Парање џемпера

Нема сумње да ће Албион све учинити да на домаћем терену остане Горди, не секирајући се претерано што ће га европски континенталци још отвореније сматрати за Перфидног. Међутим, хоће ли „бегунац“ који се измигољио из „златног кавеза“ ЕУ, упркос несумњивим државним способностима, успети да превазиђе многе изазове који га чекају?

Чим је Хрватска преузела председавање, одмах је једна држава, главом без обзира, побегла из ЕУ и она почела да се дезинтегрише. Шалу на страну, Уједињено Краљевство је одвезало свој брод који је готово пола века био привезан за европски док и заузело нови курс. Неоправдано су се бриселске бирократе и лондонске елите надале да ће се поданици ипак предомислити, на неком новом референдуму одлучити другачије и показати смисао за прагматичност, те да ће неко чудо ипак спречити брегзит. Посебно разочарани били су ЕУ ентузијасти у Србији, који су очекивали да ће се 1. фебруара 2020. пробудити из кошмарног сна и да ће прве јутарње вести почети с „европска двадесетосморица…“. Узалуд! Будући да је Уједињено Краљевство иступило, на који сувисао начин они и даље да убеђују тврдоглаве Србе да је ЕУ „рајска башта“ и да би за приступање њој требало да жртвују све (наравно, и Косово и Метохију). Реаговали су нагоном за преживљавање – правећи се да се ништа није догодило, растрчали су се по медијима још агресивније настављајући с пропагирањем нашег „безалтернативног европског пута“. Брже-боље су им се придружили новопостављени ЕУ функционери, хитајући у Београд и панично промовишући иновирано замајавање – нову методологију проширења.

[restrict]

 ЕПОХАЛНИ ДОГАЂАЈ У складу с прихватањем реалности, што се често сугерише Србима, нужно је подсетити да из ЕУ није изашла нека мала, политички безначајна, економски слаба и војно немоћна земља коју би било лако „преболети“. Уједињено Краљевство је тзв. стара чланица која је већ у првом кругу проширења 1973. приступила у то време Европској економској заједници и једна од три „локомотиве“ које су не само артикулисале развој европске интеграције већ и највише доприносиле њеном буџету. На међународном плану, ради се о сталној чланици Савета безбедности УН, узданици НАТО-а од оснивања, утицајном актеру у најважнијим светским финансијским институцијама, симболу таласократије и једном од главних „играча“ у глобалној геополитичкој арени, искусном „специјалцу“ у класичним и хибридним ратовима, бившој империји са још увек снажним неоколонијалним утицајем и лидеру Комонвелта до чијих најудаљенијих припадника је донедавно досезала сенка ЕУ. ЕУ без Уједињеног Краљевства више неће имати 28 него 27 држава, уместо на 4.475.750 км2 простираће се на 4.233.255 км2 , популација ће се смањити са 513 на 446 милиона и неће више представљати „тржиште од преко пола милијарде потрошача“. У друштву евра и још десет валута неће моћи да се задржи и фунта. Ако се међу садашњих 24 службена језика већ налазе ирски и малтешки, није ли логично питање зашто би то сада остао и енглески?

 ТЕК ЋЕ БИТИ БЕЛАЈА Нема сумње да ће Албион све учинити да на домаћем терену остане Горди, не секирајући се претерано што ће га европски континенталци још отвореније сматрати за Перфидног. Међутим, хоће ли „бегунац“ који се измигољио из „златног кавеза“ ЕУ, упркос несумњивим државним способностима, успети да превазиђе многе изазове који га чекају? У првом реду, да ли ће моћи да опстане целовитост Уједињеног Краљевства? Шкотска никада није престала да гаји историјски наслеђен анимозитет према Енглеској и власти Лондона. Уплашени за своју судбину грађани су 2014. са 55% гласова одбили независност јер би отцепљење у том тренутку истовремено значило и издвајање из ЕУ. Али у промењеним околностима расписивање новог референдума по свој прилици је само питање времена. Ако се покрене лавина центрифугалних процеса, могуће је да ће истим путем кренути и сада идентитетски прилично декодирани Велс – можда не у потпуну сецесију, али ка већем степену самосталности сигурно. Као најделикатније појавиће се питање „даме с кученцетом“, тј. британско-ирски проблем. Уједињено Краљевство, које после „обнављања независности“ више није у ЕУ, али јесте у НАТО-у, географски изолује Републику Ирску, која јесте у ЕУ, али није у НАТО-у. Националне фрустрације римокатоличких Ираца умногостручиће чињеница да ће сада сувоземна линија поделе острва бити не само наметнута државна граница већ и баријерна спољашња међа ЕУ према етно-религијски мешовитом (католичко-протестантском) и конфликтном северноирском делу Уједињеног Краљевства. Замислимо, на пример, какво ће осећање периферности и тескобе погодити готово 160.000 становника округа Донегол (мало пространији од нашег Јужнобанатског округа) на крајњем северозападу Републике Ирске, стешњеном између наведене границе на истоку и Атлантика на западу и северу, а на југу са осталим делом државе повезаним само територијалним сужњем ширине 7 км.

НЕК СЕ ПРИПРЕМИ… Ништа мање изазовни биће и међународни односи, најпре у троуглу САД–УК–ЕУ. Уједињено Краљевство ће напуштањем европског „Сплава Медуза“ водити не само самосталнију политику него ће се на англосаксонској основи још више везати за трансатлантског глобалног лидера. Чак и у случају нелојалности осталих европских вазала у будућности, у геостратегијском смислу остаће постојан „амерички мостобран“ и „непотопиви носач авиона САД пред западном обалом Евроазије“. Посредством лондонске „осматрачнице“ Вашингтон ће увек моћи да контролише и превентивно се ангажује у европским пословима. С друге стране, вођена утилитарним разлозима ЕУ без Уједињеног Краљевства биће мање русофобно настројена и постаће идентитетски, геополитички и геоекономски више телурократски и евроазијски профилисана. Најџел Фараж прецизно је дефинисао садашњи и будући став „острва“ према „континенту“: „Волимо Европу, али мрзимо Европску унију.“ Дакле, еманципација Уједињеног Краљевства даће нови ветар у леђа све снажнијим суверенистичким тежњама у осталим државама ЕУ. То неће успети да спречи чак ни намерно и координисано лондонско-бриселско отезање и компликовање брегзита како би се (за сада) обесхрабриле истоветне намере незадовољних чланица климаве европске интеграције и везивањем чвора већ на почетку „парања џемпера“ зауставило његово претварање у најобичнију риту. Упркос томе, све чешће и гласније се чује: ко излази следећи? У кладионицама већ се формирају квоте.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *