Изопштени

Милош Црњански и Јустин Поповић

Шта непогрјешиво спаја другосрбијанске књижевно-политичке кругове, актуелни режим у Црној Гори, као и њихове идеолошке, али и биолошке претке и претходнике некада и данас?

Пише Дарко Ристов Ђого

Kрајичком ока посматрам све осим Црне Горе: она је у крвотоку, па су очи широм отворене. И можда једина ствар која ми у тој нетренутости измиче јесте борба за карактер (Хераклитовим језиком: етос) НИН-ове награде. Понешто сам прочитао, али недовољно знам.

[restrict]

НЕВИДЉИВИ КОНТИНУИТЕТ У тој духовној стражи зближио сам се са Никшићем. Наиђем тако, управо у Оногошту (случајности не постоје!), књигу коју одавно тражим: Црњански – биографија једног осећања. Мило се Милом избија. Контаминација агресивном баналношћу којом сам, пратећи догађаје и људе у Црној Гори/Montenegru изложен захтијева опоравак, терапију стилски савршеном и у том савршенству савршено ненаметљивом Ломпаревом мишљу и реченицом. Црњански је таква књига. Ако нећете читати, немојте ни завиривати. Када завирите, већ је касно. Чита се, макар се не спавало ноћима.

Јер у њој – усудио бих се рећи – можда чак и више него у Духу самопорицања расплетена је читава драма једног народа, његове културе и језика, књижевности и трагичне историје.

Није никакво чудо да је питање колонизаторске заузетости НИН-ове награде први јавно проблематизовао један писац из Херцег Новог, човјек који на својој кожи и у својим костима истовремено осјећа да је питање окупираности српске књижевности уједно питање смислене егзистенције српског народа и његове књижевности управо као што је исто то питање стављено у темеље данашње борбе за очување светиња у Црној Гори/Montenegru. Заправо, читајући Црњанског, остајемо вишеструко запањени: ако смо и знали и слутили да су оптужбе на његов рачун од стране комесара за стрељање у култури Марка Ристића биле плод идеолошке неподобности највећег српског писца ХХ вијека, сукоб између Црњанског и широко оформљене коалиције лијево оријентисаног и „пристојног“ грађанског свијета открива нам ужасавајуће размјере „невидљивог континуитета“ који не започиње тек 1945. већ 1932. године.

„Ми постајемо колонија стране књиге“ – констатовао је већ тада, 87 година прије Николе Маловића, Табашевића и Кецмановића Милош Црњански. Али, ако је у његовој полемици са Богдановићем и „Нолитом“ тема још увијек била колонијални однос према литератури кроз издавачку политику, можемо видјети да су његови увиди савршено тачни, иако се данас они потпуно слободно могу примијенити на унутрашњу колонизованост књижевности: позиција колонизатора је поунутрашњена до самоидентификације.

ЗВУЧИ ПОЗНАТО? Зато се перспективе и онда и данас лако изврћу: иако Црњански тражи де-колонизацију не само због културне политике, већ да би без притиска једног наметнутог културног обрасца књижевност могла дисати естетским и поетичким критеријумима, и њему је и лијеви и грађански „фини свет“ преметнуо перспективу те га, очекивано, оптужио за гушење слободе мишљења и својеврсну идеологизацију књижевности. Звучи познато? Година је 1932. Црњански, изопштеник, не налази савезника у своме ставу. Јавно против њега иступају и Десанка Максимовић, Вељко Петровић, али и Владимир Вујић и 27. новембра 1944. стрељани Светислав Стефановић. Не сумњам да међу мојим београдским пријатељима из књижевних кругова, чија имена и ставове не видим јавно експониране у ставовима подршке Кецмановићу, Маловићу и другима има људи унутар којих је свијест о тачности њихових увида успавана или потиснута једном непатвореном грађанском и хуманистичком визијом имагинарне отворености књижевности за сваку књижевну, културну, па и издавачку политику коју ће тек естетски критеријум некако да разложи на добру и лошу књижевност. И зато је Ломпарова књига исконски потресна. Она нам не оцртава само јасни опортунизам једног Андрића, већ и трагичну наивност Вујића и Стефановића. Поље чисто естетског може важити само под условом да је једна књижевност деколонизована или унутар надмоћних колонијалних књижевности: нису вељи наративи за мале народе, осим ако у њима не учествују некритичком рецепцијом.

Али ствар се заправо увијек премеће тако да узвик отпора жртве мора бити проглашен агресијом надмоћног. А то је оно што непогрјешиво спаја другосрбијанске књижевно-политичке кругове, актуелни режим у Црној Гори, као и њихове идеолошке, али и биолошке претке и претходнике у буржоаско-љевичарским али и „пристојним“ грађанским круговима некада и данас. Никада закинути за било коју привилегију, слободни да денунцирају, селектују, дају врједносне судове о свему и свачему, генерални дистрибутери европског хуманизма заувијек кивни на „народ“ чији га condition humane излуђује и плаши, представници културне и „грађанске“ елите бранили су књижевност некада од Црњанског, а данас од Николе Маловића и Владимира Кецмановића, некада од са универзитета прогнаног Јустина Поповића а данас од Амфилохија Радовића, некада од великосрпског југословенства, а данас југословенством од великосрпства. Није у питању само једна културна идеологија. У питању је једна метафизика егзистенцијалног тоталитаризма, један у суштини препотентан став који само на изглед себе представља као пост-модернистички. У суштини, нико од судија васељене, било да је у питању другосрбијански самопромовисани књижевни ауторитет, анонимни монтенегрински писац, сарајевски себеглумећи глумац или било који свезнајући експонент „отвореног друштва“ неће дозволити пукотину, макар најмању у свом наративу.

СВИЈЕТ ПУН ПУКОТИНА Свијет је пун пукотина, (Леонард Коен би рекао да кроз њих и долази свјетлост), осим ако сте заточник књижевног колонијализма, затуцаности српског народа, провинцијалности српске културе и агресивности великосрпске политике. То су аксиоми. Пукотине не постоје у бедемима са којима се Црњански сусрео 1932, а Кецмановић и Маловић 2018.

Та ужасавајућа тоталитарност колонијалне културне (квази)елите и раније је знала да покаже своје опортуно лице и агресивно наличје. Шампиони себе-виктимизације, поред недодирљивости на културној сцени (а дјелимично управо захваљујући њој), држачи акција предузећа „Књижевност у Србији“ а.д.увијек су били и остали спремни да своје услуге изнајме младим „културама у повоју“, било за конкретну, било за тек у будућности конкретизовану привилегију, било за већ по себи инхерентну привилегију: да у дехуманизованим наративима о сопственом народу, они буду „човјек“, pars contra totum. И управо овај тоталитарни захват стварности који књижевна и културна елита у Србији носи у џеповима и са кога наступа одаје једну непрекидну агресивност, и то агресивност метафизичких размјера. Наравно, да бисте могли да уживате у њеним благодетима, не морате бити припадник те елите. Њу подједнако имате и међу сасвим непросвјећеним испијачима кафа на сарајевским улицама, код људи који ће као залог сопствене доброте и космополитизма реченицу започети са „не мрзим ја Србе“ или „има и вас добрих“. Та ужасавајућа нормативност мене, тај порив да се свијет, чак и онај интимни микрокосмос једног пријатељства трајно армира на основана мојих културних и политичких пројекција и то пројекција које нису аутентично моје већ одјеци једног глобалног културно-политички колонизујућег пројекта – истовремена је основа и узрок преплетености свих србофобних квазиелита на крхотинама Југославије. Њих, архитеката културе и њихових културних иргета.

Црњански је био и остао изопштеник. Ломпар маестрално указује позицију човјека који не може рачунати на савезништво ни у једном кругу, човјека чији су ставови својом радикалношћу претплаћени на бескорисност скореним књижевним и политичким круговима. Данас бар знамо да Никола Маловић и други нису изопштеници из културе, макар то били из ортачког удружења „Издаваштво и култура у Србији“ а.д.

Толико смо напредовали.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *