Почетна / Дух времена / НЕЧИСТО ДОБА

НЕЧИСТО ДОБА

Форматизовано у време кризе, наше нечисто доба у посттранзицијском периоду манифестује суштинску загађеност животне средине оптерећене еколошким проблемима обзнањеним борбом за чист ваздух, воду и земљиште. Иако има и своје дубље корене, ово време је последица недавне прошлости започете успостављањем тзв. нових демократских власти у Србији

Моћ нечистог

Вода је данас немоћна да очисти и опере свет као што ни природа не може да преради људски отпад, па зато ђубришта и депоније неорганског материјала постају еколошки проблем и угрожавају човеков опстанак. У тој њиховој немоћи се данас исказује моћ нечистог које погодује обављању прљавих послова, муљању и замућивању да би подигнути садржаји с дна преовладали стварношћу и успоставили аљкавост као врхунски критеријум. У таквом времену не само да ствари нису на свом месту већ се и хијерархија вредности преокреће тако да минорно и маргинално заузима централни значај, а аутентичне вредности се маргинализују.

У уређеном и организованом човековом животном амбијенту све битне ствари имају своје утврђено место, одређено њиховом функцијом и значајем, као и важећим социјалним и друштвеним критеријумима. Међутим, када ствари нису на свом месту, онда одсуство реда узрокује нечисто стање које се због угрожавања људског опстанка сматра опасним. Заразни микроби нису по себи нечисти, већ њихово присуство у људском простору, тамо где им није место и где не треба да их буде, чини да он не буде више чист. У таквом загађеном амбијенту бактерије и вируси који узрокују болести постају здравствено опасни због човековог додира с њима.
С овог становишта, нечисто настаје не само када се у природи ускомешају силе, поремети постојећи ред и замути вода већ и због неблаговременог отклањања последица прекршених друштвених правила и закона. Игра у којој се толерише повреда њених правила постаје прљава и у њој играчи настоје да грубим понашањем остваре предност над супарником. Какав ће карактер добити игра зависи од судија чију правичност може довести у питање корупција која, сходно свом изворном латинском значењу, може да поквари и загади тај сегмент реалности, али и читаво друштво. Да и животна игра на планети постаје угрожена и неизвесна говори и чињеница да хаотичност данашњег света није узрокована одсуством правила. Напротив. Њих оличава постојање међународног права, али поткупљене огромном моћи њега не поштују земље које сходно својим интересима чине шта хоће.
Уколико неред и нечистоћа створени у датом простору постају његово битно обележје у одређеном времену, онда и тај период добија истоветно одређење. У зависности од свог трајања, он може бити различит, од краткотрајног до веома дугог који обележава и читаве миленијуме. Према индијској макропериодизацији времена заснованој на југа циклусима, тренутно живимо у периоду кали југе, гвозденом, мрачном и ужасном добу карактеристичном по људској дегенерацији, моралном изопачењу, стању у којем је због човековог удаљавања и отуђења од Творца све испремештано и изврнуто. Кали југа је, у ствари, велика временска каљуга, која својом нечистоћом и опасношћу одређује овај давно започети временски период који ће потрајати и наредних година. Иако, дакле, има своје предодређено трајање, карактер овог периода је зависан од људског понашања које, нажалост, показује данас да је морал изашао из моде, а поштење добило негативан предзнак. Егоизам обоготворен у незајажљивој похлепи упозорава на долазак последњег времена у којем ће се тражити од човека да буде нечовек да би се признао и прихватио као људско биће. Такво време обликује менталитет људи чије понашање и мишљење потврђује нечисто и нечасно као њихово судбинско одређење којим своју немоћ исказују вером у моћ нечастивог.
Изложен све већим искушењима и изазовима, човек је и у овом периоду ковач своје судбине, јер од њега првенствено зависи његова будућност, као и изглед сутрашњег света. Склон да идеализује оно што је било и што је искуственом спознајом утврдио као највећу животну извесност, он је и своју најдубљу прошлост одредио златним добом, а значење неизвесне садашњости симболисао нескупоценим металом. Са становишта те несигурне, замућене и прљаве садашњости, прошлост је најизвеснија и зато најчистија, јер се време минулих збивања сталожило и избистрило. Због брзине технолошког развоја, динамичких животних промена и последица растућег негативитета и блиска будућност у коју журимо је непровидна и нејасна.

„Дрш’те лопова” и звања без знања

Управо они који су били најгрлатији у тражењу лустрације за припаднике претходне власти, истичући да је након 5. октобра требало да се догоди и 6. октобар, исказивали су несвесно вапај за сопственим моралним прочишћењем и светлом над својим мутним радњама које су предузимали вођени егоистичком похлепом. Узвицима „држ’те лопова“ обмањиван је народ који је још увек слепо веровао у обећану благодетну будућност демократског раја којим је скриван пакао либералног капитализма. Животна реалност се заправо није радикално прекинула већ је њен континуитет успостављен према другим правилима која су омогућила успешно одржавање нечистог времена обележеног моралним урушавањем и стицањем огромног материјалног богатства којим су носиоци транзиционе демократске власти постали нова класа. Политички и економски моћници добили су потпуни имунитет и без обзира на начине кршења закона остајали некажњени, тако да данас јавни тужиоци могу и јавно да славе своје рођендане с криминалцима.
Бројне патолошке појаве из друштвеног, политичког и културног живота говоре о прљавој реалности у којој су могли да процветају корупција и злоупотребе. Тако је у нашим условима јавашлук добио и специфичан колорит у појавама моралног загађења и у областима школства, здравства и права на рад. Хиперпродукција диплома без покрића, превише звања а премало знања, олака и готово на пуку формалност сведена одбрана дипломских, магистарских и докторских радова, издавање фалсификованих потврда и пренебрегавање основних критеријума приликом регулисања одређених права и статуса, своди на минимум изгледе за одбрану друштва од незнања и примитивизма.
У Србији је издато на стотине лажних диплома, укључујући и бројне плагиране докторате, а ова појава није спречавана јер су представници законодавне, извршне власти и судске власти повезани с приватним универзитетима и факултетима. Зато млади стручњаци, који су поштено и уз велики труд завршили тешке студије, без могућности да се регуларно на основу стеченог знања запосле, не виде своју перспективу у загађеној средини. Нечиста стварност коју дуго гледају око себе изазива у њима гађење и одвратност, па због те непријатности и имају потребу да се удаље од ње. Иако спремни и да прагматично запуше нос и навикну на постојећи смрад како би опстали, не виде у овом амбијенту никакву перспективу за своје потомке. Зато вођени мишљу да не могу отићи из времена, напуштају нечисти простор. Спречени да остваре частан живот у њему, попут чисте воде која напушта загађени извор, беже у неки други, уређенији и бољи свет.

Одржавање чистоће

Проблеме негативних последица свог убрзаног технолошког и привредног развоја човек није упоредо решавао већ је то чинио када би они угрозили квалитет његовог живота и запретили његовом опстанку. Видимо, међутим, да је и од тих изражених еколошких претњи данас јаче тактизирање и одуговлачење док се вишеструко не исплате дотадашња улагања и не исцрпу до максимума природна богатства. Разјапљене чељусти демонског отпада опомињу да се одбацивањем некорисног оно само потискује и враћа као претња људском опстанку. Није, дакле, проблем у технолошком развоју већ у неизграђивању ефикасних система за чишћење отпада чије нагомилавање постаје сметња човековом нормалном животном функционисању. Постојање механизма за чишћење тела и душе од отпада важно је за животни век његовог организма. Откривањем гена за дуги живот, утврђено је да је његов значај повезан с функцијом чишћења мозга од метаболичких отпадних материјала. Ко га има живи дуго, они без те природне предиспозиције осуђени су на краћи век, брже старење од последица нагомиланог отпадног материјала који изазива патолошке промене и онемогућава нормално функционисање организма.
Испоставља се да је од стварања уређеног и чистог културног и животног простора важније његово одржавање и санкционисање кршења успостављених правила. Уколико такве казне нису предвиђене и не примењују се, онда оне стижу од стране владајућих сила нереда и прљавштине. Када се појединац обре у чистом амбијенту, било да је јавни или заједнички простор, улица, или ходник зграде, онда се он не усуђује лако да га својим непримереним поступком наруши, жврљањем по зидовима, бацањем опушка, пљувањем, вршењем нужде, истресањем свог отпада и ђубрета. Међутим, када се нађе у амбијенту у којем се не одржава потребна хигијена, онда он својим понашањем доприноси нереду и прљању.

Велика ментална пометња

Манифестна страна нечистог има, дакле, и своје дубинске аспекте, јер је човекова реалност знатно шира и дубља од његових конкретних поступака којима претходе његове помисли и речи. Зато и његова угроженост почиње изван границе његовог видљивог света у којем је стварајући дивље депоније, загађујући земљу и воду, затровао и своју храну.
Учестала алармна звона о степену загађености најближе околине у преводу на размере стварне угрожености нашег опстанка изражавамо, између осталог, и кроз сасвим реалну могућност загађења нашег разума. Превелика ларма и овом приликом одвлачи пажњу од правих узрочника непожељних појава, а бројна погрешна питања дају екологији повишени значај. Стање је, наиме, управо обрнуто од претпостављеног узрочно-последичног смера опасности, јер, по правилу, ментална загађеност доводи до последица које представљају данашње еколошке проблеме.
Човекова склоност да не чини оно што му морална дужност налаже проистиче из његовог повиновања својим слабостима, садржаним, према Канту, у нечистоћи и покварености његовог срца. Срце је, наравно, симбол душевног устројства појединца, који исказује ове слабости због своје неизграђене, некохерентне личности. Зато иако жели да се доследно придржава закона, он је због крхкости своје природе склон да мешањем неспојивог, моралних и неморалних побуда ствара нечисто стање и преокрећући морални поредак узрокује изокренутост и прљање и сопствене животне стварности. Озбиљно загађење околине које угрожава његов физички и духовни живот само потврђује да оно потиче од његове душевне и моралне покварености. Не угрожава, дакле, загађена природа човека него је он својим понашањем проистеклим из лошег мишљења и предрасуда загадио своју околину.

Наши дани

Илузија је да је време судија и да ће након одређеног његовог протока ствари опет доћи на своја места, јер улогу тог судије имају људи који у доба кризе испољавају и кризу критеријума вредновања. Када се такви нађу на челним позицијама друштва с могућношћу одлучивања, онда се овакав инверзни систем успоставља као дуготрајно решење. Прагматично се прилагођавајући таквом нечистом стању, појединци лако одустају од принципијелне тежње за чистоћом и јасноћом. Њихова је легитимна жеља да имају највеће животне претензије, али када се без потенцијала за остварење својих животних циљева служе прљавим, недозвољеним и нечасним средствима, онда она и отварају питање њихове успешности. У истоветним околностима када другим квалитетнијим, стручнијим и бољим појединцима то не полази за руком, постаје јасно да је то могуће због поремећеног и нечистог поретка у којем могу да буду тамо где им у нормалним околностима не би било место.
Дуго трајање кризе и неуспостављање потребног друштвеног реда, заснованог на постојању одговарајућих институција, погодује стварању различитих патогених облика социјалног и културног живота. Социјална прљавштина исказује своју моћ радом нереда којим се у урбанистичком хаосу непрестано обогаћује патологија нашег друштва, привреде и културе новим типовима негативитета. Некохерентно и у стању распадања и смрада, болесно стање није само оно које боли. С обзиром на снижен праг осећаја, у нас се јавни живот одвија под повишеном температуром која упућује на непризнавану болест.
Форматизовано у време кризе, наше нечисто доба у посттранзицијском периоду манифестује суштинску загађеност животне средине оптерећене еколошким проблемима обзнањеним борбом за чист ваздух, воду и земљиште. Иако има и своје дубље корене, ово време је последица недавне прошлости започете успостављањем тзв. нових демократских власти у Србији. Могућност брзог и успешног преображаја друштва показала се као илузија која је најскупље коштала оне који су наивно поверовали у њу. Транзиција је започела иностраним императивом распродаје не само друштвеног богатства већ и основних људских, културних и моралних вредности које су постале сувишне за актере највеће пљачке Србије у њеној новијој историји. Пут из нечега у неизвесну будућност, у коју се убрзо стигло након што су се размаглиле обмане, завршио се стизањем у депримирајућу стварност и утешну виртуелну реалност.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *