Почетна / Свет / Шок и бламажа из Ерфурта

Шок и бламажа из Ерфурта

Повлачење и пораз „Мале Меркелове“: После шока у Тирингији, где је први пут гласовима „проказане и изопштене“ Алтернативе за Немачку изабран (истина само на дан) премијер једне покрајине, чиме су „осрамоћени земља и нација“, канцеларкина изабраница Анегрет Крамп Каренбауер признала је да није у стању да води странку (ЦДУ) па тиме и земљу, одступајући с партијског кормила и одустајући од претензија на канцеларски трон

Малерозна Анегрет Крамп Каренбауер, наследница Ангеле Меркел на партијском трону, дефинитивно неће ускочити у њене (канцеларске) ципеле. Биле би јој очигледно (бар) два броја веће. Коначно је то и сама схватила. Испоставило се, и у њеном случају, да (неспоран) успех у провинцији (четири године била је председница покрајинске владе у мајушном Сару) не гарантује успех на великој (берлинској) сцени.
Сустизала су се још од почетка упозорења да „мала Меркелова“ једноставно није „тај формат“, о чему се могло читати и на страницама „Печата“. А канцеларка је намеравала да „устоличењем“ своје изабранице на партијском кормилу, Каренбауерове, оствари (бар) два циља: да се ослободи све тежег баласта управљања странком у стрмоглавом паду, како би имала више маневарског простора да се посвети политици, посебно спољној (ривалство с енергичним и амбициозним Макроном бива све оштрије) и обезбеди (лојалног) чувара сопствене политичке оставштине.

Трагање за (изгубљеним) идентитетом

Показало се да „мала Меркелова“ (АКК) није у стању да чврсто води Хришћанско-демократску унију (ЦДУ), а камоли земљу. Потмула унутрашња тутњава, пригушивана дуго чврстом канцеларкином руком, постајала је све бучнија. Срљајући из једног изборног пораза у други, од којих су посебно тешки и болни били они на истоку земље (мала вајда што је још држала главу изнад воде), странка се све драматичније суочавала с унутрашњим сукобљавањима различитих струја у грозничавом трагању за сопственим идентитетом.
Бивале су све учесталије и гласније оптужбе, упућене управо на адресу Ангеле Меркел, да је Хришћанско-демократска унија под њеним вођством (осамнаест година) озбиљно „скренула с пута“. Да је, напуштајући „изворни конзервативизам“ и сопствене вредности, отишла одвише улево. Да се, правећи уступке партнерима у великој коалицији, недопустиво „социјалдемократизовала“.

Ужарена страначка лава

Уз илустровање и аргументовање те страначке „странпутице“, спомињани су, поред осталог, радикални заокрети у енергетској политици (гашење термоелектрана и атомских централа), загарантоване минималне зараде (на изричито инсистирање социјалдемократа), озваничење (за конзервативце иритантно) истополних бракова и, посебно, мигрантска политика из 2015. кад је канцеларка великодушно (и брзоплето) пред њиховом „најездом“ широм отворила немачка врата: у земљу је те године ушло готово милион избеглица. Све то, дакако, није могло проћи без последица.
Каренбауерова је ускочила у ужарену страначку лаву без реалне моћи и ауторитета да је кроти, да мири крајности, да дисциплинује непослушне, осујети отворена одметништва. Није јој преостало ништа друго него да од свега дигне руке. Та идеја је, каже, већ дуже сазревала у њој, а да је дефинитивно обзнани одлучили су „шок и драма из Тирингије“: тамошњи страначки прваци (и посленици) изложили су Каренбауерову јавној бламажи игноришући њене изричите захтеве и наредбе.
Пакт с ђаволом Склопили су, не хајући за оштре и неопозиве забране из Берлина, „пакт с ђаволом“, изазвали разорни „политички земљотрес“ и „осрамотили Немачку“. Први пут, констатовао је „Дојче веле“, изабран је гласовима Алтернативе за Немачку премијер неке немачке покрајине (у конкретном случају Тирингије) чиме се показало колико су „дубоке пукотине у бранама демократских странака у борби против екстремне деснице“. Аларм који није могао остати само у националним границама. А да би се схватила тежина неопростивог греха, мало подсећање: Алтернатива је политички означена, и жигосана, као екстремно десничарска, ксенофобна, антисемитска, расистичка и чак отворено нацистичка!
У Тирингији је, упркос томе, дошло до шока: посланици Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) ортачки су спречили поновни избор лидера Левице Бода Рамелова за покрајинског премијера иако је његова странка на изборима добила највише гласова, и устоличили кандидата либерала (ФДП) Томаса Кемриха, који је „столовао“ само један дан: довољно да се озбиљно уздрма немачка политичка сцена.

Брука запалила политичку сцену

Несклона јаким речима, била је принуђена да загрми, из даљине (налазила се у том трену у Јужној Африци) сама Ангела Меркел, наслућујући велику опасност за себе, сопствену странку и саму земљу: то је неопростива брука која се под хитно мора уклонити. Медијска и политичка сцена се „запалила“. Мешетарима „велике бруке“ није остало ништа друго него да се „предомисле“. Једнодневни премијер се повукао с трона, али је „драма из Ерфурта“ (престоница Тирингије) прерасла у велику драму владајуће Хришћанско-демократске уније, која би, апокалиптички констатују, и упозоравају, поједини (озбиљни) коментатори, могла да се оконча њеним нестанком!
До тога сигурно, не бар овом приликом и овим поводом, неће доћи. Отворена је, међутим, жестока унутарстраначка битка у потрази за спасиоцем онога што се још спасти може: новим лидером Хришћанско-демократске уније. И, што је још важније, кандидатом за новог канцелара на парламентарним изборима следеће године, кад се дефинитивно окончава (дуготрајна) „ера Ангеле Меркел“.

Велико искушење

Или би то могло да се догоди и раније? Већ се упућују јавни, углавном медијски, позиви канцеларки да „одступи“, с образложењем да би то било добро и за њу, за странку и земљу, уз подсећање да је својевремено рекла како би желела да с трона оде у снази и достојанству.
Најављеном оставком Каренбауерове (учиниће то током године, само да се странка одлучи за новог лидера) разбуктала се и борба за наслеђе Ангеле Меркел. Трагање за новим лидером значи, наиме, и трагање за будућим канцеларом. А грозничаво трагање за новим идентитетом тешко уздрмане владајуће странке могло би да одреди профил њеног новог шефа.
Тренутно се за странку, као њено највеће и најтеже искушење, поставља питање будућег односа према „проказаној“ Алтернативи за Немачку. Све су гласнији јеретички гласови у самој странци, и све учесталији међу њеним функционерима, истина нижег ранга, комуналним и покрајинским, да се не сме искључити сарадња са „изопштеним алтернативцима“.
Један од њих, на положају заменика шефа посланичке фракције у покрајинском парламенту Саксоније Анхалт, каже да не може „гађати у главу“ и игнорисати оне који су добили поверење 25 одсто бирача. На њега се после ове изјаве сручило (критичко) дрвље и камење. Не сме се рушити тврди табу: по још важећем, широко прихваћеном и званичном ставу, „шуровање“ с Алтернативом би водило у опасно „растакање демократије“.
Уз сву политичку експлозивност, питање односа с алтернативцима чини деликатном чињеница да у овој странци (или можда прецизније: покрету), поред изричитих ксенофоба, расиста, антисемита и неонациста, има и много некадашњих присталица и чланова Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) и (чак) лево оријентисане Социјалдемократске партије (СПД). Њих је разочарање у политику некад великих, народних странака, које су чиниле стуб политичког и парламентарног система у овој земљи, настало из разних и различитих разлога (најчешће се спомињу мигранти) отерало у окриље екстремно десне Алтернативе. Њих није једноставно, ни политички упутно, стижу упозорења, отписати и стрпати у кош с нацистима.

Трка је почела

У овом тренутку није без значаја и да се на директно питање Волфганга Ишингера – ко даје тон (у) Европи, он или Меркелова – Емануел Макрон за тренутак замислио, а онда је дипломатски вешто упозорио да европски ДНК искључује вођу и хегемона. Додао је да ни француско-немачки двојац није довољан да покрене динамику у Европској унији, али брзо закључио: ако се око нечега не сагласе Берлин и Париз, ништа не иде…
Интересантно да је управо у Минхену један од најизгледнијих претендената на лидерску позицију Хришћанско-демократске уније која се неочекивано празни, а трка је већ почела, Армин Лашет отворено критиковао канцеларкину спољну политику. Очекивао је, каже, од Меркелове, у септембру 2017, њен ангажованији одговор на Макронове реформске иницијативе.
Мислио је, очигледно, на идеје које је новопечени француски председник изложио о „новој Европи“ у оном чувеном говору на Сорбони. Званични Берлин је реаговао млако и закаснело (а заправо одбијајуће), показујући „недостатак храбрости и темпа“. У ситуацији у којој се нашла, Европи су потребне, нагласио је Лашет, „велике иницијативе“, какве је практиковао, у своје време, Хелмут Кол.
Спомињем Армина Лашета и његове критичке опаске на рачун немачке (канцеларкине) спољне политике с посебним разлогом. Премијер најмногољудније немачке покрајине, Северне Рајне – Вестфалије, важио је за политичара који је увек, лојално и снажно, подржавао Ангелу Меркел. Ово, макар успутно, дистанцирање од њене спољне политике, наглашена уздржаност према иницијативама других (у овом случају Макронових) и одсуство сопствених иницијатива могло би се „читати“ као његову коначну решеност да уђе у изборну арену.

Три ривала, тренутно

Иако му немачки медији дају највише шанси да освоји страначки трон, па с њега, потом, вероватно и онај канцеларски, сугерисали су, у исто време, да се Лашет (58) с доста разлога колеба. Његов улог у изборном политичком покеру био би у поређењу с остала два кандидата и ривала чијим се именима тренутно барата (нешто старијим Фридрихом Мерцом (65) и осетно млађим Јенсом Шпаном (39) највећи: ако би изгубио у том надметању, изгубио би, највероватније, и утицајно место шефа покрајинске владе.
У изборну арену с најмање ризика улази, и практично је већ ушао, Фридрих Мерц. Он јесте изгубио у дуелу с већ одлазећом АКК, али није постао губитник. Резултат је био веома тесан. Знак да овај искусни политичар и још успешнији бизнисмен (милионер) има јако упориште у конзервативнијем делу странке. Посебно међу њеним утицајним првацима, као што је „политички диносаур“, садашњи председник Бундестага Волфганг Шојбле.

Тест за странку

У говору који је недавно одржао у Берлину некад најоштрији критичар Меркелове, био је, наједном, пун хвале на рачун њене „професионалности и снаге нерава“. Открио је, напрасно, и не без предумишљаја, да му је канцеларка политички узор, уз подсећање да је Немачка „имала среће с њеним канцеларима“. Хвалио је у том контексту и оне из противничког, социјалдемократског табора, Вилија Бранта, Хелмута Кола, па чак и Герхарда Шредера.
Иако аутсајдер, најмлађи претендент на страначки трон, Јенс Шпан гради убрзано, и сигурно, своју каријеру. Тренутно је министар здравља у влади Ангеле Меркел, иако важи за њеног отвореног опонента. Амбициозни Јенс Шпан је по уверењу једног броја немачких новинара тест за наглашено конзервативну странку: колико је, и да ли је уопште спремна да на њено чело дође хомосексуалац…

Макронове поруке и опомене

Шок из Тирингије натерао је политички Берлин да се бави собом у часу кад се од Немачке очекује, и тражи, појачани спољнополитички ангажман, посебно и превасходно, у Европи. Не само због тога што ова земља ускоро, од 1. јула, преузима председавање Европском унијом. Пре и више због чињенице на коју је указао француски председник: Макрон је, говорећи на Минхенској конференцији о безбедности, признао да без Француске и Немачке, без њихове пуне сагласности, у европској фамилији, једноставно, ништа не иде.
А власти у Берлину, при чему је реч најпре и највише о канцеларки Меркел, остављали су га на спруду и кад нису биле толико, као у овом часу, (пре)окупиране собом: Меркелова је хладно игнорисала његове реформске идеје и иницијативе. Да ли га то фрустрира, питао је председавајући Минхенске конференције, немачки дипломата Волфганг Ишингер. Не, одговорио је Макрон. Није склон фрустрацијама, али јесте нестрпљив.
Макроново минхенско сликање ситуације у којој се налазе Европа и демократија било је осенчено уочљивим песимизмом. Ми смо континент који не верује у сопствену будућност. Средња класа је изгубила поверење у демократију, налазећи се у процепу између (за њу) исцрпљујуће финансијске и оптерећујуће мигрантске кризе. Управо су Француска и Немачка позване, и одговорне, да опет отворе перспективу средњој класи, иначе ће бити озбиљно угрожена будућност демократије.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *