Почетна / Економија / Између властитог интереса и туђег диктата

Између властитог интереса и туђег диктата

ЕПС и приватизација

Хоће ли Србија одолети захтевима и притисцима ММФ-а, и своје најзначајније јавно предузеће устројити тако да буде ефикасно и у складу с његовим стратешким значајем за нашу земљу

Иако је основни циљ сваке приватизације, у транзицији нарочито, праведно враћање некад одузете имовине и повећање ефикасности предузећа, постојећи модел приватизације у Србији нити је био праведан, нити су приватизована предузећа добила на ефикасности. Нарочито када је у питању продаја друштвеног и државног капитала. То потврђује низ поништених приватизационих уговора. Зрењанинска фабрика лекова „Југоремедија“ је егземплар у мору лоших приватизација.

ЈАВНО ПРЕДУЗЕЋЕ – АКЦИОНАРСКО ДРУШТВО? После 30 година транзиције у либерално-демократски поредак мало тога је још остало да се приватизује, не рачунајући стратешка предузећа која се у свакој земљи сматрају имовинском сребрнином.
Са отпочетим процесом приватизације „Комерцијалне банке“, Србија практично препушта (готово) целокупан банкарски сектор странцима, губећи на тај начин монетарни суверенитет земље. А све више се прича и о приватизацији остатка јавних добара, Електропривреде Србије (ЕПС) пре свега – највећег и вероватно најзначајнијег јавног предузећа у Србији, узимајући у обзир број запослених, приходе и ресурсе којима располаже (ЕПС запошљава више од 30.000 људи).
У медијима се већ најављује да би ЕПС у октобру ове године из статуса јавног предузећа требало да прерасте у акционарско друштво, док лист „Данас“ ту информацију сматра само увертиром у кампању промоције приватизације, односно продаје ЕПС-а некој од великих страних електроенергетских компанија – упркос својевременом категоричком демантију председника Србије Александра Вучића да ће ЕПС бити приватизован, када је чак најавио и да ће ЕПС куповати електропривреде у региону како би постао још јачи.

ПИСМО ММФ-у Да у овим медијским спекулацијама можда има истине, потврђује писмо Владе Србије о намерама, упућено почетком јануара ове године Међународном монетарном фонду (ММФ), у коме га обавештава о трансформацији ЕПС-а уз помоћ Европске банке за обнову и развој.
Следећи корак у трансформацији, у коју улазе корпоративно управљање, реструктурирање и финансијска консолидација, биће тендер за процену имовине, открива Влада. Званичници су још од 2014. године најављивали да ће предузеће променити статус, да би ММФ у јулу 2018. усвојио предлог Србије да се то уради ове године.
Писмо ММФ-у открива и да ће наредни степеник у преобликовању ЕПС-а бити расписивање тендера за процену имовине. Што би се то вршило ако нема намере да она буде продата?
Нешто раније премијерка Ана Брнабић изјавила је да јавна предузећа морају више да доприносе расту бруто домаћег производа. Због тога, навела је она у изјави за Јавни сервис Србије, промене почињу од ЕПС-а и „Србијагаса“.
С премијерком је сагласан и Бранко Ковачевић, председник Надзорног одбора Електропривреде Србије, напомињући да ЕПС-у одговара да се заврши реформа и да изађе из статуса јавног предузећа јер би, настанком акционарског друштва, наводно, „имали много већи маневарски простор и одрешене руке“.

ИНВЕСТИЦИЈЕ Биће да је један од разлога због кога власт у Србији веома озбиљно разматра могућност да прода ЕПС – сугестија Међународног монетарног фонда да буде предузето баш такво решење.
Као кључни аргумент због чега ЕПС треба да буде приватизован користи се процена Фискалног савета да је у ову компанију током следећих десет година неопходно инвестирати 5,6 милијарди евра како би могла „да задовољи све већу тражњу за струјом“. А с обзиром на то да власт у Србији нерадо издваја буџетска средства за инвестиције, нарочито ако је реч о милијардама евра, евидентно је да и процена Фискалног савета сугерише да потребна финансијска средства ЕПС треба да пронађе кроз приватизацију.
ЕПС остварује годишњи пословни приход од преко 200 милијарди динара, инвестиције се планирају на износе од неколико десетина милијарди, а фонд плата је готово 60 милијарди. Чак и када има велики новац на рачуну, ЕПС га веома мало инвестира па се он показује у буџету Србије и користи за политичку промоцију економске и буџетске стабилности.
У прилог томе да ће Влада Србије донети одлуку о продаји ЕПС-а говори и то што је ММФ, након посете делегације те финансијске организације Србији у децембру прошле године, оценио да је „ревизија цене струје неопходна како би се обезбедио повраћај целокупних трошкова“, након чега је струја у нашој земљи поскупела за 3,9 одсто.
Ваљда да би додатно појачао притисак, шеф Канцеларије Међународног монетарног фонда у Србији Себастијан Соса је 10. фебруара изјавио „Радију Слободна Европи“ (РСЕ) да реформе стратешких државних предузећа у Србији напредују спорим темпом и да је „потребно више напора како би се ојачало корпоративно управљање и обезбедило професионално руководство у овим предузећима“. „У том контексту, подржавамо намеру власти да, уз подршку Европске банке за обнову и развој (ЕБРД), до јула 2020. припреме документ о политици власништва над државним предузећима“, навео је тада Себастијан Соса.

РЕОРГАНИЗАЦИЈА И ПРИВАТИЗАЦИЈА Све је то у склопу фамозног аранжмана са ММФ-ом, познатог као „чуваркућа“, који Србија треба да заврши до јануара 2021. године, а међу највећим изазовима у спровођењу препорука ММФ-а и даље остају реформе у ЕПС-у које се спроводе још од 2014. године. Прва фаза реорганизације ЕПС-а завршена је 1. јула 2015, када је ЕПС уместо организовања кроз 14 правних субјеката почео да функционише кроз три правна субјекта. То су била предузећа: матично ЈП „Електропривреда Србије“, зависно друштво „Оператор“ дистрибутивног система „ЕПС Дистрибуција“, и зависно друштво „ЕПС Снабдевање“.
Да досадашња реформа није била ни довољна ни добра ММФ указује својом анализом из 2018. године, у којој се Србија нашла на самом зачељу листе земаља централне и источне Европе по управљању предузећима с државним капиталом. Од 20 анализираних земаља, Србија је заузела 15. место.
Тренутно нема прецизних података колико ЕПС вреди. Попис свега што је у власништву предузећа и утврђивање његове вредности први је корак ове године ка трансформацији предузећа у акционарско друштво, а ММФ напомиње да се Србија обавезала да ће ЕПС променити правни статус до краја 2020. године.

ПЕТООКТОБАРСКИ МОДЕЛ ММФ, као прави међународни финансијски полицајац, здушно заговара приватизацију јавних предузећа, с тенденцијом да она оду у стране руке. Када је ЕПС у питању, та варијанта је у игри већ 20 година, тј. од петооктобарских промена.
Присетићемо се тако да је још Горан Новаковић, некадашњи министар рударства и енергетике у влади Зорана Ђинђића, остао упамћен као заговорник модела приватизације ЕПС-а који је упадљиво наликовао ономе предлаганом из САД, на основу кога би ЕПС остао само с неколико каблова у руци… Писало се о том пројекту приватизације и тада, управо уочи смене министра Новаковића (био министар енергетике и рударства од 2001. до 2002. године), а на њега је „Печат“ подсећао и пре десет година као на пример у којем се најбоље види континуитет намера да се једно од стратешки најважнијих српских јавних предузећа очерупа, и онда преда некоме другом, без икаквог обазирања на стварни интерес и ове државе и њених грађана.
И наводни Новаковићев модел је предвиђао да се ЕПС разбије у три компаније – за производњу струје, пренос и дистрибуцију. По њему би се обавила приватизација дистрибуције и производње струје, док би у државном власништву остао само њен пренос („Најпре треба приватизовати дистрибутивна предузећа“, напомињао је Новаковић); стручна јавност тада се оштро успротивила министровим намерама, објашњавајући то врло пластичним поређењем: „То је као када бисте продали срце и вене, а задржали артерије.“
Срећом, то се није остварило, али је остало забележено да је наметани катастрофални модел приватизације ЕПС-а упадљиво наликовао моделу предложеном у Програму реструктурирања електропривреде у Србији који је урађен „за потребе United States Energу Association (УСЕА)“, а чије је „цурење“ у јавност тада изазвало поприлично незадовољство код надлежних државних службеника. „Овај извештај је припремио тим домаћих и страних консултаната у сарадњи са представницима републичког Министарства рударства и енергетике и Електропривреде Србије“, стајало је у документу, који је наводио и да су, с друге стране, ангажовани од стране УСЕА, на његовом састављању радили „консултанти фирме Deloitte Touche, PPL Resources i International Resources Group Ltd“. Циљ програма (под тачком б): „Формирање индустријске структуре која ће омогућити пренос ризика инвестирања и одговорности са Владе Републике Србије на приватни сектор.“
УСЕА је, иначе, асоцијација која окупља бројне америчке приватне енергетске компаније, али и државне институције, министарства и агенције (попут УСАИД-а који је и помогао израду овог програма), научне лабораторије…
Члан ове асоцијације је и „Дилоит“, што је и изазвало сумњу у потпуну непристрасност његових препорука Влади Србије о томе шта да уради са ЕПС-ом, наводећи упућене на закључак да је препоручени модел реструктурирања више у складу с интересима евентуално заинтересованих страних компанија и асоцијација него с нашим државним интересом.
Што ће рећи да би таквом приватизацијом један од првих корака новог власника био повећање цене струје – а то би представљало додатно оптерећење животног стандарда грађана Србије – спроведено у циљу повећања профита нових власника ЕПС-а који би отпустили део запослених а држава не би могла да очекује ни значајно пуњење буџета из прихода тог предузећа.

АЛТЕРНАТИВНИ МОДЕЛ Уместо приватизације, односно голе продаје којом би се нанео ненадокнадив губитак а интерес земљи подредио интересима странаца, економски аналитичари предлажу да се проблеми катастрофално лошег управљања и великих губитака електричне енергије у преносном систему реше довођењем способног руководства на чело ЕПС-а, које би знало да управља предузећем, као и да смањи трошкове на дистрибутивној мрежи.
Познат је пример чешког ЧЕЗ-а, који је једно од најјачих електроенергетских предузећа у Европи а у власништву је државе. И оно је претходно било приватизовано, што је изазвало гомилу проблема и навело чешку државу да поновио постане његов власник. Ако то предузеће сада успешно функционише и послује, многи се питају зашто то не би могао и ЕПС? Тим пре што је енергетска независност једна од претпоставки стратешког, а тиме и самосталног развоја једне земље.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *