Косовска квадратура круга

У низу искушења с којима се Србија суочавала током новије историје, најјача је била када је била своја, не подлежући никаквим притисцима и диктатима, без обзира на цену. Све друго је много скупље

Даћу му понуду коју не може да одбије, култна је реченица дон Вита Корлеонеа из још култнијег филма „Кум“, која тако верно указује на то да свако има своју цену, или тачку на којој пуца. Дон Вито нас кроз филм сурово учи нешто што већина људи неће да прихвати – да у бизнису постоје добитници и губитници и да је једино важно играти на победу и увек бити корак испред конкуренције. Баш онако како и актуелни председник САД Доналд Трамп замишља политику.

ХОЛИВУДСКИ МЕТОД Управо смо сведоци овог америчког, боље рећи холивудског метода у најновијем приступу решавања косовске квадратуре круга, тако да и поред наметнутог бескрупулозног избора између „понуде која се не може одбити“ и „спавања с рибама“, главни актери у крајњем исходу буду срећни и задовољни. Брутално али истинито предочава се још једна филмска поука, да „ништа није лично, све је само посао“, што ће се паралелно с овом корлеонеовском дипломатијом показати да баш и није тачно. Трампу, једноставно, треба неки успех пре председничких избора крајем ове године, а многи су уверени да му је то много лакше с Косовом него с Ираном.
А да „притиснуто јаче, више скаче“, управо гледамо. Нема дана и прилике, било у директном појављивању у ТВ програмима, на импровизованим конференцијама за медије или скуповима попут седнице Главног одбора Српске напредне странке, да председник Србије Александар Вучић не изјави јавности да је пред нама тежак период и да нас очекују велики притисци поводом Косова.

[restrict]

УЛТИМАТУМ И ПОПУШТАЊЕ „То ће бити нешто да не можемо да прихватимо, а да не бисмо смели да одбијемо“, објаснио је Вучић, подвлачећи да ће урадити оно што је најбоље за Србију: „Нећу да прихватим нешто што би понизило или осрамотило Србију.“ С великом увереношћу Вучић наводи да ће Србија већ ове године бити суочена с решењем у коме ће покушати да нам дају гаранције за ЕУ, али под условом да признамо Косово, и понудиће нам посебан статус за Србе у одређеним областима. „И шта онда? Ја ћу да питам народ. Пре три године сам питао, и нико то није хтео“, каже Вучић, алудирајући овај пут не само на јавни дијалог већ и на одржавање референдума.
Овакав иступ делује утешно јер опште је познато да онај ко је спреман да прихвати ултиматум и капитулацију до последњег момента би се правио да то, у ствари, не види. Стога, упркос многим, нарочито опозиционим тврдњама да ће он у задњи час поклекнути, тешко је поверовати да неко толико прича о ултиматуму ако има намеру да под њим попусти.

ИГРА НА ЖИЦИ Та „игра на жици“ – да се нешто мора и да тек што није – траје већ 12 година, таман онолико за колико државност Косова још увек није потврђена, што Запад наводи на нови круг притисака на Србију са циљем да ослаби њену међународну позицију, да је оптужи за распиривање тензија у региону, примора да промени став и пристане на нешто што не одговара њеним националним и државним интересима. Није случајно с бока дошао црногорски Закон о слободи вероисповести којим се, у ствари, национализују објекти и имовина Српске православне цркве у Црној Гори, или криза око Уставног суда у Босни и Херцеговини. Типични балкански спојени судови у геостратешкој игри надмудривања.
У тој игри, како Вучић предвиђа, понудиће се неки „Ахтисари плус плус“ план, који би предвиђао да Србија добије гаранцију за улазак у ЕУ, али под условом да призна Косово, као и посебан статус за Србе.
Ахтисаријев план, који је фински дипломата и специјални изасланик УН пласирао 2007. године, након неуспелих преговора две стране, предвиђао је надзирану независност Косова.
Приштина је тај план прихватила као основ свог устава, прогласила независност 2008. године, али није уважила, нити поштује његове делове који се тичу права српске мањине, тако да српске институције које пружају сигурност Србима на Косову не постоје, а безбедност Србима није загарантована.

ДВА ПЛУСА „Ахтисари плус плус“, о којем се спекулише у јавности, представљао би прилагођени првобитни план, који би, према писању медија, предвиђао најширу могућу аутономију за север Косова и Метохије, већу од оне предвиђене оригиналним Ахтисаријевим планом. Север би добио статус аутономног региона, ентитета у оквиру независне државе Косово у садашњим „границама“. „Плус“ гаранције да ће бити поштован посебан статус за Србе, те гаранције чланства Србије у ЕУ, ако прихвати понуду.
Све то уз један „мали“ превид. Албанци са КиМ нису узели ни у разматрање ниједан анекс Ахтисаријевог плана од њих 12 који се тичу права српске заједнице на Косову, а камоли их имплементирали, потпуно су дезавуисали и одбили Бриселски споразум, те су на све то још и увели стопроцентне таксе. Јесте да се те таксе сад осуђују, али служе и као противтежа захтевима према Србији, што је ко зна који по реду лицемерни потез Запада.
Само неко тотално наиван, да не кажемо нешто теже, могао би да поверује да би и неки „Ахтисари плус плус“ план био испоштован, управо онако као сви претходно поменути, и то уз сав досадашњи надзор Еулекса и Кфора. Све варијанте не доводе у питање само једно – државност Косова. Уосталом, то и није питање поверења у некога ко нас је „частио“ бомбама и осиромашеним уранијумом већ питање нашег националног интереса, боље рећи укупне националне будућности и судбине.

ОД РИКЕРА ДО ГРЕНЕЛА Управо су се прошле године, као претходници новог таласа притисака, ређали којекакви изасланици, амерички пре свега, попут Филипа Рикера (углавном на међународним скуповима) и Метјуа Палмера (наизменично посећивао и Приштину и Београд), да би видљиве резултате показао само Ричард Гренел, актуелни амерички амбасадор у Немачкој и специјални изасланик председника Доналда Трампа за Србију и Косово. И то из Берлина, у коме претходни европски покушаји померања замрзнутих преговора нису уродили плодом. Колико је Гренел опасан играч види се и по његовој улози у евидентном западном расколу око многих ствари, од НАТО-а до економије и трговине, па и у скоро личном сукобу између Ангеле Меркел и Доналда Трампа, када каже да је у Немачкој да би охрабрио противнике Меркелове.
Упркос његовој репутацији, у холбруковском маниру, у коме се не оставља много простора за противљења и негативна реаговања, Трампов дипломатски „булдожер“ успео је да за кратко време преговарачки процес између Београда и Приштине покрене с мртве тачке. Прво је 20. јануара објављено да је код Гренела у амбасади САД потписано писмо о намерама да се обнови авио-линија између Београда и Приштине, потом је Гренел посетио Приштину и Београд, 3. фебруара је Аљбин Курти изабран за премијера Косова и вишемесечна постизборна криза је решена.
Само десетак дана касније амбасада САД у Немачкој објавила је на твитеру да је амбасадор Гренел својим говором отворио Минхенску безбедносну конференцију и присуствовао историјском споразуму о железничком и друмском саобраћају између Србије и Косова, да би већ седам дана касније свет затекла вест да је амерички председник Доналд Трамп поставио Гренела за вршиоца дужности директора свих 17 америчких служби, односно агенција за безбедност.
И таман кад смо се понадали да овим избором на нову функцију Гренел више неће бити непосредно задужен за косовско питање, чиме интересовање за дијалог између Београда и Приштине више не би било у врху америчких приоритета, као хладан туш је дошла лична потврда Доналда Трампа да ће амбасадор Ричард Гренел остати не само амбасадор у Берлину већ и специјални изасланик за Београд и Приштину, уз оцену да он „веома добро“ ради тај посао. Управо оно што су боље упућени у Београду и слутили, да је Гренел постављен на то место да успе, а не да не успе.
Да се од њега не очекује деловање у „рукавицама“ већ гажење препрека, могли су се уверити и Албанци када им је запрећено да, уколико не повуку таксе на робу из Србије, не само да ће бити суочени с економским санкцијама већ и с повлачењем америчких трупа с Косова. Јесте да је то мало вероватно из америчких геостратешких разлога, али је, како се оцењује, јасан показатељ са чиме се све може суочити неко ко би да пркоси ономе који га је, у ствари, и створио.

ЗАМЕНА ТЕРИТОРИЈА И ФЕЈК ЊУЗ Некако баш у овом периоду појавиле су се нове тезе и варијанте косовског плана и решења. Према једној, коју је амерички специјални изасланик за Западни Балкан Метју Палмер изнео у бриселском „ЕУ обзерверу“ (19. фебруар 2020), „САД одбијају да искључе замену територија између Косова и Србије, упркос противљењу Немачке тој идеји, уколико би та опција довела до нормализације односа. На странама је да утврде параметре дијалога“.
Другу варијанту изнео је публициста Ветон Сурои, тврдећи да је високи представник Европске уније за спољну политику и безбедност Жoзеп Борел на састанку с европским стручњацима у Берлину говорио о кориговању границе. Како је написао Сурои, на том састанку шпански дипломата покренуо је тему кориговања граница, питајући да ли би било добро решење да Србија преузме север КиМ. Међутим, негативни одговор експерата, као и идеја да ће промена граница отворити Пандорину кутију, навели су Борела да постави следеће питање: „Шта треба учинити да Србија добије нешто?“, тврди се у тексту.
Одговор на ово питање дошао је с ненадане стране, од некадашњег амбасадора САД у Београду Вилијама Монтгомерија, који је рекао да не види награду за Србију због које би она могла да призна независност Косова. „Мислим да друге земље не разумеју у потпуности важност тог питања за Србију“, навео је у интервјуу за недељник „Експрес“ Монтгомери за кога је, како каже, реалност да САД и ЕУ никада нису биле спремне да Приштини уведу снажне санкције.
Монтгомери сматра и да би прави притисак на косовске Албанце био ако би Приштини била смањена финансијска помоћ све док се не имплементира Бриселски споразум и елиминишу таксе. Као врло битно, он издваја чињеницу да скоро ниједан међународни представник не скреће пажњу на неуспех имплементације Заједнице српских општина, која је предвиђена Бриселским споразумом.
Тек, после низа спекулација огласио се и Гренел, демантујући да САД остају отворене за размену територија Србије и Косова и да ће до тога доћи брзо, оцењујући наводе портала „ЕУ обзервер“ као лажну вест.
„Ја сам за оно што се договоре две стране – фокусиран сам на економски развој, а не на политику“, написао је Гренел на твитеру.
Ако је пак све тако, чему онда Вучићева зебња и предочавање „понуде која се не може одбити“, осим ако он зна нешто више него што допире до јавности, па је и на овај начин „ломи“ и неутралише. Пред свој одлазак у Берлин и Вашингтон, Вучић указује да ће, након што Косово буде укинуло таксе, бити повећан притисак на Београд. „Психолошки ће рећи ’нећемо даље да дестабилизујемо владу у Приштини, сада идемо притисак на Београд’“.
Неће бити ни први ни последњи пут да се Србија суочава са „свршеним чином“ бахате и неразумне политике која јој ипак не може одузети наду. Уосталом, зар није, и у тренуцима најтрагичнијих ратних искушења, велики државник Никола Пашић изговорио данас свима познате речи: „Спаса нам нема, пропасти нећемо.“

[/restrict]

3 коментара

  1. Ponasanje naseg predsednika moze se razumeti samo kao trazenje alibija za ono sto je on spreman da ucini,ili sto je nekome obecao da ce uciniti za rad mira po bilo koju cenuIz njegove price proizilazi da su svi za rat samo je on za mir.Da bih mogaso da dam konacan sud morao bi da znam koliko su duboke i iskrene veze sa Rusijom i dokle je Rusija spremna da ide.Ako je spremna da ide do americkog angazmana onda smo mi zavrsili sav posao.Po njegovoj prici pritisci ce biti toliki da mi nima nemozemo odoleti i da ce KiM biti primljeno u UN.Kako se to moze ostvariti i da mi pristanemo meni nije jasno.Da zanemarimo Rusiju.Kako ce Kina dozvoliti da KiM udje u UN.Jedino ako ih mi prijateljski zamolimo.Jednom recju sve sto predsednik govori o Kosovu i Metohiji je marketing za domacu upotrebu.Ili njegovi odnosi sa Kinom i Rusiijom nisu takvi kako ih on predstavlja.Da samo ne kritikujem.Naoruzavanje je neophodno i jos vise treba ulagati da se obesmisle iluzije ovih oko nas da mogu uzeti ono sto nije njihovo i sto nikako ne mogu uzeti.I jos nesto.Netreba KiM pridavati strateski znacaj kakav nema.Ameri imaju Makedoniju,Crnu Goru Federaciju i sve tako redom da razmeste sta hocu i gde hocu.Oni hocu bas KiM jer hoce da uniste Srbiju i nikakvid drugih razloga nema.I sta se sa takvim moze ispregovarati.

    • Prvo, da razjasnim ulogu Rusije. Čim Hrvatska, koja je posle Bugarske, najveća ruska “briga”, zaigra na kartu Rusije, Rusi nas puštaju “niz vodu”. Hrvatska je izborom Milanovića upravo počela da igra na rusku kartu a dodatno to rade u u HDZ-u, pripremajući se za stranačke a kasnijei republičke izbore.
      Drugo, interesne zone na prostoru ex Yu su u grubo podeljene i sada se radi na finom podešavanju. Prvobitno su te granice bile po Požarevačkom miru iz 1718. Amerikancima je to bilo previše komplikovano a inače ih države ne interesuju nego teritorije pa su odredili 44. paralelu kao granicu trenutne zone interesa.
      Treće, što se Srbije tiče, sada je Kragujevac prava Kazablanka onog doba. Granica interesa kroz Srbiju će ići između dva “koridora” koji će se graditi. Na severu Srbije je Rusko-nemačka koalicija i ona će se pružati južno do linije “Vožd Karađorđe koridora”, linijom Ljubovija -Valjevo-Lazarevac-Topola-Svilajnac-Despotovac-Bor. Na jugu Srbije je “Atlanska koalicija”, Amerika, Turska i ona će se severno prostirati do “Moravskog koridora”, linijom Pojate-Kruševac-Čačak-Požega-Užice-Bajina Bašta. Cilj ove koalicije je i sprečiti nemački prodor na Bliski istok, odnosnio Tursku. Francuzi, kao i Italijani, nemaju konkretan interes već samo da nešto ušićare i dobiju u toj podeli, ostavčjajući utiska da su još “veliki”.
      Četvrto, Amerikanci su opsednuti Rimskim carstvom. Njihov projekat je i da naprave Evropu po svojoj meri, a to znači kao Veliko Rimsko carstvo sa centralnom upravom, koja bi sa njima bila saveznik, i sa oblastima-državama koje bi imale ovlaštenja kao američke države ili evropske ali bez “imperijalnih zahteva”, koji bi se preneli na “Carstvo”.
      Tako stoje stvari. Ako nastavi sa “vlaškom pameću”, Srbija će se vremenom podeliti na pravu, Slaveno Srpsku, “južnu” Srbiju. Severna Srbija biće država Srba-građana sa glavnim gradom “Novi Sad-Beograd” i najvećom glavnom ulicom u Evropi. Teritorija između dva Koridora biće “nullius terram”.

      2
      1
  2. glas naroda, unutrašnji dijalog

    PRITISAK KAO ALIBI. Amerika nikada ne govori da vrši pritisak, ona to radi indirektno da Srbija sama preda Kosovo (Srbija ne mora ako to neće) Naš predsednik AV mnogo govori o pritiscima da opravda svoju politiku o Kosovu. Briselski sporazum, kojim je Kosovo dobilo sve atribute države, potpisan u startu 2013. a NE na kraju kada se usaglase dogovori-odredbe – je dokaz da su EU države sa SRB skrojile Briselski sporazum, sa time Amerika zvanično nema veze. Takodje su srpski zvaničnici upozoravali da zamrzavanje Briselskog sporazuma (oni kaži: dijaloga…) je vrlo opasno za Srbiju (kao preti nam bombardovanje ako se odmah ne reši Kosovo)? Evo prošlo je više od jedne godine zvanično prekinutog-zamrznutog konflikta, proći će i 50 god… nema ni grama logike i razloga da nas zbog toga bombarduju (Izrael i Palestina pregovaraju 5o. god). Zastrašiva se narod da Srbija ubrzano prihvati sveobuhvatni-pravno-obavezujući “kompromis” da Kosovo udje u UN, Unesko, Interpol…?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *