Почетна / Друштво / ПДВ-ом до суверености

ПДВ-ом до суверености

Уколико би се притисак на Републику Српску наставио, да ли би најефикасније средство политичког отпора било референдумско поништење споразума о преносу надлежности у области индиректног опорезивања из 2003?

Последња одлука Уставног суда Босне и Херцеговине (У 8/19), којом је оцењен као супротан Уставу БиХ и укинут члан 53 Закона о пољопривредном земљишту Републике Српске, представља кулминациону тачку дводеценијског процеса насилне промене изворног облика државног уређења БиХ, онако како је оно утврђено у Женеви 8. 9. и у Њујорку 26. 9. 1995. године Договореним основним принципима и анексом 4 Дејтонског мировног уговора, који садржи Устав БиХ.

ПРИВИД ЛЕГИТИМНОСТИ Претходних година је „нова уставна стварност“ у Босни и Херцеговини, а нарочито у периоду од 2000. до 2011, стварана тако што су Уставни суд БиХ (нпр. одлука о конститутивности сва три народа у Републици Српској) и високи представник (нпр. наметнути Оквирни закон о приватизацији или закони о Суду и Тужилаштву БиХ) бројним својим одлукама мењали уставе ентитета и одузимали ентитетима изворне уставне надлежности преносећи их на ниво БиХ. Ипак, мора се признати да је БиХ највећи круг послова стекла међу ентитетским споразумима о преносу надлежности између ентитета. Пошто су предвиђени чланом III/5. а) Устава БиХ, ови споразуми су били идеални инструмент који је бруталном политичком притиску високог представника обезбеђивао привид легалности и легитимности. Дводеценијско искуство разарања суверенитета Републике Српске и последична ресуверенизација БиХ јасно говоре да централизација у БиХ није могла да буде остварена без колаборације српске политичке елите, захваљујући којој су политички и материјални ризици Вашингтона и Брисела у БиХ сведени на минимум.
С тим у вези, стално треба подсећати на чињеницу да према слову дејтонског Устава Босна и Херцеговина није имала бројне надлежности којима иначе располажу централне државне власти у федерацијама, почев од тога да су ентитети, а не Босна и Херцеговина, имали своје посебне војске, до тога да су једино они располагали правом опорезивања и прикупљања свих фискалних прихода. Дејтонски Устав не предвиђа ни постојање правосудног система на нивоу БиХ, већ само на нивоу ентитета.

ПРОТИВУСТАВНА АФИРМАЦИЈА СУВЕРЕНИТЕТА БиХ Заједничким деловањем три фактора – високог представника, Уставног суда БиХ и српске колаборације – током последње две деценије драстично је промењен првобитни облик државног уређења уговорен између две суверене државе потписнице анекса 4 Дејтонског мировног споразума – Републике Српске и Федерације БиХ, па се БиХ преносом надлежности на надентитетски ниво власти трансформисала из лабаве реалне уније, односно конфедерације у федерацију. То је учињено без промене Општег оквирног споразума за мир у БиХ, иако је облик државног уређења БиХ утврђен одредбама овог мултилатералног међународног уговора, а нарочито споразумима (женевски и њујоршки Договорени основни принципи) који су у вези с Дејтонским мировним уговором, па се сходно Бечкој конвенцији о уговорном праву из 1969. г. облик државног уређења БиХ није могао мењати споразумима ентитета и одлукама високог представника или Уставног суда БиХ.
Новом одлуком У 8/19, Уставни суд БиХ је оспорио Републици Српској право да буде власник пољопривредног земљишта, које се као добро од општег интереса налази на територији РС, и истовремено је утврдио да је титулар права својине на овом земљишту „држава БиХ“. Да се ради о политички мотивисаној одлуци, којом се наставља дводеценијски процес противуставне афирмације суверености БиХ на штету изворне суверености ентитета, јасно се види из образложења у коме се истиче да „државна имовина рефлектује државност, суверенитет и територијални интегритет БиХ“, зато „несумњиво је да наведена одредба [члан IV/4. д) Устава БиХ] даје овлашћења држави БиХ односно Парламентарној скупштини да регулише питање државне имовине“.

ДРСКО КРИВОТВОРЕЊЕ Оцењујући да ли пољопривредно земљиште на територији Републике Српске које има статус јавног добра, а које је у Југославији било укњижено као општенародна, односно друштвена или државна својина, представља део имовине чији је власник БиХ или Република Српска, Уставни суд БиХ је констатовао да је „Босна и Херцеговина титулар имовине својих правних претходника, односно да предметно пољопривредно земљиште представља дио државне имовине чији је титулар БиХ“.
Управо овај закључак показују да последњом одлуком Уставног суда нису првенствено нападнути економски интереси Републике Српске, већ пре свега изворни дејтонски облик државног уређења БиХ и уставна позиција Републике Српске у њему. Према мишљењу већине судија (7:2) Уставног суда члан I/1 Устава БиХ утврђује не само међународни већ и унутрашњи правни континуитет између данашње Босне и Херцеговине и некадашње СР БиХ. Овакво тумачење не представља ништа друго него дрско кривотворење наведеног уставног прописа, јер се у њему посебно наглашава да „Република Босна и Херцеговина, чије ће име од сада бити ’Босна и Херцеговина’, наставиће своје правно постојање по међународном праву као држава, са унутрашњом структуром измењеном према овим одредбама“. Једном речју, Дејтонски мировни уговор и Устав, као његов саставни део, дефинишу данашњу БиХ као стару државу по међународном праву, а нову државу из угла унутрашњег права. Будући да је БиХ створена једним међународним уговором, две суверене државе које су потписале анекс 4 Дејтонског мировног уговора, тј. Устав БиХ – Република Српска и Федерација БиХ – биле су 1995. године једини титулари јавних добара на својим територијама.

РЕФЕРЕНДУМСКО ПОНИШТАВАЊЕ ОДЛУКЕ Уколико би Република Српска извршила овако образложену одлуку Уставног суда БиХ, она би прихватила као опасан преседан тумачење Уставног суда БиХ да је дејтонска БиХ са становишта унутрашњег права стара држава, која је методом деволуције од унитарне постала сложена држава и која стога у будућност вољом домаће уставотворне власти може поново да постане јединствена држава. Следствено, у оквиру тезе о унутрашњем правном континуитету дејтонске БиХ са СР БиХ, Републици Српској није гарантован опстанак. Насупрот томе, одбраном става да је изворни дејтонски облик државног уређења заснован међународним споразумом две суверене државе, до тада зараћене стране, Република Српска не само да чува свој државноправни субјективитет већ и могућност да се врати на „исходну тачку“ из године 1995, као што је хрватски политички блок у Краљевини Југославији, доследно бранећи став о уговорном формирању државе, непрекидно претио повратком на „исходну тачку из године 1918“.
Пошто је новом одлуком Уставног суда БиХ оспорена пуна сувереност Републике Српске из 1995. године, Република Српска би у овом тренутку морала да посегне за правом нулификације (поништаја) које у конфедерацијама имају државе чланице, тако што би на референдуму поништила антидејтонску одлуку Уставног суда БиХ, а наставила да примењује оспорени члан 53 свог Закона о пољопривредном земљишту.

ПОЛИТИЧКИ ВЕРБАЛИЗАМ Пошто је сувереност фактичка, а не правна категорија, поништењем одлуке Уставног суда од стране грађана као носилаца изворне суверености, показала би се несувереном БиХ, а сувереном Република Српска. Уколико би се притисак на Републику Српску наставио, најефикасније средство политичког отпора, којим би се истовремено Запад и Сарајево уверили у озбиљност намере обнове пуне суверености или Додиковом речју, RS-exit, било би референдумско поништење споразума о преносу надлежности у области индиректног опорезивања из 2003. године, чиме би надентитетски ниво остао без прихода од ПДВ-а и акциза из Републике Српске. Борба да се српске конвертибилне марке врате у буџет Српске спољнополитички је мање ризичан и за већину бирача разумљивији и прихватљивији начин разградње постдејтонске неуставне структуре БиХ, него што би то било, примера ради, формирање оружаних снага РС.
Процес придруживања Европској унији БиХ, али и Републике Србије, најозбиљније ограничава маневарски простор руководству Републике Српске, па стога одбрана суверености РС неретко остаје без делотворних средстава и на нивоу политичког вербализма. Брисел од Бањалуке захтева да подржи „реформске“ законе који ће БиХ учинити функционалнијом или уставноправно речено – сувереном на штету ентитета, док Београд стално суочава с тим да је одговоран за понашање руководства РС. У процесу придруживања ЕУ један од кључних закона који треба да буде донет на ниво БиХ је закон о државној имовини БиХ, а до његовог доношења сувереност БиХ, а несувереност ентитета у имовинско-правним питањима треба својим одлукама да цементира Уставни суд БиХ. Следствено, поништавањем последње одлуке Уставног суда БиХ Република Српска би озбиљно закочила процес придруживања Босне и Херцеговине Европској унији, чиме би проблем повратка дејтонских надлежности Републике Српске изашао из Прокрустових оквира политике придруживања.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *