Мали атомски рат и друге бајке

Ма колико приче о руској и кинеској претњи биле пренадуване, због огромних профита већ годинама се гради инфраструктура сукоба, која кад-тад може да профункционише у својој изворној сврси

Војно присуство Сједињених Америчких Држава у Европи достигло је рекордни ниво од почетка 21. века, саопштио је прошле недеље генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг, обраћајући се посланицима у Европском парламенту. „Данас имамо више америчке војске него у многим годинама од почетка века. Кроз неколико недеља започеће највећи маневри ’Заштитник 2020’, због чега ће у Европу из САД стићи 20.000 војника“, нагласио је Столтенберг. Амерички војници биће распоређени по различитим европским земљама, ради учешћа у неколико војних вежби и то ће бити највеће размештање трупа САД у последњих 25 година. После окончања планираних активности, гости из Америке биће враћени на своје положаје у САД. То, међутим, не мора да значи дефинитивни одлазак – још новембра прошле године пољски премијер Матеуш Моравјецки открио је да САД планирају да удесетоструче бројност својих војника на територији Пољске.

[restrict]

„МАЛЕ ВЕЖБЕ“ И „МАЛЕ АТОМСКЕ БОМБЕ“ И ето, рекао би неко, добрих вести за Европу. Сад више, бар до априла, докле ће трајати вежбе, неће морати да стрепе од спољне агресије, јер ће највеће америчко војно присуство у овом веку одвратити свакога ко би на то помислио. Али ко би то могао бити? Ко има довољно дрскости да планира инвазију на чланице НАТО-а, највеће војне силе на свету? Ако је веровати Пентагону, то је Москва. Зато су недавно и одржали „мале вежбе“, разрађујући сценарио по коме Русија наноси нуклеарни удар по НАТО објекту у Европи – ограничени напад атомским оружјем мале снаге.
У Русији, међутим, имају другачије тумачење. Према речима посланика Државне думе Јурија Швиткина, имитација нуклеарног удара на Руску Федерацију маневрима америчких војника јесте последица информационог рата против Русије. Али откуд сад удар по Русији, зар по сценарију нису Руси напали Европу „атомским оружјем мале снаге“? Како се испоставило, суштина одржане вежбе и јесте у том „могућем противудару“. Под изговором одбране од руске агресије, Пентагон разрађује планове нуклеарног сукоба – у Европи. У ту сврху, упозоравају опет руски експерти, војска САД већ припрема „мале атомске бомбе“, замењујући досадашње бојеве главе снаге од 100 до 250 килотона много слабијим – од пола, до две-три килотоне.
Верују да њихова употреба неће изазвати катастрофалне последице по околину и цивилно становништво. Нека врста „хуманих атомских бомби“. Такорећи, бомбица. То би Европљане требало много више да забрине, него да обрадује. Са изузетком Француске, ЕУ не поседује самосталне капацитете за атомски рат, већ је под америчким „нуклеарним кишобраном“, плаћајући заштиту спољној сили која размешта на њиховој територији оружје за масовно уништење усмерено ка другој европској сили – Русији. Остаје утисак, мада Европљани о томе нерадо говоре, да их нико ништа и не пита.
Депутат Швиткин истиче да је овај нуклеарни сценарио америчке армије, заправо, акција застрашивања усмерена против Русије и тврди да Вашингтон оваквим акцијама наставља информативни рат против РФ. „Нажалост, САД увећавају свој нуклеарни потенцијал кршењем Споразума о ракетама средњег и краћег домета, који су они једнострано напустили. То је чињеница и покушај застрашивања“, поручио је посланик Думе. Руски војни експерт Константин Сивков указује спремност САД да се упусти у „мали атомски рат“. Остаје отворено питање да ли конфликт може остати мали и ограничен, или употреба нуклеарних средстава води у катастрофу планетарних размера.

АМЕРИКА ЗАПОЧИЊЕ ОПАСНУ ИГРУ Према руској војној доктрини, Москва може да употреби нуклеарно оружје само као одговор на атомски напад било које јачине, или ако је предмет ненуклеарне агресије толике јачине да је у питање доведен сам опстанак државе. Ни у једном, ни у другом случају, међутим, није предвиђено да би Русија прва и без повода употребила атомске „мале“ или „велике бомбе“, јер би то било противно њеном законодавству. Зато је амерички сценарио „малог атомског рата“ такође опасан – он инсинуира да у Кремљу седе криминалци, спремни да крше и домаће и међународно право. А са међународним криминалцима зна се како се поступа. Зато Швиткин има право када оцењује да је реч о наставку информативног рата. На дуге стазе, осим истине која прва страда, жртва тог рата може постати и Европа.
Руски заменик шефа дипломатије Сергеј Рјабков оценио је да САД, увежбавајући нуклеарне ударе по територији РФ, иду путем конфронтације и доприносе снижавању прага примене оружја за масовно уништење. Руски МИП осуђује америчке маневре с вежбањем примене атомског оружја ка Русији, нагласио је Рјабков. „Уместо да се усредсреде на напоре за јачање система контроле над наоружањем, укључујући ракетно-нуклеарно, САД започињу крајње опасну игру“, истиче дипломата, подсећајући да Москва може употребити најсмртоносније оружје само у два наведена случаја. Како је нагласио, никакви други сценарији, попут оног који представља америчка страна – не постоје, називајући „празним брбљањем“ размишљања о томе да Русија може да поступа по доктрини „ескалација ради деескалације“. „Зато скрећемо пажњу америчким колегама на неопходност да се у потпуности разјасни њихово војно планирање, за почетак поново потврђујући познату формулу још из совјетског времена: у нуклеарном рату не може бити победника и он никада не сме да буде започет“, нагласио је Сергеј Рјабков.
У америчком Конгресу, у буџетском комитету, такође су се ових дана бавили Русијом и – могућим ратом у Европи. На захтев сенатског одбора за одбрану, разматрали су сценарио оружаног сукоба с Русијом у балтичком региону (као и с Кином у Јужном кинеском мору). Према овим „прогнозама“, Москва може да нападне једну или више прибалтичких држава. Руски експерти и у овом случају оцењују да је реч о игри која треба да послужи за распиривање антируских страсти у Приблалтику. У Конгресу су извршили процену низа оружаних система које би Пентагон могао да искористи за јачање сопствених позиција у случају сукоба с Русијом и Кином. Имајући у виду да се ради о милијардама буџетских долара, примарна мотивација пројектовања „будућих конфликата“ је новац. Не чуди што и по овом „сценарију“ Русија само што није некога напала. О „агресивним Кинезима“ да се и не говори. Док је тако, Пентагон може мирно да напада амерички буџет.

ПОДСТИЦАЊЕ НЕПРИЈАТЕЉСТВА ПРЕМА РУСИЈИ У извештају Конгреса, у који је имао увид РТ, анализира се забринутост Пентагона да Русија и Кина могу да осујете америчку доминацију у ваздуху и на мору, чиме би се ограничиле могућности САД за вођење „кампања“. Како се наводи, акције САД у Ираку, Авганистану и Југославији почеле су брзим успостављањем доминације у ваздуху и на мору која је затим коришћена за копнене операције (заборавили су да директног копненог напада на СРЈ није ни било). Како се наводи, вероватни противници међу којима су Русија и Кина могу озбиљно да отежају реализацију сценарија будућих „кампања“. „Међу сценаријима планирања Министарства одбране, са највећим трошковима и напорима повезани су они везани за претпоставку сукоба с Русијом и Кином. Обе ове земље уложиле су велика средства у системе наоружања који могу да лише САД могућности несметане примене у граничним регионима својих ваздушних и поморских снага“, наводе у комитету. Разматра се и које би ракетне и антиракетне системе могли да употребе и колико би свака од тих варијанти захтевала милијарди долара.
Оваква „размишљања“ подстичу непријатељство према Русији у Европи, а посебно у земљама које су јој географски близу. Вашингтону то може користи јер сматра да ће тако изоловати Москву, али се тиме подстиче атмосфера напетости и сукоба у Европи, као и припреме за рат. Уместо да се континент окрене миру и сарадњи, што је од највећег интереса за његове становнике. Бајкама о руској и кинеској претњи додаје се угаљ у америчку ратну локомотиву: ма колико све ове приче биле пренадуване – махом због огромних профита – већ годинама се гради инфраструктура сукоба, која кад-тад може да профункционише у својој изворној сврси. При томе није неважно што НАТО и Вашингтон годинама одбијају да с Москвом започну реалне разговоре који би водили деескалацији у Европи, већ напуштају и споразуме потписане у деценијама након Другог светског рата. Ако се спирала сукоба не заустави, варају се они који мисле да ће моћи процес да обуздају и контролишу на нивоу „малог атомског рата“.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *