НИЖЊИ НОВГОРОД, НЕГДЕ У СРБИЈИ

Нижњи Нoвгoрoд из врeмeнa jунaкa Maксимa Гoркoг

ДНЕВНИК ПОЗОРИШНОГ КРИТИЧАРА: ФЕСТИВАЛ МАКСИМА ГОРКОГ

Под председниковањем славног московског позоришног критичара Николаја Жегина, нас четворо (Нина Шалимова, Марина Тимашева, Евгениј Авраменко и ваш извештач) непрестано смо, јавно и „тајно“, анализирали сваку понуђену представу јер је награда било веома мало

Двомилионски руски град Нижњи Новгород, у коме се родио Максим Горки (од 1932. до 1990. град се звао Горки), а налази се на ушћу река Волге и Оке, често називају близанцем наше престонице, Београда. Канавин мост спаја нови и стари део Нижњег, како га фамилијарно зову, а на обали Волге је тврђава Кремљ, близнакиња нашег Калемегдана…
Чланство у жирију 9. Међународног позоришног фестивала „Максим Горки“, у театру Горког, у некадашњем Горком, чинило нам је част. Сложено је било организовати се да 14 новембарских дана, колико траје фестивал, будемо у Нижњем. Под председниковањем славног московског позоришног критичара Николаја Жегина, нас четворо (Нина Шалимова, Марина Тимашева, Евгениј Авраменко и ваш извештач) непрестано смо, јавно и „тајно“, анализирали сваку понуђену представу јер је награда било веома мало.

Храм Светог Серафима Саровског, Дивјејево

Ово жирирање, једно од многих у Русији и земљама бившег СССР-а, ваш критичар је доживео личније и емотивније – у селекцији је учествовало и наше Народно позориште, са изврсном представом „Царство таме“, у режији Игора Вука Торбице. С великим самопоуздањем, беспрекорно, учесници једне од најбољих представа нашег националног театра извели су Русима Толстоја, искоса погледаног, како то обично Торбица ради. Нико од нас није био сигуран како ће руска публика и критичари на фестивалу, на коме је одиграно целокупно дело Горког и комади многих писаца који су стварали у његовој епохи, примити и оценити београдску интерпретацију… После поклона на сцени, аплауз је био френетичан, на ногама!… Одмах су „пали“ комплименти изврсним глумцима и маштовитом редитељу. А после, на разговору о представи (што је у Русији обичај), сваки члан жирија изнео је своје мишљење и оценио наступ наших позориштника. У суперлативима!… Ивана Вујић, директорка Народног позоришта, потписала је Протокол о сарадњи с Борисом Кајновим, директором Театра Горког, о размени представа и уметника. Ове, 2020. године надамо се да ћемо у Београду видети неку њихову представу по тексту Максима Горког, кога код нас није било баш много!
А када се одлучивало о награди за најбољу представу фестивала, жири се, већином гласова, определио за Театар „Сфера“ из Москве, који је одиграо изврсну изведбу „Дачники“, по комаду Максима Горког који код нас није ни игран, ни преведен, док су Срби награђени Специјалном наградом и дипломом за изузетно читање руске класике. Инсајдерска информација из жирија: „Царство мрака“ је било једини противкандидат првонаграђенима!
Селекција 9. фестивала Максима Горког (иначе, бијеналног) била је квалитетна и разноврсна, с поднасловом „С почетка 20. и 21. века“, што је дало могућност да се позову и представе модерних аутора и редитеља. Тако је, из Берлина, стигла необична денс-монодрама „Рудолф Нурејев, 48 сати“, а из московског Театра „Модерн“ постдрамски пројекат „Ништа зато што сам ја Чехов“, о Михаилу Чехову. Из Чељабинска је позвана представа нове руске драме, писца Василија Сигарјева, „Алексеј Карењин“…

„Цaрствo мрака“ у режији Игoрa Вукa Toрбицe, Народно позориште Београд, фото: Вaлeриja Aвдejeвa

Од модерног тумачења Горког издвојили бисмо балетско-драмску трупу из Сеула, Јужна Кореја; покретом и дијалогом, на свом језику, извели су најнеобичнију нам до сада виђену поставку комада „На дну“. С једним куриозитетом: када се, из бекстејџа, појављује важан лик, старац Лука, његова музичка фраза је била – врањска музика, „Шано, душо“!… После представе, на разговору о њој, питали смо откуд им наш мелос? Били су запрепашћени, нису ни знали да је у питању српска музика! Интернет!
На једном од разговора, после представе „Малограђани“ Максима Горког, срели смо се с одличним ансамблом Театра на Васиљевском из Санкт Петербурга, који је, нешто раније, играо ту представу у Атељеу 212, са великим успехом. Поздравили смо се као стари знанци, а они су дуго и одушевљено хвалили публику, срдачан пријем и наш незаборавни „бели“ град!
Елем, на фестивалу у Театру Максима Горког, дивном, раскошном здању богате историје, осим бројних добрих руских и иностраних представа имали смо ретку прилику да видимо поставке по делима Горког: поред већ поменутих („На дну“, „Малограђани“ и „Дачники“) видели смо и „Васу (Железнову)“ Театра за младе из Н. Новгорода, „Коновалова“ московског Државног академског театра младих, као и дивну представу „Детињство“ „Кољада театра“ из Јекатеринбурга.
Врло добра организација фестивала и наш анђео чувар, племенита, дивна глумица Олга Абакумова, задужена за вашег извештача, омогућили су нам да посетимо у прекрасном Нижњем Новгороду значајне манастире, грађевине, као и одлично одржаван Кремљ, утврђење из 16. века, са 13 кула! Поглед на „Стрелку“, ушће река у облику стреле, необично подсећа на поглед с нашег Калемегдана, на ушће Саве у Дунав.

„Дачники“, Teaтaр „Сфера“, Moсквa, пoбeдник Фeстивaлa Максима Гoркoг, фото: Вaлeриja Aвдejeвa

Место сусрета, позоришних разговора и посета био је, наравно, Музеј Горког, кућа у којој је славни писац живео са својом Катјом и децом. Ту се налази и радна соба генија, у чијем радном столу је сакривена тајна фиока, која је служила за брзо скривање рукописа ако „упадне“ цензор! Горки је, зна се, праћен, затваран и сумњичен због своје литерарне, друштвене и карактерне субверзивности!
Необичан је податак да се велики Максим Горки тридесетих година прошлог века, због нарушеног здравља, лечио у Врњачкој Бањи, одакле је писао пријатељу Алексеју Бабочкину: „Чини ми се да су Срби исто толико Руси, колико и ми. Све у нама је толико слично, и толико исто да ја нисам способан да нађем разлику. Исто толико су широки, као и ми, и исто толико велики као и ми“ (www.patriot.rs).
Фестивал Горког је, веома занимљиво, омогућио учесницима и гостима да прођу обалом, поред Волге, где се догађа драма „На дну“. Осим мрачних пролаза, народних кухиња и бесплатних свратишта, погледали смо и видео-реконструкцију живота тадашњих бескућника, које је Горки сликовито описивао у свом делу. Та пројекција је била уприличена у реконструисаној земуници, где су се просјаци склањали од сурове руске зиме.

Захваљујући Олги Абакумовој и њеном љубазном мужу Леу, имали смо ретку и незаборавну прилику да посетимо Дивјејево – светињу, посвећену Светом Серафиму Саровском, да присуствујемо Божанској литургији у његовом храму и да прођемо Канавком, путем којим је, по предању, прошла Богородица! Ову незаборавну посету памтићемо по икони Светог Серафима Саровског коју нам је, као свог заштитника, поклонио љубазни Лео.
На повратку у Нижњи Новгород (200 км) прошли смо кроз градић Арзамас, нама познат по наслову једног од романа награђених Ниновом наградом, у коме се догодила катастрофална експлозија, па је остао упамћен као симбол страдања и погибије. Данас, то је мирно место, с много цркава и манастира.
Велика је привилегија упознати људе као што су колеге из Нижњег, живети две недеље у великој руској историји и традицији, наслеђу великог писца Алексеја Максимовича Пешкова познатог као Максим Горки (1886–1936), проћи најдужом и највишом жичаром у залазак сунца преко моћне Волге, од Нижњег, до градића Бор, на другој обали… Чаробно!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *