ПРСТ БОЖЈИ

О брегзиту који се управо и неопозиво догодио – премда је опраштање Острва од ЕУ током минулих година често подсећало на политичко позориште, или антидраму у којој се очекивани Годо неће појавити – званична Србија се опрезно изјашњавала: У времену које је прошло од британског референдума у јуну 2016. овде су јавно пре подржавани противници брегзита него његове присталице. Премда се уздржаност службеног Београда наставила и после виђене острвске еуфорије током протеклог викенда, а овдашњи аналитичари, зависно од свог идеолошког вјерују, остали подељени, већинска Србија сада тихо ликује. Штавише, у простору јавних, и дискусија на мрежама, уочава се склоност да се отворено подржава воља Британаца да се „осамостале“, окрећући леђа моћној ЕУ. У психолошкој равни разумљиво је ово расположење Срба фрустрираних безочношћу бриселских моћника који од позива Србији да се прикључи ЕУ праве својеврсну драму у којој се за измучене грађане наше земље катарза, или жељено успостављање политичке и економске равнотеже и мира, никада неће стварно догодити. Оно што је виђено од поноћи 31. јануара, када је Велика Британија, након 47 година, изашла из ЕУ, славећи „повратак независности“ шенлучењем примереним „затворенику изашлом са дугогодишње робије“, можда говори да би се расположење српског народа и његово разумевање за Острвљане могло тумачити и као рационално заснована подршка идеји независности од Брисела. Не као пуки осветнички тријумф над уцвељеном званичном ЕУ, увежбаном у глуматању како је жестоки шамар брегзита не боли!
Док се очекује најављивани негзит – излазак Недерланда који је недавно најавио лидер десничарске Слободарске партије Герт Вилдерс, тврдећи да ће, ако постане премијер Холандије, припремити механизам за напуштање ЕУ – размотримо празничну реторику британских политичара. „Ово је тренутак када зора свиће и подиже се завеса пре новог чина“; „Ово је тренутак истинске националне обнове и промене“… Цитиране реченице изговорио је конзервативни лидер земље Борис Џонсон, блажен због историјског иступања Уједињеног Краљевства, иначе прве земље која напушта ЕУ. Поводом примедбе да је његов наратив делом прожет пропагандним триковима за домаћу употребу, мора се приметити: ако разумемо да у језику станује смисао, политичари се, у жељи за повезивањем са садржајем колективне свести, пажљиво обраћају и дозивају управо у сазвучјима и појмовима присутним у тој равни. Џонсон дакле говори оно што Британци желе да чују! Отуда би и српски естаблишмент, уместо што се прави мртав на ове отворено националистичке говорне пируете званичног Лондона, могао да се замисли над њима. Јесу ли теме као што су „национална обнова“ и „зора која свиће“ („свиће“ слободи и остварењу посебних интереса грађана Велике Британије) заиста тек некакав ускогруди појмовник својствен мисаоном хоризонту који не добацује до познатих флоскула либералне економије, до интернационалних простора без рампи за „промет људи, робе и капитала“? Или је овде реч о смисленом и одговорном заступању државних резона и интереса нације који су били сузбијани у „ЕУ породици развијених народа“?
Извесно је да ма колико се брегзит одавде чинио далеким и за нашу геополитичку судбину не баш непосредно значајним, Србија овај велики европски и светски догађај мора разматрати из перспективе заштите сопствених интереса. Када је реч о примерима тако различитих земаља као што су то Британија и Србија, прилике и искуства јесу неупоредива, али размишљања поводом одбране националних интереса не морају бити неспојива. Стога је разложно веровање да би брегзит, својим смислом и унутрашњом логиком, могао за Србију и њено сналажење у простору и времену измењеног света да буде својеврстан – прст божји! Ова метафора, анахрона и смешна за многе рационалне уши, чини се прикладном за идеју о могућем, па и очекиваном путу ка ресетовању овдашње политичке воље и стратешких „опредељења за ЕУ интеграције“. Прст божји, путоказ који одвраћа од истрајавања у потчињености за националне интересе нимало безопасном патронату Брисела, односно у његовој сенци моћнијег Берлина, посредно је већ препознат у мњењу грађана – према недавно објављеним испитивањима националног расположења, уочава се убрзано удаљавање од некада горљивог ентузијазма за прикључење ЕУ. Чини се да за разлику грађанске већине, овдашња режимска елита у свест никако да дозове разумевање да „истинска национална обнова“, она о којој говори британски премијер, није могућа у условима бандоглавог истрајавања у опредељењу за евроинтеграције!
Шта је Британце посебно иритирало у вишедеценијском породичном живљењу у ЕУ?
Би-Би-Сијеви приређивачи прецизне агенде „Све брегзиту“, одговарајући на претходно питање, посебно су издвојили и спотичуће јединствено тржиште.
„Заговарачи јединственог тржишта доживљавају га као највеће достигнуће ЕУ и један од главних разлога зашто је она уопште основана. Оно омогућује слободно кретање робе, услуга, новца и људи у оквиру Европске уније, као да се ради о једној земљи (…) али захтева и заједничко законодавство како би се осигурало да су производи настали према истим техничким стандардима и намеће друга правила да би се осигурали ’услови за лојалну конкуренцију’.“ „Заједничко законодавство“ и јесте квака спотицања, па се наводи да „Британију кочи ЕУ, која јој је наметнула превише прописа и у вези са пословањем, те одузимањем чланицама контроле над сопственим пословима, и за то наплаћивала милијарде фунти годишње у чланарини дајући мало тога заузврат“.
Када слушамо како Ангела Меркел уочи предстојећих компликованих преговора о раздруживању с Британијом тврди да је најважнија „одбрана европских интереса и интегритет јединственог тржишта“ и да ће односи с Лондоном „зависити од тога колико ће се он удаљавати од услова и принципа јединственог европског тржишта“, бива јасније чији су и какви интереси у корену ових сукоба. И због чега се тврди да је доминацију, посебне привилегије и добит у ЕУ постигла управо Немачка, која достигнуто сада и грчевито брани. Србија овим поводом може да се сети сопственог искуства с ССП-ом (Споразум о стабилизацији и придруживању с ЕУ), по многим стручним оценама до очаја „лоше испреговараним документом“. (Било је и јавно речено – „овакав ССП представља један изузетно проблематичан, и до сада незабележен пример међународног уговора у целокупној међународно-правној историји.“)
Премда мање обавезујућа, али за нашу земљу како се испоставило веома подла верзија ублажених принципа „јединственог тржишта“, Србији, која није чланица ЕУ, ССП је већ нанео огромне штете. Одлучност с којом Британци одбацују свето јединствено тржиште фрау Меркел, као и њена неодступна одбрана „истог“ требало би у свести Срба да зазвучи као аларм, поменути небески путоказ о чему је ту заправо реч.
Поводом брегзита помињани Винстон Черчил, кум европског уједињења, имао је, кажу визију европске заједнице као „услова за опстанак Европе“. О визијама тим поводом било је у ЕУ и касније речи. Једна од најновијих је управо визија о императивној потреби за темељним препородом ЕУ. На трагу ове идеје је и налог времена који би морала да разуме Србија, сада ушанчена у концепту „живота без Брисела нема“. Буде ли разумела, учиниће корак у свесном обликовању стратегије о одбрани својих интереса, а то значи у настајању нове Србије, с визијом препорода и националне обнове! Ако могу Британци…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *