Кашица на води у Сочију

У Москви знају да не смеју да губе превише времена, и да ако треба Лукашенку укинути огромне дотације и поклоне, онда је боље сада, а не чекати да се даље распирује антируска кампања уз подршку Запада

Кашицу, да ли сте јутрос јели? Па нећу, ваљда, на води! Ово питање током радног доручка руског председника Владимира Путина, и одговор његовог белоруског колеге Александра Лукашенка, забавило је новинаре у резиденцији у Сочију. Они су се, 7. децембра, окупили да би испратили нову, драматичну рунду, преговора шефова две братске државе чији су односи у последње време поново на испиту. Путин је покушао да убеди свог колегу, који је одбијао да једе „кашу на води“. „Зашто? Веома је укусно. Пробајте, допашће вам се“, говорио је Путин у присуству десетина телевизијских и фото камера. Лукашенко је одговорио да разуме да је укусно, али да радије ипак не би то јео. Обојица су се насмејала, али Путин некако срдачније. И новинарима је било јасно да се овај њихов разговор, заправо, није тицао хране и лаганог, здравог доручка већ је то метафора све сложенијих односа две земље и тешких питања која су се пред њима нашла.

[restrict]

ЈЕДИНА ГАРАНЦИЈА – ДУБОКА ИНТЕГРАЦИЈА Путинова порука Лукашенку била је јасна – ако Минск настави да провокацијама гура међусобне односе у ћорсокак, онда ће Белоруси уместо јефтине руске нафте морати да сипају воду у своје аутомобиле и тракторе. А посебно у танкове белоруских рафинерија, где се руска нафта прерађује у бензин и друге деривате, а затим извози у земље ЕУ и ствара огроман – екстрапрофит, чиме се пумпа државни буџет и одржава привреда, исплаћују сва социјална давања, плате и пензије. Без јефтине руске нафте свега тога не би било и Белорусија деценијама користи ове преференцијале да би одржавала функционисање државе и власти. Москва заиста нема ништа против тога, и с најмање пет милијарди долара годишње (поједини експерти тврде да руске дотације Белорусији чак износе између шест и осам милијарди сваке године) помаже развој братске републике и најближег савезника. То за Москву није велики износ ако је у питању опстанак Савезне државе, чији правни темељи су ударени 2001, када су две земље усвојиле план уједињења.

Али од тада готово ништа није урађено – у Минску није било довољно политичке воље. Аналитичари сматрају да из Кремља никада није стигла адекватна понуда Лукашенку у вези с његовом будућом функцијом у Савезној држави, посебно имајући у виду амбиције да управо он буде на њеном челу. У Москви пак сматрају да персонална питања не треба да коче историјски процес уједињења, од чега би користи имали грађани обе земље. У Минску се појавило и тумачење да би Белорусија била сведена на ниво „федералног округа“, а да би Лукашенку било понуђено да буде „супергубернатор“ – а не велики лидер од чије би речи дрхтали и у Кремљу. Како истичу његови критичари, овај сценарио не пружа Лукашенку гаранције „континуитета власти“, да његови синови преузму полуге власти након што се он повуче.

Односи две земље годинама пролазе једну кризу за другом. Према Лукашенковим речима, све је то због цене нафте и гаса, јер Москва жели да зарађује на Белорусији. То показује и реченица коју је изрекао у Сочију када се, као кроз шалу, пожалио да су му подвалили и да испред резиденције у којој је смештен скоро да нема снега. Док је у Путиновом дворишту, каже, „брдо снега“. Његове тврдње не уклапају се у бројке које показују да Минск увек убира профит из ове сарадње. Пре ће бити да Руси желе да смање износ годишњих дотација, јер Лукашенко не оправдава очекивања како би најближи савезник требало да се понаша. Могла би Москва да издваја и више него до сада уколико би постојале гаранције да у Минску неће једног дана окренути ћурак и поништити све међудржавне споразуме, као што се десило у Украјини. А једина гаранција за то је дубока интеграција.

НЕ НА РАЧУН РУСИЈЕ Сусрет у Сочију одиграо се недељу дана после посете Минску америчког државног секретара Мајка Помпеа, првог госта тог ранга у белоруској престоници после четврт века. После састанка Лукашенка и Помпеа, шеф дипломатије Белорусије Владимир Макеј изнео је оцену да су „стране дошле до закључка да се приступи и интереси поклапају и преплићу у низу праваца“. Макеј није прецизирао који су то правци, али је Помпео поручио да се САД и Белорусија приближавају укидању санкција и да ће Вашингтон ускоро послати свог амбасадора. Помпео је изнео и понуду да САД снабдевају Белорусију нафтом. „Господин Лукашенко је рекао да Белоруси имају своју земљу, суверену и независну, и да они не могу да буду део било које друге државе. САД желе да помогну Белорусији да буде суверена држава. Наши произвођачи енергената спремни су да вас снабдеју нафтом 100 одсто, по конкурентним ценама. Ми смо највећи произвођачи енергената у свету. За све што вам је потребно, обратите се нама“, рекао је том приликом Помпео.

Управо у том кључу треба тумачити Путинову „укусну кашицу на води“. То је порука и Лукашенку и Американцима да Кремљ неће мењати политику. А пре свега Минску: да може да купује „по конкурентним ценама“ од САД шта год жели, али да забораве на руску подршку. И да, уочи предстојећих јесењих председничких избора, Лукашенко треба да припреми белоруску јавност да би у наредним годинама огромна руска економска подршка могла да буде смањена. И Вашингтону: ако желите „неутралног“ или „прозападног Лукашенка“, онда финансирајте Белорусију, јер то на руски рачун неће моћи.

Американци, међутим, последњих деценија нису познати по томе да издвајају новац за било кога, већ захтевају да други њих финансирају, односно да плаћају и своје и њихове трошкове. Трговински спор с Кином у који се уплео председник Доналд Трамп о томе најбоље сведочи, као и захтев Европи да више финансира НАТО, од чега највећу корист имају САД. То значи да у сарадњи с Вашингтоном Белоруси могу дугорочно да буду само на губитку, чак ако у први мах и добију неку финансијску инјекцију или кредит. Пример Украјине требало би да им је увек пред очима, када је Кијев, уместо гарантованих 10 милијарди долара годишње подршке из Москве – што је потписао убрзо након тога свргнути председник Виктор Јанукович – изабрао рат против Русије и сопствених грађана, а од „европског животног стандарда“ није остао чак ни сан.

КРЕМЉ: ТРЕЗВЕНО И ОДЛУЧНО Други важан моменат Путинове „кашица дипломатије“ јесте судбина која чека самог Лукашенка ако пристане на америчке предлоге, по којима би га, уместо у Савезну државу Русије и Белорусије, „западни пријатељи“ угурали у савез с Украјином, Пољском и земљама Прибалтика, за стварање санитарног кордона око Москве. Ову ситуацију веома трезвено сагледавају у Кремљу. Ако би Лукашенко од Русије, уместо нафте, почео да добија воду – односно ако се драстично смањи економска и политичка подршка из Москве – онда му прети реална опасност од унутрашњих потреса и предстоје тешки дани у борби за опстанак на власти. То би многи на Западу једва дочекали, верујући да би могли да одвоје Белорусију од Русије, гледајући у Лукашенку „гаранта савезништва“ две државе. То, међутим, уопште не мора да буде тако.

Прави гарант савезничких и братских односа је народ Белорусије. Према испитивању јавног мњења с краја 2019, само 0,2 процента грађана Белорусије сматра да односи с Москвом треба да буду „непријатељски“, а тек 10,2 одсто њих желело би да ти односи буду „неутрални“. С друге стране, 31,8 посто испитаника жели „партнерске“ односе, док убедљива већина становништва, чак 57,6 одсто Белоруса, опредељује се да односи две земље буду „савезнички“. То у пракси значи да није Лукашенко једини у Белорусији, мада се он често таквим представља, ко стоји на бранику Савезне државе и добрих односа – тамо таквих има на милионе. Могуће је чак да би се уместо њега нашли политичари спремнији да интеграцију с Русијом спроведу брже и тешње, имајући у виду да не би требало народ превише да убеђују у то.

Зато Лукашенко последњих година уводи у јавни простор белоруски језик уместо руског и даје изјаве о томе да неће допустити да их „Русија прогута“, желећи тако да избалансира расположење у народу. На дуги рок таква стратегија може имати шансе за успех, али тренутно расположење Белоруса је апсолутно на страни Русије. Зато у Москви знају да не смеју да губе превише времена, и да ако треба Лукашенку да се укину огромне дотације и поклони, онда је то боље започети сада, него чекати да се даље распирује и шири антируска кампања уз подршку Запада. Кремљ мора овом процесу да приступи наизглед меко, али одлучно. Без тешких речи и свађе, да би свакоме у Белорусији било јасно да кривица не лежи у Москви и да је Русија једини прави пријатељ. И да ако неко треба да једе „кашицу на води“, то не буде белоруски народ, већ они на његовом челу који су до тога довели.        

[/restrict]      

Један коментар

  1. Bez namere da favorizujem jednu od strana u „sukobu“, mislim da se kvalitet teksta ili komentara ogleda u pokušaju da se sublimira problem i pokuša dati odgovor. Tekst je dobar. Ono što se meni čini važnim jeste sledeće: problem između Rusije i Belorusije jeste kompleksan, ali ako je verovati podacima koji se ovih dana iznose, problem se može ogoliti i dati, skoro, uverljiv odgovor. Naime, realno između Rusije i Belorusije nikakve integracije nije bilo. Za svo vreme postojanja „Savezne države“ ispunjeno je samo 10% onoga što je planirano. Danas Belorusi imaju mogućnost da bez problema rade u Rusiji (radi ne manje od 700 hiljada Belorusa). Oni imaju regulisan boravak, zdravstveno osiguranje i dr.. Zaključno sa 1. januarom 2020. godine ukupna suma dotacija, koje je Belorusija dobija od Rusije, iznosi 133 milijarde dolara. Rusija bi i dalje dotirala Belorusiju, ali u „zamenu“ za integraciju. Mnogi ukazuju da je Rusija izgubila strpljenje i otuda postojeći „sukob“ ili „sukobi“. Belorusija je otvorila sve „karte“ integracije, osim četiri: nafta, gas, oporezivanje i jedinstvena valuta.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *