Почетна / Култура / РАНКО ЈОВОВИЋ (1941–2020) Последња суза Марка Миљанова

РАНКО ЈОВОВИЋ (1941–2020) Последња суза Марка Миљанова

Пред смрт је дочекао да види и оно што је без наде чекао целог живота. Видео је васкрс Црне Горе, устале из гроба, пред очима забезекнутог света. Гледајући призоре какве ни Јерусалим није видео, отишао је на онај свет Ранко Јововић, последња суза Марка Миљанова

Вук је народне песме назвао јуначким, али каснији нараштаји „од јунаштва одвикнути“ тај наслов су изостављали и заборављали, па би данас можда било прикладније да јуначким песмама зовемо оно најбоље из српске модерне поезије. У књизи у којој би биле сабране „песме јуначке новијих времена о војевању за слободу“ истакнуто место заузело би песмотворје Ранка Јововића. Крик и јаук су књижевни облици чији је родоначелник Ранко Јововић. Он се није оглашавао јауцима са Змијања него јауцима из Подгорице, испод Горице. И ти јауци су временом добијали високу људску и моралну вредност као оно најособеније што се чуло из Црне Горе. Са исконском вером у поезију Ранко Јововић је изјецао и изгрцао своју лирску аутобиографију у „језгровитим изрекама“, а по Ничеу, „ко тако пише више воли да га уче напамет него да га читају“. Растао је овај „сирак тужни“ уз бакин шапат: „Уби ми Тито Милоша у Гарач, кућа му се ископала.“ Милош је Ранков отац а Гарач планина изнад Ранковог завичаја, а њено име је збирно за сваки гар и тмушу која се не разилази до наших дана. Неко је рекао да је мржња сама по себи лаж. Из гара мрзија и лажавина Ранко је избављао себе и издвајао свој глас доводећи га до оне висине на којој нема страна и странки, а има широких видика, праштања и помирења, љубави и разумевања. Без дана без плакања, без дана без кајања, без дана без надања, дочекао је да живи под заставом коју никад нико није носио камоли под њом погинуо, да слуша како певају „Ловћен нам је олтар свети“ они који су срушили тај олтар и капелу на Ловћену, да језик којим нико не говори предају они који га не знају, а уче они којима не треба.
Ранко Јововић је више грцао него певао, а његови стихови као да нису писани на папиру него изгребани голом душом по окрвављеном камењу. Крици су постали српска поезија у Црној Гори, а он бард „личне и националне драме нашег времена“ како га је тачно назвао Радивоје Микић.
Док је боловао, говорио ми је „да је тешко умирати, а лако умрети“, а кад сам га тешио да ће болови проћи, одговарао „проћи ће и бол и ја“. У последњим данима живота није пропуштао да спомене свог оца, професора српског језика Милоша Јововића и напомене да је носио шешир и са шеширом одступио и нестао са безгробном војском. Тешко га је замислити да је уз шешир носио и пушку. Као што пушку нису носили ни побијени свештеници Црногорско-приморске митрополије и митрополит Јоаникије, председник Црвеног крста Југославије, Христов војник, који је у колони одмицао мантију да је случајно нечија пушка не додирне.

Ранко Јововић је био витез у невитешко време и племић у неплеменито доба: Његова последња фотографија снимљена када су га посетили митрополит Амфилохије и Миленко Савовић

Ранко Јововић је био витез у невитешко време и племић у неплеменито доба. Мајка му је од куће Бошковића „која вером преверити неће докле јој се не утре кољено“, а љубав и мајка његове деце је Лазаревић од Лазаревог соја, у време издаја и несоја.
Госпоче, чистунац, ретки људски живац, урбани песник и градски вечити младић у плитким ципелама. Кад је дошао у Ровца, чудио се као да је стигао из каквог мегаполиса, а не из Косића код Даниловграда. Таква је Црна Гора. Више је Бјелопавлића стигло у Београд него што је икад било и видело Горњу Морачу, Дробњаке и Ускоке…
Држао је до себе, бринуо о својим фотографијама, а најлепша му је она предмртна кад га је посетио митрополит Амфилохије.
Знам да се и на небу радује што га испраћа и оплакује Српска књижевна задруга.
Пред смрт је дочекао да види и оно што је без наде чекао целог живота. Видео је васкрс Црне Горе, устале из гроба, пред очима забезекнутог света. Гледајући призоре какве ни Јерусалим није видео, отишао је на онај свет Ранко Јововић, последња суза Марка Миљанова.

Реч Матије Бећковића у СКЗ 20. 2. 2020. године на помену Ранку Јововићу

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *