Неуравнотеженост, вољом писца!

ЕСЕЈИ ВЛАДИМИРА ПИШТАЛА

ПИСМОМ ПОТВРЂЕНО ПУТОВАЊЕ ПРЕМА СОПСТВЕНОМ БИЋУ

Пише Милан Р. Симић

С пуно пажње и поштовања прихватамо пишчеву пројекцију стварног прошлог, садашњег, али и наслућујемо дах времена будућег. То је писац желео и постигао књигом Значење џокера (Награда „Меша Селимовић“ за 2019), која, између осталих значења, јесте и дело о смеху као „алату“ мишљења

Као есејиста, Пиштало до јасних и тачних одговора долази запањујуће лако, свеједно да ли се питања тичу из времена заустављеног тока историје, или савременог тренутка. Занимљиво, из тог судара прошлог времена, оживљеног имагинацијом, и савременог тренутка који најпре јесте критика материјалистичког доба и свевере владара из сенке да Бог је новац, настаје чудна стална поставка свевремена. Чини се компликовано, а није. Јер, ваљда је јасно, свет носи у себи сталну клицу пропасти, питање је само када је та клица пропасти цивилизације активнија. Уосталом, и сам писац закључује да је свет пун произвољности, да Концепти као што су Демократија, Права човека, Толеранција и Слобода јесу такве обмане. То су тек филмови за слепе. У сваком случају, захваљујући есејисти Пишталу, одјеци тог активирања су многима од нас предвидиви и зато, поред писца, и читаоци ових есеја постају носиоци необичних идеја. Те идеје тичу се најпре Човекове судбине. Дакле, Значење џокера је есејистички лавиринт, као таквом – пристаје му одредница узбудљиво есејистичко штиво а које јесте збир различитих гласова и искуства многих јавних личности. Наравно, њиховим искуствима мора се придодати оно што зовемо друштвена форма и историјска ситуација а да све то време прича о њима и нама никако не дозвољава да буде омеђена. С пуно пажње и поштовања прихватамо пишчеву пројекцију стварног прошлог, садашњег, али и наслућујемо дах времена будућег. То је писац желео и постигао овом књигом која јесте и књига о смеху као средству мишљења што даје посебну вредност укориченом рукопису. Основа је, свакако, поглед на свет, дакако, уз малу допуну – писац читалац, читајући збирку, самим читањем као да истовремено и исписује невидљиви есеј о есејисти Пишталу. Има ли успелијег преображаја писца у јунака сопствене књиге? Толико о оном питању на почетку збирке: шта је есеј? И одговора нема краћег, а који има право да даје само онај који је потпуно овладао тајнама писања. А тај одговор гласи (есеј је): Мишљење. Отуд, на овом месту храбро придодајемо – есеј је писмом потврђено путовање према сопственом бићу. Јер потврда долази и од самог Пиштала а према открићима које нам дарују исписани есеји. А ако знамо да је Пиштало подједнако успешан и с романима, збиркама прича, новелама, и ако је свеједно шта читамо од тих његових књига, уз признање да је задивљујуће његово осликавање времена, ликова и трајност њихових животних прича, морамо рећи и ово: у питању је писац који сваким својим насловом сигурно стоји на бранику наше, али и светске књижевности. Нажалост, таквих писаца у нашем језику све је мање. Једноставно, говоримо о писцу који нас обавезује на читање својих књига, његовом вољом, то је сада збирка есеја у којој је светло рефлектора историје јасно уперено на личности Ч. Симића (Тишина је једини језик којим Бог говори), М. Твена (Обично странци код нас врше злочине – писао је – Ми немамо домаће криминалне класе. Сем Конгреса), Линколна који је вешто употребљавао хумор уместо ауторитета (Ако је ово чај, донесите ми кафу – молио је. – Ако је ово кафа, донесите ми чај), Ч. Чаплина (Живот је дивна фантастична ствар, чак и за медузу), Х. Л. Менкена (Сваки појединац и друштво одлучују за себе да ли ће презирати геније или будале), Џ. Мјуера (Образовање је превише озбиљна ствар да би се препустило школи), Зографа са којим се слажем и сам пишем – пакао, то смо, ипак, сви ми – и многих других. Чаплин? Пиштало записује: Сад у Америци морам да убеђујем некога да је Чаплин креативни геније, да је Чаплин било шта, да је уопште постојао.
Туга.
А шта извући из уводног текста Значење џокера и оставити као записану истину и у овом тексту? Толики коцкари су живот провели играјући да поврате оно што су изгубили. То је то. Пиштало је аутор са особеном концепцијом књижевности која јесте искуственог и великог тематског и сазнајног опсега, писац за ког нема питања без одговора. Његова непрестана преиспитивања особене концепције књижевности дарују нам високотиражне књиге за памћење и препричавање. Јасније речено, Пиштало потписује књиге тешко достижне језичке снаге. Да поновимо, и у овој збирци есеја јесте пишчево осећање света, његове историје, даха времена, за које, уз посебну читалачку посвећеност, имамо потпуно разумевање. И нимало нас не вара осећај, заправо, из сталног суочавања са стварним – Велика прича се непрестано враћа на почетак уз сталан, помало и невероватан мањак хуманости, а вишак ведрине духа. И та неуравнотеженост, вољом писца, јесте присутна у свим тематским целинама збирке, а има их неколико. Најобимнија целина јесте Српска Америка. Тешко је издвојити било који текст из ње, али… Станар необичног хотела примећује, и записује: Читав „Хотел Несаница“ ми личи на картонско позориште које је изрезао аутор. По зидовима су угребане песме и делови есеја.
Замислите само.
Други текст је Теологија завере. Обратимо пажњу, Тома Аквински: Сваки облик доброте је превара. Само је зло стварно. Ђаво влада светом, а Бог је превише уплашен да би привирио у њега. Сетимо се сталног присуства оне клице пропасти које прети цивилизацији… Над целином Српска Америка, и над клицом пропасти, доминацију преузима смех. Како? Најпре, Смех из заборављеног вица и Смех у мрачном сну. И сами, лако се препознајемо у овом литерарном ткиву, природно, најпре у тексту о стваралаштву карикатуристе Коракса чија сатира провоцира горки смех и где јесте јасно све речено о трновитом нашем путу којим ходамо, којим смо дошли из блиске прошлости у садашње „вунено време“. Сведоци јесмо, не јењава драмска игра чији смо јунаци, а свако са својом улогом. Ми нисмо бирали улоге, улоге су бирале нас. Да није тако, зар би још Марка Твена збуњивала чињеница да се бели дивљаци сматрају мање дивљим од осталих. A тако увек јесте када је и природа друштвене заједнице хаотична. Следе Смех са реклама, Смех ситница, чуда, читања и слика, Смех Богова.
Рекосмо, кроз лавиринт, воде нас умирујућа пишчева образложења уз сталну потребу разумевања, колико сопствене толико и туђих култура – најпре америчке, али и оне далеке када су нам Богови били много приснији. Писцу треба одати признање, није лака реконструкција поменутих времена и доба. Да. Карте су у Европу стигле у време кад је Библија коштала као кућа а душа као небо. Као небо, да се зна.
Шта то значи?
Пссст! (Зналачки од Пиштала, зар не?)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *