Почетна / Свет / Одлазак европског туђинца

Одлазак европског туђинца

Политички континуитет Черчилове визије о уједињеној Европи без Уједињеног Краљевства: Британски званичници су готово увек показивали, често реско и демонстративно, да им није комотно и удобно у европској кошуљи, супротстављајући сопствену сувереност европском (политичком) јединству и безусловне националне интересе солидарности и заједништву

Као и код сваког раскида, породичног или државног (а то се најчешће помеша кад је реч о овом другом), осећања буду крајње противречна: олакшање и разочарање. О томе сведоче реаговања после „историјске ноћи“ која је делила минули јануар од фебруара, кад су Острвљани брегзитом отпловили у своје воде и коначно се „откачили“ од континента.
Уједињено Краљевство је, очигледно, и у тој „историјској ноћи“ остало реско подељено. Као што је било и због референдума из 2016. на којем су одлучили да скину европску кошуљу, тврдећи да се у њој готово никад нису осећали комотно и угодно. Упркос чињеници да је ту кошуљу први „навртао“ управо њихов велики државник Винстон Черчил. Истина, за континенталце, не и за Острвљане.

Кум европског уједињења

Реч је, да подсетимо, о чувеном говору „кума европског уједињења“, септембра 1946, пред студентима Универзитета у Цириху, а који су цитирали у жустрим и жучним расправама, једнако ватрено, и присталице и противници брегзита. Черчил је у том часу упозорио да после европске трагедије (Други светски рат) не можемо наставити с мржњама и фрустрацијама из прошлости. И први пут „исцртао“ визију нове, уједињене Европе, с Француском и Немачком, дотадашњим непријатељима у средишту, овога пута као савезницима.
Ако ћемо сачувати Европу, говорио је Черчил, од бескрајне беде и коначне пропасти, онда у „европској породици народа“ мора постојати чин помирења и чин заборава злочина и сулудих недела из прошлости. А први корак у поновном уздизању европске породице народа мора бити управо партнерство између Француске и Немачке.

Империја неће да буде део Европе

Остала је и опстала оцена да се тим циришким говором Черчил представио у двострукој улози: као визионар и реал-политичар. Јеретички и, за то време одважно, кад је преовлађујуће становиште било како Немцима не сме бити дозвољено да опет „подигну главу“, он „уздиже“ Немачку у стуб нове, уједињене Европе.
У позивању на Черчила, поборницима и противницима брегзита прилику је пружио податак да је он заиста, с једне стране, говорио о визији уједињене Европе, али је, такође, пружио „шлагворт“ присталицама брегзита чињеницом да је „Сједињене Државе Европе“ пројектовао без Велике Британије. Империја у том часу није видела себе као део Европе: „њени“ Индија и Пакистан још нису били самостални…
Кад су напокон у Лондону схватили како би коначно било добро, и корисно, да се прикључе „уједињеној Европи“, тада још у „формату“ оснивачког језгра шесторице (Француска, Западна Немачка, Италија и земље Бенелукса), испречио се „велики генерал“, тадашњи француски председник (моћни) Шарл де Гол. Да је којим случајем сада жив, аплаудирао би брегзиту, уз опомену Европљанима: јесам ли вам говорио.

Вето генерала Де Гола

Генерал је, наиме, био одлучни, и огорчени, противник уласка Велике Британије у Европску економску заједницу. Два пута је (1963. и 1967) ветом блокирао Лондон. Британцима је успело да „препливају Ламанш“, тек после генераловог силаска с власти: ушли су у ЕЕЗ 1. јануара 1973.
Де Гол је сматрао да Велика Британија није потпуно „европска земља“, њена историја је текла противно европској историји, хушкала је себично једну европску силу против друге, важније су јој биле комонвелтске везе и везе са Сједињеним Америчким Државама („атлантски Тројански коњ“), има дубоко усађен анимозитет према паневропском пројекту, сматра уједињену Европу претњом својој независности, она је „туђинац Европе“.
И кад се империја придружила Европљанима, остало је увек нешто од оног „туђинца“ у држању Лондона: инсистирао је, и често успевао, на привилегованој позицији у европској породици. Узимао је с њене „трпезе“, уместо обавезног менија једнаког за све, оно што му је одговарало: Велика Британија, на пример, није узела евро, а могла је, није ушла у Шенген, а могла је…

Маргарет Тачер и Хелмут Кол

Тај континуитет нису прекидале ни промене влада. Готово никакве разлике није било у томе између торијеваца (конзервативаца) и (левих) лабуриста. Само наизглед, углавном у политичкој реторици, разликовао се, на пример, лабуриста Тони Блер од (конзервативне) „челичне леди“ Маргарет Тачер.
Тачерова је била само рескија у испостављању захтева на самитима европских лидера. Многи од тих скупова, посебно они на којима се расправљало о заједничком буџету, доживљавали су због ње фијаско: била је неумољива у инсистирању да јој се „врате њени новци“. И у томе је успевала. Бивши немачки канцелар Хелмут Кол признаје у мемоарима да га је од „Тачерове увек болела глава“.
Заступала је, каже, бескомпромисно британске интересе, не осврћући се на интересе и осетљивости других. Спомиње самите у Штутгарту (јун 1983) и Франкфурту (1984). Ледено и упорно је терала своје, пркосећи Француској и Немачкој и њиховим интересима. Да би спасао ове скупове од фијаска и бламаже, Кол је попуштао. У првом случају Тачерова је добила „рабат“ тежак готово две милијарде марака (1,7), у другом више од две милијарде (2,25)

Узалудно уздање у Горбачова

Кол није пропустио да и на вест о њеној смрти подсети, за један енглески дневник, да је „тврдоглавост“ Маргарет Тачер осамдесетих година блокирала напредак у изградњи политичке Европе. Она је желела Европу, али сасвим друкчију од оне коју је желела већина њених колега. Такав антагонизам, констатовао је Кол, карактеристика је политике коју Велика Британија и данас има према Европи.
Била је тешка, подсетио је бивши немачки канцелар, као што су тешки били и наши односи: никад нисмо успоставили однос поверења. До отвореног, и жестоког, сукобљавања дошло је посебно у време немачког уједињења. Тачерова је изричито против. Уздала се, до последњег часа, у Горбачова. Узалуд. Објашњавала је совјетском лидеру да Енглеска и Западна Европа немају никаквог интереса да дође до немачког уједињења.

Бесна „челична леди“

Можда је то друкчије формулисано у неким НАТО документима, али, рекла је, то ништа не значи. Не желимо уједињење и промену граница (па ни оне међунемачке) успостављених после Другог светског рата, то би дестабилизовало међународну ситуацију и представљало претњу британској безбедности. Покушала је, пише Кол, да направи „антанту“, иза његових леђа, с француским председником Франсоа Митераном. Без успеха. И Митеран је био против уједињења, али је умиривао Тачерову. Не треба да брине: Горбачов никад то неће, веровао је, допустити. Поготову да уједињена Немачка буде у НАТО-у.
До бурног сукоба и излива гнева „челичне леди“ дошло је на једном самиту, пред свим европским лидерима. Била је „ван себе“ због лансирања Коловог плана у 10 тачака о немачком уједињењу, о чему канцелар никог од партнера није претходно обавестио. Ударала је љутито ногом о патос обраћајући му се бесно: два пута смо вас поразили, а опет сте ту.

Историјски аларм

За садашњег француског председника Емануела Макрона одлазак Велике Британије представља „историјски аларм“. То је шок, аларм који мора да се чује у свакој нашој земљи. У целој Европи. Да нас натера на размишљање. Данас је тужан дан. Хајде да то не скривамо. Али и дан који треба да нас подстакне да се пробудимо, да будемо бољи.
И за Ангелу Меркел, мање склону емоцијама, брегзит представља „дубоки рез“, и за Немачку и за Европу. Канцеларка би, каже, желела да Велика Британија буде, и после свега, „близак пријатељ и партнер“. У први план је, међутим, ставила „одбрану европских интереса и интегритет јединственог тржишта“ код предстојећих преговора с Острвљанима. Уз опаску да ће односи с Лондоном зависити од тога колико ће се Велика Британија удаљавати од услова и принципа јединственог европског тржишта.

Без лидера с визијом

Њен наследник, лабуриста Тони Блер је пред посланицима Европског парламента понесено говорио о својој „визији Европе“ (речник актуелног председника Француске Емануела Макрона о Европи подсећа на Блеров говор). Жалио се да је Европа остала без лидера с визијом, тврдио, препоручујући се, како је дошло „време за препород“, за Европу која функционише (и Макрон се жали на парализу договарања и ефикасности у гломазној европској фамилији), против „статуса кво“, Било је то, иначе, време великих спорења о пропалом пројекту европског устава и тешкоћа око склапања седмогодишњег буџета.
Блерови критичари, а најоштрији међу њима био је тадашњи француски председник Жак Ширак, упозоравали су на његову дволичност. Иза маске Европејца, показивао се његов отворени евроскептицизам и егоизам. За Ширака је Блер био као Маргарет Тачер, арогантан као и она, само још себичнији.
Између њих двојице је највише, и најчешће, варничило опет због новца. Блер се противио великом издвајању за пољопривреду, на шта је одлазило око пола буџета, иако је у њој, тврдио је, запослено свега пет одсто становништва. „Жуљало“ га је што Париз из те касе узима четрнаест милијарди марака. Ко вам је крив, узвраћао је Ширак, што сте се одрекли пољопривреде…

Драма Уједињеног Краљевства

Брегзит је, очигледно, иако то нико од лидера не спомиње, озбиљно уздрмао Европску унију. И учинио европску кућу, за оне који још чекају пред њеним вратима, мање атрактивном: на споредни излаз побегла је из ње тако важна и моћна чланица, с намером да сама одлучује о сопственој судбини, без уплитања и „диктата бриселске бирократије“.
За Велику Британију, патетично и еуфорично поручује њен премијер Борис Џонсон, „свиће нова зора“. Доста је оних, међутим, који верују да с окончањем европске (ЕУ) драме око брегзита и с брегзитом прети острвска драма. Џонсону ће бити потребно много енергије, и политичке среће, да спаси Уједињено Краљевство од могућег растакања: Велшани, због брегзита, дижу глас, а Шкотска већ најављује (нови) референдум о отцепљењу…
И да није те неизвесности која се надвија над (оштро и дубоко подељеном) Великом Британијом, пред премијером Џонсоном и његовом владом стоји много посла у кратком (прелазном) раздобљу: да до краја године утаначи, до последњег детаља и капилара, нов не само трговински однос с Европском унијом. Предстоји му и ново позиционирање сада „самосталне и суверене“ империје на глобалној политичкој сцени и свим државама понаособ. С релативно мање моћи него што је Лондон имао у окриљу Уније, али не и с мање амбиција.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *