Почетна / Уводник / КОНАЧНИ ЗАХТЕВ

КОНАЧНИ ЗАХТЕВ

Када је почетком ове недеље, на седници Главног одбора СНС-а, српски председник изговорио: „За Косово ће нам понудити нешто што не можемо да прихватимо, али што са друге стране не смемо да одбијемо“, пола Србије добило је главобољу и мучнину против којих лекови не помажу. Поготово што је цитирана изјава варијација дан раније изговорене нулте поруке којом је неувијено наговештена једна реч у колективној меморији Срба закључана тешким кључем: ултиматум!
Драматизација политичке сцене и наше стварности под мотом „не смемо да одбијемо“, досољена је јединственим аналитичким колажем драмског мага Душка Ковачевића који не оклева да јавно именује своје најмрачније снове о томе како нам наводно над главом није мач већ гиљотина. И да нас решавање питања Косова (према овом виђењу, најважнијег дела поменуте справе за одсецање главе) чека од јесени наредне године, те да су ЕУ, Америка, Немачка баш решиле да окончају питање српског признавања независности „државе Косово“.
Уграђивање нове опсесивне мисли о ултиматуму, у равни званичне политичке сцене данас добија убрзање. У атмосфери стрепње, коначни захтев – реч која је умекшани синоним за сирови ултиматум – обликован је у хипотетичну обавезу Србије да аминује „Ахтисаријев плус плус план“ у замену за гаранције за ЕУ. Злокобни Ахтисари и његов план, и без два плуса, према интересима Срба отворено непријатељски, већ је једном разложно одбијен, али сада се, као судбински коначни захтев, он враћа у јавни простор, и методично инсталира, призивајући катастрофична предосећања. То се догађа по принципу deus ex machina, вештачки и нејасно, свакако без јавног разматрања геополитичког контекста и других важних момената за овако судбоносно решење. Ултиматум Србији? Чији ултиматум? Моћ које силе ће испоставиti тај коначни захтев без „уграђеног“ значајног ризика од неуспеха, или без могућих тешких последица по мир? Да ли би Запад био заиста јединствен и одлучан у оваквом ставу према Београду? Да ли би Русија, Кина биле тек неми декор у јединственом политичком и државном гиљотинирању Србије? Најзад – да ли је тек протоколарна била прошлонедељна посета Београду руског министра одбране Сергеја Шојгуа, или је случајност то што ће шеф руске дипломатије Сергеј Лавров посетити Београд 24. марта, на годишњицу почетка агресије на Србију? Управо на овом трагу, о симболичном и садржајном смислу руских посета уздржано се коментарише на домаћем терену, али зато у региону бруји и пршти.
Из редова овдашње (патриотске) опозиције, на најаву безмало извесне могућности да ће 2020. година донети понављање трагичног националног искуства из 1914. и 1999, поручено је да у новим геополитичким околностима ултиматум није опција. Такође, да није реална могућност да питање Косова разреши референдум, као спасоносна могућност у склопу националног одговора на коначни притисак.
„Нити се данашња позиција Србије и однос снага у свету може поредити са стањем 1914. и 1999. године, нити може да се препусти народу одлучивање о питању признања сецесије Косова и Метохије. Референдум у коме председник Србије види решење за бег од сопствене председничке одговорности не може да садржи питање које није у складу са Уставом, а оно које представља изјашњавање о признању независности Косова то сигурно не би било“, каже Милош Јовановић из ДСС-а.
У вишегласју које призива аргументе у корист добре позиције Србије издваја се и изјава немачког посланика (Левице у Бундестагу) Александра Ноја. Он тумачи апсурд испостављања ултиматума Београду, а још више апсурд евентуалног његовог прихватања, заправо капитулације Србије преко сагласности с давањем државног статуса њеној покрајини. За РТРС, Ној говори: „Признавање такозваног Косова био би од Србије само још један корак ка званичној победи НАТО-а над Србијом, а Србија би добила ’само пар дуката’.“
Дакле, за Србију се као неизбежан предочава императив да устукне пред ултиматумом, односно војном претњом, а све у име добијања метафоричних пар дуката, колико (не)вреди њена „европска перспектива“! Да ли је ова ситуација могућа и смислена у склопу одговорно вођене политике? Или је овде реч о некаквој конфузији, превиду и привиду, чак и разлогу чија апсурдност превазилази ове претпоставке?
Најава тешких искушења у будућности може такође да значи и да је Србија пристала да се добровољно одрекне свог најјачег адута, тј. да је климоглавом већ испратила обезвређивање и коначно укидање Резолуције Савета безбедности 1244. Поводом ове недоумице, чије је одгонетање кључно за разумевање извесног драмског фатализма уоченог у држању лидера Србије, искусни дипломата Живадин Јовановић, ауторитет у домену о којем је реч, подсећа: „Русија, Кина, Индија и друге земље растуће моћи инсистирају на примени резолуције СБ, зато што штите ауторитет међународног права, ауторитет УН и посебно, СБ УН; зато што су гласале за, или подржале такву одлуку СБ УН; зато што су свесне опасности од преседана једностраног насилног отцепљења; зато што су и саме суочене са, мање или више израженим сепаратизмима на својим територијама; и зато што подржавају Србију као партнера и пријатељску земљу.“
Ако се сложимо да је Јовановић консеквентно размотрио српске адуте и да они својом убедљивошћу позицију државе Србије никако не могу изложити насиљу могућег ултиматума, упућује ли нас све што је поводом коначног захтева недавно поменуто на закључак да живимо у ситуацији неразумљивог парадокса? У стварности у којој су страх и управљање страхом, или пак одсуство разборитости, владајуће силе? И да те силе дакако не управљају само српском ситуацијом већ и стварносним поретком оних земаља које би, хипотетично, коначни захтев могле брзојавити Београду!
Када је о реч смислено организованом и на јасним, друштвено целисходним принципима устројеном поретку, службена Србија шаље противречне поруке. Од драматике у најави могућег ултиматума, драматичнија је рецимо овонедељна продаја „Комерцијалне банке“, наше највеће државне банке (покрива 11 одсто домаћег тржишта). Догодила се усред објашњавања српске гувернерке и економских стручњака како то не би требало чинити! Да ли је овај догађај, разуму недокучив, потврда да се Србији одавно изричу ултиматуми, те да проблем није само везан за судбину Косова, будући да се одговарајуће погодбе и притисци коначних захтева већ одавно и нетранспарентно спроводе у другим сферама важним за опстанак државе? Ако је продаја најважније националне банке за добит у равни подругљиво поменутих пар дуката пример како држава одговара на притиске коначних захтева, наша национална невоља није мала!
Разматрајући растућу ирационалност, из хумане перспективе неразумљиве мисаоне принципе и духовна беспућа информационог друштва и дехуманизованог света, Александар Дугин саветује примену праксе филозофирања. Под овим термином он подразумева налог за одговорно промишљања стварности устројене по мери неотуђеног човека. Трагом овог, само наизглед апстрактног и неразумљивог лека за, како он каже, „масовну глупост“ нашег доба, подсетимо да у историјском памћењу Срба није мало примера трезвеног суочавања са силеџијством изрицања ултиматума. Према дугиновској парадигми, нашим актуелним преговарачима саветовало би се да се у својој државничкој пракси лате новог филозофирања, сада конкретно у складу са захтевима да пред великом претњом, поред личне одважности, као резонски одговор за одбрану државе устоличе и спасоносне аргументе чији смо део овде набројали.

Један коментар

  1. Kosovski „čvor“ je veoma lako razrešiti. Zapetljao ga je Milutin, prešavši „Rubikon“, limes „krštenog sveta“, reke Drim, Sitnicu i Lab. Srbi trenutno lutaju između avnojevskih i narodnih granica. Održivo rešenje je razmena teritorije i direktni razgovori između Albanije i Srbije. Normalno, to ne odgovara imperijalnim silama, jer oni „vole pozorište ali ne u svojoj kući“. Zato ragovori moraju biti tajni, jer osim spoljnih faktora, mnogi unutrašnji i postoje samo da bi egzistirali na nacionalnoj i narodnoj nesreći. Ako razgovori ne budu dali rezultat onda jedino preostalo rešenje je „Amputacija“, po istom modelu koji je i operativno razvio 1928. za zapadne krajeve Ž. Mišić, a koju regent Aleksandar nije odobrio, već za „njihov“ Božić primio tonu zlata, kao dokaz „bratske“ ljubavi i „srbijanske“ potuljenosti. Onda je za „naš“ Božić proglasio diktaturu, ukinuo Srbe i proglasio ih jugoslovenima, sve to za cenu tone zlata.To je ona tona koja je 1941. preko Užica, završila u Sarajevu, a kasnije u Zagrebu i u Italiji. Znači rešenje postoji samo treba imati kuraži, znati povest i imperijalno pravo i to sprovesti u delo. Inače ako se srpski barjak ponovo pobode u G.Janković, već idući dan krenuće kampanja „oslobađanja srpskog svetog Bitolja“. A onda ni Bog ne zna gde je kraj.




    1



    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *