Почетна / Култура / Српски национални и културолошки приручник

Српски национални и културолошки приручник

Пише Селимир Радуловић

Реч поводом књиге Ивана Негришорца Истрага предака

У Авероесовом трагању, једној од најзатајитијих и најзагонетнијих прича о Алефу, у Абулкасимовој причи, помињу се људи који чаме у ћелијама, а да нико од њих није видео затвор, који јашу, а коња ни од корова, који војују с мачевима од трске, умиру, па устају. Они нису луди, вели један од јунака Борхесове антологијске приповести, већ, просто-напросто, приказују неку причу. И књига Ивана Негришорца Истрага предака (Српски национални савјет, Подгорица, Група север, Нови Сад, 2019) предочава неку причу, нашу жалосну црногорску српску причу, која се развија сагласно моделу тоталног обрта, Грци би рекли, катастрофа, јер се, од истраге потурица, односно од борбе за очување властитог идентитета, борбе за опстанак народа и државе, дошло до радикализованог облика духа самопорицања, односно до истраге предака, обрачуна с њима, до преиначења њиховог завета, дакле, до преименовања историјског памћења једног дела српског народа. Да ова књига, с јунацима који приказују неку причу, има само наслов, смештен у прелепу постељу дводелне синтагме истрага предака, и да се, између њених корица, налази 450 белих (неисписаних) страница, без иједне речи, он би био довољни семантички (али и историјски, и политички, и културолошки) сигнал да препокрије сва (једновековна) искушења с којима се суочава српски народ у Црној Гори.

НЕУКИ СЕЈАЧИ ЗЛА Хоћу рећи да су те две речи овериле убиственост мисије неуких сејача зла који су, без остатка, циљали у саме темеље црногорског српског памћења и црногорске српске предањске свести. Да би, слажућ варку на варку, како вели аутор, у наше време обнародовали да су Црногорци другачији од Срба, да нису Срби, односно да су посебна нација. Тако се, вели аутор, данас, у некада најтврђем упоришту српства, доносе одлуке које противрече основном духу Црне Горе и Црногораца, и преобликује, применом мноштвених техника манипулације, извана, њихова свеколика предањска свест. Уз велике потресе који прате ову социјалну патологију – поделе у породицама, братствима и племенима и релативизација свих изграђених норми (моралних, научних, естетских, језичких).
Реч је, дакле, о књизи која својим аналитичким обасјањима, увидима и предвиђањима, обеспокојује, али и књизи која и утврђује, веродостојношћу и уверљивошћу с којом аутор приступа проблемима интегралног српства и целине српске културе и књижевности. На искушења с којима се суочио, током читања ове књиге, аутор овог текста, сасвим је извесно, не може одговорити хладним и одмереним информацијским (и аналитичким) гестом. Из једноставног разлога – реч је о сложеној монографској грађи, у којој је главни јунак његов завичај, а реч завичај припада речима сентиментално обојеног вокабулара, како вели један философ, и изушћује се с приличном мером предуверења. Са завичајем је, наиме, као са пријатељством, будући осећамо одсуство неког ко није ту. Али да завичај може постати и пројекциона раван регресивних нагонских пражњења постало ми је јасно још у најранијој младости. И то ме прати током четири десетлећа добровољног изгнанства – кад се овде расплињавало у свугде и нигде, па, изнова, успостављало као овде. Било како било, Истрага предака, с поднасловом Искушења колективног и индивидуалног опстанка, као растресита монографска студија, као Књига, која се, из текста у текст, грана, снажи и расте, даје снимак удара у саме темеље црногорског српског памћења, у темеље дуговеке традицијске свести. Пролошка целина у књизи је прво певање Жалостног плача Петра II Петровића Његоша, у којем се укршћују ауторови стихови (из Камених чтенија) и стихови песника (и весника) српске слоге и јединства, сирака тужног без нигђе никога, који се пита –
Зар је боље без мене, без Бога?
Сирак тужни без нигђе никога!
Епилошка целина је четврто певање Жалостног плача Петра II Петровића Његоша, нека врста накнадне (фикцијске) памети ловћенског тајновидца, о том трну у телу и жалцу у месу српског народа, уз подразумевајућу опомену, садржану у речима иконе Христове, небоходог Павла, да онај који мисли да стоји нека пази да не падне –
Истина је: што вољех и сањах,
Све се скруни у пепео и у прах!
Паству ми је смртни обузео страх,
А иконе и вјеру залуд брањах!
Ал ја све знам: ниче Божје мњење
За далеко неко покољење!
Иако је, дакле, паству смртни обузео страх и ако се чини да су иконе и вера узалуд брањене, за далеко неко покољење ниче Божје мњење – вера да Господ види оно што је у дубини срца и да никад не оставља децу своју. Где ђаво руши, Господ зида! Аутор ове књиге подсећа, у Напоменама, на самом крају књиге, и на речи песника који проговара из душе самога народа – ћераћемо се још. О томе у којој је мери Негришорац био у праву сведоче и митске поворке ових дана у готово свим градовима у Црној Гори, односно, како је рекао једном другом пригодом, поворке које су у знаку јединственог његошевског покрета отпора.

УБИЈАЊЕ НАРОДНЕ ДУШЕ ЦРНОГОРАЦА Истрага предака је вишеслојни српски национално-културолошки бревијар који је настајао у минулих четврт века. Има у њему и поезије, и утанчано-аналитичких увида, и текстова историјског и књижевно-историјског усмерења, и беседа поводом важних датума и личности српске културе – о Светом Сави, светосављу, о косовском завету, о Његошевој (и српској) култури сећања, о Исидориној књизи дубоке оданости, о српским писцима из Црне Горе (Бећковић, Брајковић, Јововић, Вуксановић, Драгић, Челебић), о српском етосу слободе и Младој Босни, о интелектуалцима данас – и њиховој будућности. Реч је о обједињујућим српским националним и културолошким темама, с великим смислом и бригом за целину, и с изузетном усредсређеношћу на процес расрбљивања и убијања народне душе Црногораца, у оквиру којег се душа празни, па се, по њеној површини, изнова, исписују пожељно пројектовани знаци. Због тога, с разлогом, аутор наводи речи Св. Петра Цетињског, из Законика општег црногорског и брдског – да зли људи, кад не буду имали бранитеља, неће имати јакости чинити зло, како су се научили, а бранитељи неће злочинце бранити, када за њих стану плаћати и суду одговарати.
ПУТ голготе На једној страни, у књизи се осветљава процес који сведочи о томе да је за однарођени црногорски режим, и бизнис-Црногорце, истрага предака услов свих услова, будући су они (преци) много већи противници од савременика и велика су брана на путу стварања рајинског менталитета који је у супротности са слободарским етосом. Ако нестане оса прошлост–садашњост–будућност, и остане само лагодна зона садашњости, то значи да ће Црна Гора изгубити свој препознатљиви његошевски лик, излазећи из јединственог корпуса српских идеја. Расрбљивањем, односно однарођавањем Црногораца губе се основне вредности традиционалног друштва, без којих је, како вели аутор, тешко сачувати хумани лик заједнице. На другој страни, бити Србин у савременој Црној Гори, која је данас све оно што никада није била у својој историји, успостављена на неразумевању властите историје, на непоштовању властитог народа, на поништавању властите цркве и властитог језика, то је готово равно голготској судбини. А човек и народ који нису прошли голготски пут, вели Свети и Равноапостолни Николај Српски, само су кандидати за човека и народ. Само ономе ко издржи до краја припада венац славе, односно бива спасен (Мт. 24,13).
На самом крају – савремени људи не испуњују Христов закон, не носе бреме једни другима. Они нису, шкодећ себи, не доносећ корист другима, овладали техником основног живота – да се језик држи под два кључа. Савремени човек нема свест о властитом греху, што значи да се не само купа у греху, него и у духовном слепилу. Отац наш није, без разлога, рекао ученицима својим да ће у свету имати жалост и да није добро да, у свету, далеком, хране свиње мислене. Свети Григорије Палама вели да је онај који одступи од Оца нашега налик животињи или демону, да се укопава испод земље, уместо да стреми к Небу. Додајући – без воље Оца нашега ни птица не узлеће, ни длака с главе наше не пада. У Црној Гори је на делу онај процес када се наш (лични) крст преобразио у крст Христов, уз помоћ којег се спасавамо. Ако с Христом страдамо, с њим ћемо се и прославити, вели Небоходи Павле. Како да се одредимо спрам оних који одгуркују ближње, лактовима, и расипају, уоколо, адско семе, спрам оних којима ни Свети Василије Острошки, слава му и милост, који нас укрепљује и утврђује, није довољна опомена да су на лажном путу. У свету, у којем је добро постало сићушно, оскудно и немоћно, где су и ткачи Божјих ткања непризнати и неоцењени, неопходно је (да би преживели) да, у српској души, запева најдубља дубина, изналазећи свој ритам, меру, мисао – своје тачне и праве речи.

БЕЗБОЖЈЕ КОМУНИЗМА Неопходно је да се Црна Гора ослободи од талога седамдесетогодишњег гноја и губе своје душе, од безбожја комунизма, који нас је удаљио од благог јарма и бремена лаког, од Оног који криво исправља и пало подиже. Вера Христова је дах и живот српског народа. Само Он исправља наше стопе, опомињући да не ваља зидати на туђем темељу. И као што је Макарије Велики дан почињао молбом Оцу нашем да га очисти грешног, јер ништа добро није учинио пред њим, тако и ми морамо да се помиримо са свима, да би се Отац наш помирио с нама, да опростимо свима да би и Он опростио нама. Шта нам ваља да нас читав свет хвали, ако нас Отац наш не познаје. И још – не бива деце без родитеља, не бива оно касније без онога што му претходи. Стога – ко мисли да стоји нека се пази да не падне! И то изнедрује из основне идеје ове драгоцене књиге Ивана Негришорца.

Један коментар

  1. Драгољуб Збиљић

    СТАНИЋ НИЈЕ СХВАТИО ДА КАО ИСТРАГА ПРЕДАКА, ПОСТОЈИ И ДАНАС ИСТРАГА ЋИРИЛИЦЕ МЕЂУ СРБИМА, ШТО ЈЕ, ТАКОЂЕ, ДЕО УБИЈАЊА СРСПЕК ДУШЕ, ТРАДИЦИЈЕ, ИДЕНТИТЕТА СРБА!

    Наша наука, политика, социологиај, лингвистика и многе друег науек још нису озбиљно ни започеле ад истраже шта је нама Србима донео комунизам и тај систем владавине над српским народом и његово убиајње у душу, како то овде Радуловић, тачно рече у вези с књњигом маестралног његошевског наслоав „Истрага предака“. Истрага предака еј далеко веће зло од истраге издајника. Јер ако се неко покаже као издаајник за свој народ и његов идентитет, наравно ад се мора истражири јер је убијање својих предака и њихове душе нешто од чега нема страшнијег злочина. То је и велика несрећа људи који су доведени дотел у мозгу ад убијају душу својих предака, паѕ онда и душу самих себе.
    Жао ми је једино што писац ове књиге, председник Матице српсек Драган Станић (песничко ием Иван Негришорац, није успео ад схавти да његово маестрално дело у наслову „Истрага предака“ подразумева и комунистичку истрагу српске ћирилице, јер да би се у наашим прецима убила душа, морала им се убијати (заемњиавти туђим писмом) и српска ћирилиац. И када смо предложили председднику Матицее срспке да се ан седници Скупштиен Матице гласа о предлогу нашем да се донесе одлука о обавезном усаглашавању Праавопиас српсскога језика Матице српске с Чланом 10. Устава Србије у вези с решењем питања писмаѕ, Станић је забранио ад се о том предлогу „Ћирилице“ гласа. Он је сматрао да за њега, за Матицу, за лингвисте и филологее не важи Устав, па могу ад штампају Правопис с двописмом (алтернативна писма: српска ћирилица и хрватска латиница) у шписању језика Срба. Дакле, двоазбучеј, као једини случај решеења питања писма у целој Европи и за разлику од реешења питања писма у свим другим језициам. Сви други народи имају нормиран ссвој ејзик само на свом, а нее и на свом и на туђем писму. У усменом разговору реекао нам је: „Збиљићу, нама је историај дала два писма, и тако мора да остане!“ Значи, по њему мора да остане оно што нико други не чини јер сви други наароди чувају своје писмо тако што не уводе зу свој језик ничиеј друго, туђе писмо за алтеернативно.
    Дакле, Станић је противуречан сам себи и овоме своме маестрално добро пронађеном његошеевском наслову „Истрага предака“. Његов домет је био мали да схвати да јке задржавање два писма у оквиру српског језика у Матици српсјој, у ствари, ИСТРАГА (НАСТАВАК ЗАТИРАЊА И ЗАМЕЊИВАЊА СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ У ЈЕЗИКУ СРБА ПО ЖЕЉИ СВИХ СРПСКИХ ОКУПАТОРА КОЈИ СУ ЗАБРАЊИВАЛИ ЋИРИЛИЦУ И СРБИМА НААМЕТАЛИ ЊИХОВУ ЛАТИНИЦУ).
    Дакле, Станић би требало да схвати да је својим делоавњем у Матици српској из њене прве, руководеће столице, у ствари спроводиетљ ИСТРАГЕ ЋИРИЛИЦЕ, задржавањем и туђег писма у језику Срба.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *