ОФАНЗИВА

Пише Љиљана Богдановић, главни и одговорни уредник

Утицајни немачки Шпигл управо је црвеним тепихом дочекао Албанца Аљбина Куртија, тачније његово именовање на премијерско место почетком недеље у Приштини. „Његова влада је прва од краја рата 1999. године која ужива пун демократски легитимитет, а није створена подрумским пазарима или подршком држава које штите Косово“, тврди коментатор Шпигла. Да је експертско перо овог недељника незнатно појачало тон своје похвалнице, Курти би био кандидат за светачки ореол! У тексту се, међутим, признаје да упркос смени водеће приштинске политичке гарнитуре (у групи моралних подвижника који обећавају да ће „изградити правну државу на КиМ“ помиње се и Вјоса Османи, председница парламента), Косово, без међународне помоћи, тешко може да преживи. Ова, наравно тачна и трезвенија Шпиглова слика „државе“ која је изгубљена без „међународне помоћи“ (зна се чије и какве!) занемарује тему: како ће правну државу изградити тим који већ на старту најављује силовање права („Неће бити мира са Србијом без правде за десетине хиљада албанских ратних жртава“, тврде они сложно)?
[restrict]

На громке пароле светачког двојца из Шпиглове пропагандне басне и наглашавања „императивног кажњавања српских ратних злочина као услова за разговор с Београдом“, поједини Срби, онако за своју душу, одговарају: „Пут до мира води мировним уговором Србије и Албаније којим ће се одредити казна Албанији за агресију на Србију 1998/1999. и шиптарске злочине учињене над Србима у Албанији и на Косову и Метохији.“ Овај српски одговор наводимо као педагошки пример резоновања у контратежи Куртијевој и Вјосиној политичкој матрици: обрасци су подједнако удаљени од реал-политике и политичког инстинкта кадрог да се дугорочно позиционира у времену и простору. У пракси их, међутим, разликује третман од стране међународне заједнице, у овом конкретном случају званичне немачке политичке сцене. Поменуто резоновање на ползу Срба, без сумње би било дочекано на нож као „екстремистичко, неразумно и злочиначко“, дочим је албанско управо поздрављено као почетак једне „владе демократског легитимитета“ који заслужује јавну и сваку другу подршку.

Из демонстрираног проактивног немачког медијског представљања нове приштинске врхушке, према ауторовој напомени, најважнији бива закључак да „Косовом коначно управља неко ко нема проблеме са законом!“

Када је о „немању проблема“ реч, чини нам се, не само поводом овог случаја, да је упадљиво да и Немачка нема проблема, и то пре свега с отвореним и бруталним нападом на интересе Србије! И да се та релаксираност, не баш честа у међународним односима, потврђивала у низу ситуација током протеклих година и деценија. Немачка се не устеже, а периодично њено атаковање на Србију бива тако интензивно да се може говорити о офанзиви! Чини се да се „охоли Тевтон“ протеклих дана потрудио да остави утисак да је офанзива у интензивној фази. Удруженим напорима разних актера делује се по моделу свршеног чина, односно посла чији су само детаљи спорни, а све друго је одавно решено. Према немачком моделу геополитичког резоновања, Србија и тзв. Косово су две одвојене земље, а медијаторима и суфлерима остаје само да објасне шта даље ваља чинити. Објашњења, чешће инструкције које се морају уважити, уобичајено се тичу Србије, јер је у овом политичком дискурсу Приштина разумна и праведна страна, чији појединци можда јесу посрнули, али млада држава и друштво које она изграђује под поузданим германским, те америчким вођством – нису спорни. Док домаћи коментатори ову ситуацију скрупулозно детектују тек као „немачки приступ на линији већ познатог тврдог става“, односно признавања „реалности у садашњим оквирима – Србија без Косова и Метохије и у постојећим границама“, поменимо и да се поред Шпигловог минуциозног предочавања етичке изврсности нове гарнитуре у Приштини, еминентни Бодо Вебер, виши сарадник Савета за политику демократизације из Берлина, такође разгаламио. Гласнуо се у неколико медијски посредованих прилика, обавезно „најбоље обожавајући“ да Србији упути подмукли ударац.

Нови косовски премијер Аљбин Курти биће „непријатан саговорник“ за Европску унију, сматра Вебер, и ову бриселску невољу појашњава карактерном матрицом племенитог Куртија: „С једне стране због његових, делом принципијелних политичких, демократских ставова, а с друге стране због тога што његова убеђења и програм његове партије имају и даље догматске и идеолошке елементе.“ Док се разуман читалац ових блесављења „једног од најбољих познавалаца Балкана међу немачким аналитичарима“ пита – има ли томе граница?, Вебер досољава, надовезујући се на Куртијеву најаву да ће разговарати искључиво с косметским Србима.

„Тужна реалност је да се, због непланираних последица политичког дијалога, у десет већинских српских заједница формирао једнопартијски режим под контролом Београда који почива на патронату и преплитању државно-партијског апарата и криминалног подземља. Косовски Срби као појединачни фактор у овом тренутку не постоје.“

Према овом политичком дискурсу који се Немцима очигледно чини нормалним – Срби на КиМ не постоје „као фактор“. Шта још постоји, осим тужне реалности? Постоји, и неуморно се исказује чињеница да због поменутог, у политичкој пракси непопустљивог, немачког „тврдог става“ о две државе – Србији без Косова, и снагом силе „одржављеном“ Косову – тежак притисак, поготово психолошки, на Србију расте. Тако је данас могуће прочитати, не као фејк њуз, већ веродостојну вест, која је стигла из Тиране, са састанка Едија Раме и Аљбина Куртија, а саопштена је у прошли уторак: „Нико не може да се противи уклањању границе између Албаније и Косова“, рекао је Рама, док је његов саговорник закључио да је важнији „шенген“ између Албаније и Косова од „мини шенгена“!

Очигледно, све је агресивнија офанзива која се под немачким упливом (не мање и америчким, премда с нешто другачијим рукописом) предузима по ширини и дубини фронта. Присетимо се одређења која је о хибридном рату – психолошки аспект о којем говоримо јесте његова значајна димензија – недавно у Београду рекао утицајни руски академик Игор Николајевич Панарин: „Хибридни рат је важан зато што руши државе. То је комплексно деловање терористичких, информационих, политичко-економских и других мера које се контролишу из једног центра. (…) сада је Србија објекат тог рата. Званични рат је део хибридног рата, ако претходне мере нису дале резултат. Он пре свега психички треба да уништи народ…“

Поменуте, „претходне мере“, оне психолошке, управо су у току. Чине се над Србијом, њеном јавношћу и над званичним Београдом. Берлин утиче на Куртија подбадајући га против Србије. То се догађа уочи посете председника Србије Александра Вучића Берлину. Скептичан с разлогом, он, усред актуелне дојче-офанзиве, проговара најчешће у духу епском: „Тамо ће нас бити и мучити…“, али тврди да ће на састанку с канцеларком деловати у складу с намером да се „пронађе форма нормализације која би ишла без признања косовске независности“.

Овдашњи експерти опомињу да за Београд неће скоро бити предаха. Немачка ће у другој половини године преузети председавање ЕУ, што српској страни у косметском хаосу не обећава добре карте. Ово је година у којој се Ангела Меркел опрашта од владарског трона. За Србију би посебно тешка околност била – уколико би се њена воља, амбиција и таштина у коначници велике моћи усмериле на решавање питања Косова на начин дисциплиновања и сламања Србије. Била би то сасвим извесно немогућа мисија, али би спознавање да је таква – немогућа, могло да буде ход по великим мукама. И не само мукама које би биле искључиво резервисане за Србију већ би и осталима могле да се обију о главу!     
[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *