високе Дечане.
За Хрвате је Котор без све сумње хрватски, између осталог и зато што је Катедрала Св. Трипуна саграђена 1166. У њој се чувају мошти (које и православци поштују, јер су из времена прије шизме) Светог Трифуна илити Трипуна, које су у 9. вијеку, године 809, стигле у Котор.
Црногорци пак не размишљају на начин да постоји главни град Боке. Котор је црногорски за њих, и крај приче. Можда би ту и био крај приче да се на попису из 2011. није изненада појавило око 600 националних Бокеља. Заиста би невјероватно било да и они не држе Котор за главни град Боке Которске.

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококо торске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море

3 коментара

  1. I pored toga sto volim da citam Nikolu Malovica i gotovo u svemu se sa njim slazem, pominjanje Boke kao fjorda je ipak stvar pjesnicke slobode. Sto nikako ne umanjuje nevjerovatnu ljepotu Bokokotorskog zaliva. Boka nije fjord. Snijezna granica na dvema najvisim planinama u zaledju Boke Orjenu i Lovcenu, u Pleistocenu je bila oko 1300m nadmorske visine, sto je najnize u tom dijelu juzne Evrope. Orjenska ledena kapa je bila oko 100 km kvadratnih i ubjedljivo je bila najveca na primorskom planinskom pojasu od Ucke ,na sjeveru, do Rumije na jugu. Lovcen je isto bio izlozen jacoj glacijaciji, ali lednicke mase ni na Orjenu ni na Lovcenu nijesu bile dovoljne da lednicki “kraci” dopru do visina nizih od oko 700-800 m. Ponavljam, to ne umanjuje ljepotu Boke i Maloviceve knjizevnosti.

    • Маловић је у роману “Лутајући Бокељ” елаборирао све на ову тему, пријављујући ставове да је Бока фјорд, и да Бока није фјорд, из чега читалац закључује да унутрашњи део залива ипак јесте фјорд.

  2. Ni unutrasnji dio zaliva nije fjord. Najnize mjesto gdje je moguce vidjeti morenske nanose i kamenje koji ukazuju na glacijalnu eroziju je Kopito na Njegusima i Na platou Krstac izvise Kotora. Oba mjesta imaju nadmorsku visinu oko 900m.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *