ПОЧЕТАК БЕЗЗАПАДНОСТИ

ПОРУКЕ С МИНХЕНСКЕ БЕЗБЕДНОСНЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ

Аутори извештаја с Минхенске безбедносне конференције успешно су поставили дијагнозу пошто су констатовали да је Запад, односно либерална демократија у рецесији и да губи доминацију и на глобалном, и на домаћем терену. Проблем је што не одустају од пушења иако имају поодмакли рак плућа

Пре једног века Освалд Шпенглер објавио је књигу „Пропаст Запада“, у којој предвиђа предстојеће труљење и коначну пропаст западне цивилизације. Данас је „Запад“ предмет нове литературе посвећене пропадању, пошто је из кућне радиности политичара, стручњака и јавних интелектуалаца произашао читав низ говора, књига, извештаја и чланака у којим се разматра пропаст западног пројекта – наводи се у уводнику Извештаја с овогодишње Минхенске безбедносне конференције под насловом „Беззападност“ (Westlessness). Читали су, очито, лидери западне либералне елите окупљени око ове организације, од 2008. предвођене Волфгангом Ишингером, дело Освалда Шпенглера, али га по свему судећи разумели нису. Да јесу, вероватно се не би копрцали да спроводе исту политику која је Запад и довела до садашњег неупитно „коматозног“ стања, парафразирајмо опис ситуације у којој се налази НАТО француског председника Емануела Макрона, него би покушали да је промене. Да јесу, не би кривили критичаре садашњег стања што виде ситуацију у којој се западна цивилизација налази, него би ревидирали своју политику која је до тог стања довела. Да јесу, вероватно не би данас ламентирали над тим што Запад више не може да ради неке ужасне ствари које је радио на свом врхунцу, него би признали погрешност те политике и преиспитали је.
Виде и они да је ситуација крајње неповољна: „У прошлости Минхенска безбедносна конференција често се сматрала породичним окупљањем Запада. И док је еволуирала како би укључила много шири спектар међународне заједнице, она и даље представља првокласну прилику за мерење температуре не само стања општег међународног мира и безбедности него и Запада посебно. Судећи по извештавању с прошлогодишње конференције, Запад је заиста у озбиљном проблему. Њујорк тајмс је окупљање чак назвао реквијемом за Запад.“

[restrict]

НЕСТАЈАЊЕ С МЕЂУНАРОДНЕ СЦЕНЕ „Како су ограничења западне моћи да обликује догађаје другде постали очигледни, западна подршка изградњи либералног поретка је претрпела штету. То је посебно уочљиво када се погледају данашњи сукоби. Уместо да се ангажују директно, западне земље се све више ослањају на мисије обуке, помагање другима да се старају о сопственој безбедности, или подржавају домаће актере дефанзивним оружјем“, наводи се у извештају. Да ли је ово реално? Да ли је могуће да неко жали што се његова земља, или цивилизација, више у ратовима не „ангажује директно“ и то у „изградњи либералног поретка“, дакле једног чисто политичко-идеолошког пројекта који по мишљењу његових заговарача треба наметнути свима, па макар и „директним ангажманом“? Зар им није јасно да је овакав агресивни приступ наметања својих вредности и принципа осуђен на пропаст и без „шпенглеровског приступа“ успону и паду цивилизација, него на основу пуких и крајње природних закона физике, у овом случају оличеним у Трећем Њутновом закону, који упрошћено каже да свака акција изазива реакцију? Реакција ће бити утолико већа и погубнија по онога ко акцију спроводи ако је у питању мањина која покушава да се наметне убедљивој већини, што је случај с „либералном глобализацијом“ која је идеја мањинске групе и на „домаћем терену“, а камоли у глобалним размерама. На погубност овакве политике упозоравају многи, од Александра Дугина, који стално истиче да се западни културни модел, односно либерализам не може наметати и сматрати универзално бољим у односу на моделе других култура, до Владимира Путина, који је у Уједињеним нацијама 2015. западним лидерима поставио суштинско питање „јесте ли свесни шта сте учинили“.
Ни пет година после овог говора западни лидери и центри моћи, јасно је, нису свесни „шта су учинили“, него још ламентирају над чињеницом да то више не могу да чине, пошто се у извештају с конференције о „безбедности“ наводи: „У постхладноратовско време западне коалиције су имале слободу да интервенишу готово свуда. У највише случајева, уз подршку Савета безбедности УН, и када год је војна интервенција покренута, Запад је имао готово неспорну слободу војног кретања. То се драматично променило.“ Они људи жале што више не могу да бомбардују како им се прохте и сматрају то великом штетом по човечанство. Али како је дошло до тога да се либералном Западу руке вежу па не може више да остатак света бомбардује све док не постане „демократски“? „Прво, Савет безбедности УН је постао жртва све већих напетости између великих сила које не успевају да постигну смислена решења и одговоре на најважнија питања међународног мира и безбедности. Друго, западна војна супериорност у међународним сукобима није више подразумевана.“ Проблем је, дакле, што у УН више не пролази диктат Запада, него постоје и интереси неких других држава, и што више није загарантовано да ће и када се не добије благослов Савета безбедности сопствена воља моћи да се наметне пуком силом.

МУКЕ НА ДОМАЋЕМ ФРОНТУ „Не само да свет постаје мање западни него, што је још важније, и сам Запад постаје мање западни“, наводи се у извештају. Аутори признају да „Запад никада није био монолитни концепт него пре амалгам различитих традиција, чија се мешавина временом мењала“, али да је „последњих деценија одговор на питање шта је то држало Запад на окупу био врло једноставан – посвећеност либералној демократији и људским правима, тржишној економији и међународној сарадњи у међународним институцијама“. Ово гледиште јасно говори да се аутори извештаја, односно елита окупљена око Минхенске безбедносне конференције не брине због нестанка више хиљада година старе западне цивилизације која се протеже од античке Грчке и Рима до дана данашњег, него због нестајања идеје „либералне демократије“ и „тржишне економије“. Сасвим случајно, не схватајући ни сами да то чине, тиме нас управо враћају Шпенглеру и његовом упозоравајућем делу о „пропасти Запада“ где он старе западне културе назива „аполонским“, док модерни Запад назива „фаустовским“. Док је Аполон у западној култури симбол сличан идеји „Непобедивог Сунца“, Фауст је симбол незајажљивости и похлепе који воде у аутодеструкцију и пакао.
„За данашње духовно нејединство Запада заслужан је успон илибералног и националистичког блока у оквиру западног света. За ту све бучнију групу Запад није пре свега заједница везана либерално-демократским вредностима и отворена за сваког ко дели те вредности него заједница коју спајају етнички, културни, или верски критеријуми“, наводи се у извештају и јасно указује кривац за пропаст Запада, а то су они који желе да очувају његов истински карактер који је опстајао и одржавао га хиљадама година, док је идеја либералне демократије (ако се икада у потпуности и примила) стара тек неколико деценија, а највише тек нешто више од два века (од Француске револуције и просветитељства).
Све и да је тако, да је ова либерална елита у праву, она није у стању да разлучи узрок и последицу. Није успон „илибералног и националистичког блока“ узрок за, на пример, мождану смрт НАТО-а на коју је указао либерални Емануел Макрон, за миграциону кризу, за лоше стање западних економија или било које од других зала која тренутно муче Запад. Обрнуто је – та зла су изазвана промашајима у идеји либералне демократије и њеног неизоставног трабанта глобализације, а јачање илибералног блока је чиста последица и покушај решења. Шпенглер је упозоравао и на највећу тренутну опасност по душу и карактер Запада – миграциону кризу. Раса има „корене“, писао је Шпенглер под појмом „расе“ подразумевајући пре племенски и културни, него биолошки карактер човека. „Раса не мигрира. Људи мигрирају и њихове сукцесивне генерације се рађају у стално променљивој околини“, сматрао је он. Ово стање ствари поремећено је, међутим, садашњом мигрантском кризом, која не подразумева само многобројне људе „искорењене“ из своје „баште“ и пребачене у сасвим другачије окружење него и идеолошки рад на промени менталитета домаћег становништва које треба да се одрекне свог, односно „сопства“ и прихвати моделе што су му страни. То се види и из овог извештаја, где се за зло које погађа Запад криве они који погрешно верују да „једну заједницу на окупу држе етнички, културни или верски критеријуми“, а не „либерално-демократске вредности“.
У извештају се десничарски популисти, попут шпанске партије Вокс, оптужују да безразложно подгревају страх од некакве „исламске инвазије“ и да на тој политици ксенофобије добијају власт, али се заборавља да мигрантски талас којим популисти „застрашују бесловесни народ“ долази из земаља уништених и дестабилизованих ратовима које је у „срећнија времена“, док је још могао да се „директно ангажује“ без обзира на то да ли је имао подршку Савета безбедности, изазивао или потпиривао НАТО, односно либерално-демократски Запад. Ту се поставља и питање ко су суштински већи расисти и злотвори – они који се у извештају оптужују да „позивају на зидове и границе, одбацивање избеглица, или се противе политичкој коректности“, или они који су упадали у муслиманске земље, убијали милионе њихових грађана и уништавали им домове и инфраструктуру неопходну за развој, али и за основни живот? Парадоксално је да се „националисти“, који се у либералном светоназору представљају као непријатељи свега човечног, истовремено противе и таласу миграната, али и бескрајном војном интервенционизму широм света и насилном наметању „демократије“ народима који је не желе. Прадоксално је и да се на маргини овог извештаја који „популисте“ криви за „пропаст Запада“ налази и цитат Доналда Трампа од 5. фебруара 2019. године: „Наши храбри војници се сада на Блиском истоку боре већ 19 година. Као председнички кандидат залагао сам се за нови приступ. Велике државе не воде бескрајне ратове.“ То залагање једног „злог популисте“ се налази поред ламента „честитих либерала“ над чињеницом да не могу више да „интервенишу готово свуда“.
Либералне демократе из западне олигархије, овога пута оличене у Минхенској безбедносној конференцији, успоставили су исправну дијагнозу, али упорно преписују погрешну терапију. Запад јесте у драматичном опадању и оно јесте сасвим могуће бесповратно, али у ову ситуацију га је довела управо политика коју су и на унутрашњем и на спољном плану водили представници либерално-демократске елите. Успон илибералног блока, који они виде као узрок пропасти Запада, у ствари му може бити спас и начин за повратак себи и својим истинским вредностима. Владимир Путин је лепо још 2007. управо на Минхенској безбедносној конференцији упозорио на опасност од једнополарног света с једним господаром и једним сувереном који је опасан и за свет и за његовог господара. Није толико трагично што „господар“ то није схватио на време и сада се руши и споља, и изнутра, него што не схвата ни сада када је „беззападност“ света постала чињеница због које нико, осим малог круга олигарха, неће ни сузу пустити. Сада је питање само хоће ли се Запад вратити себи, или ће се са овим суочити тако што ће покушавати да се врати на тирански трон по сваку цену, онако „фаустовски“.

[/restrict]

Један коментар

  1. Sve je tako kako je napisano.Svima je jasno da je to svet na izdisaju.Svima je jasno da odrzavanje te politike vodi u sunovrat.I svi istrajavaju na toj politici.Ja bi to samo uprostio.Ne postoji politika zapada.Postoji politika amerike.Zapad je od tradicionalnih vrednosti,drzana ,naroda suvereniteta

    preveden u stanje kvazi drzava nacija i kolonijaslne zavisnosti od strane amerike I sve to za mene nebi imalo nikakvog znacaja da nasa zvanicna politika ne kaze da se nas problem ne moze resiti bez m.Zemlja koja nerma istoriju tradiciju u kojoj su svi dosljaci treba da uredjuje odnose u zemlji koja ima tradiciju bar 7528 godinaZemlja koja ne moze da razume sta je tradicija sta su lanci proslosti sta je genetsko nasledje i da ne nabrajam postala je model za uspostavljanje svedskog poretkaZemlja koja ne moze da shvati da Crkva i vera mogu biti stariji od drzave trewba da odredjuje pravila igre.Zemlja koja je nastala,kako je nastala,a to nikom ne smeta treba da odredjuje pravila za tradicionalne drzave i narode.Nemoguce je sa takvim vidjenjem zivota iz ugla starih naroda ,kakv smo mi Srbi,voditi bilo kakav dijalog koji bi mogao razumeti nase probleme i stavove.Naprosto to taj svet ne razumeti sve i da imaju dobru nameru a nemaju je.Prosto receno mi se moramo okrenuti nacionalnim drzavama koje imaju tradiciju i istoruju staru hiljadama godina,kao i nasa istorija,jer samo oni mogu razumeti probleme sa kojima se mi susrecemo.Suludo je i prosto ne verovatno da naj zatvoreniji sistemi i kvazi drzavice,da ih ne imenujem,sprovode ovu politiku amerike ne razumevajuci svoju ulogu zrtvenog jarca u igri veliki da se uniste tradicionalne drzave i vrednosti.Mi Srbi smo susta suprotnost amertickog vidjenja zivota koji nas je doveo na rub opstanka.Ne saqmo nas nego i njih.I suludo je i van pameti ocekivati od takvih da nam p[omognu ili da razumeju ovo o cemu ja pricam.Nadam se da sam uspeo da lociram problem iako nisam zadovoljan kako sam ovo prezentovao i objasnio.Svasta sam ja mogao dodati a;i sam se trudio da ostanem udomenu moguceg sto svi mogu razumeti i sto se moze publikovati.I jos nesto jedna rec se vrlo mnogo eksplatise ,kad smo mi Srbi u pitanju,sve sa ciljem da se vlasi ne dostete kako je to nastala naj mocnija drzava.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *