Излазна стратегија

Има ли Мило Ђукановић излазну стратегију из ситуације у коју је самог себе довео, које му опције (пре)остају на располагању, и како ће НАТО и његови интереси утицати на даљи развој догађаја у Црној Гори?

Иако се још не зна када ће тачно бити одржани, зна се да ова, 2020, мора да буде изборна година у Црној Гори, али много је важнија од тога. Ово није само још једна изборна година него је година избора. А српски народ у Црној Гори, укључујући и све Црногорце који испирањем мозга и сличним захватима лоботомије нису претворени у Монтенегрине какви у доба Његоша или краља Николе нису постојали, свој је избор, јер избора више нема, дотле су га довели, већ начинио. И поносно га исказује сваког четвртка и сваке недеље у литијама за одбрану својих светиња. Што значи да је избор сад превасходно на Милу Ђукановићу, и нема га превише док год је на власти; да се повинује вољи народа, или да покуша да је сузбије. А тренутно се чини да ни сам не зна шта му је чинити јер је себе, с потенцијалним фаталним последицама и по све друге, довео у ситуацију која је за њега лоша већ и зато што из ње нема доброг излаза…

[restrict]

НЕПРЕДВИЂЕНИ ФАКТОР НАРОДА Апсолутно кључни фактор, заслужан за баш овакав развој догађаја, јесте народ, што је чињеница која је досад већ постала опште место, али мора изнова да буде наглашена зато што на њега, на народ, пре него што се догодио, нико није ни рачунао. Јер да јесте, не би ни дозволио да се догађаји оволико отргну било каквој могућности контроле. Тако да величанствени призори, који с улица црногорских градова и осталих насељених места (изузев Цетиња) стижу сваког литијског четвртка и недеље, не заслужују да буду споменути само због своје лепоте, а на описивање те лепоте не треба ни трошити речи јер слике заиста говоре више од хиљада речи, већ и зато што је реч о феномену који је постао незаобилазан у било којој политичкој анализи овога што нам се догађа.

Суочен с оваквим изливом народа на улице, монтенегрински режим покушао је једино што је могао и што је, уосталом, у природи сваког режима суоченог с бунтом народа којим влада.

Покушао је да на протест подигне свој народ, али се тај покушај завршио оном бламажом на Цетињу која је, уместо да буде контратежа великосрпској агресији литијама, само демонстрирала да је читав тај монтенегрински, дакле, антисрпски пројекат заснован на пукој подвали. Што, додуше, и није превелико чудо ако се узме у обзир да свако има свог ђеда, јер га без њега не би ни било, а ако није оно што му је и ђед био, онда не зна шта је, а како то већина а нарочито у Црној Гори врло добро зна, потпуно је јасно зашто је тај покушај режираног догађања Монтенегрина и морао да се заврши онаквим фијаском. Па је стога, да се избегне додатна брука, и отказан покушај репризе овог фијаска, заказан за четвртак, 13. фебруар, у организацији „Црногорске културне мреже“ уз понуђен бесплатни превоз из 11 градова. Хоћемо да (у)кажемо да би Мило Ђукановић већ извео свој народ на улице, да га има.

ИГРА БРОЈЕВА Овако, уследио је покушај санације (медијске, пропагандне) штете у виду полицијске процене о, ваљда за њих подношљивих, 53 хиљаде људи сабраних у недељу у литијама широм Црне Горе. Слаба вајда јер, за почетак, и овај је број изузетно висок пошто значи да се на ноге подигло скоро 10 одсто тамошњег становништва – само замислите 700 хиљада људи на улицама српских градова – и друго, свакоме је унапред јасно да стварни број мора бити много већи од оног који је објавио полицијски проценитељ надлежан да ради за интересе подгоричког режима. Тако да супротне процене, које говоре о две стотине и више хиљада људи, не делују као да су исувише набијене ентузијазмом.

У таквој ситуацији шта је Милу Ђукановићу остало на располагању? Покушао је да припрети – сећате се оне злосрећне председнице општинског одбора ДПС-а из Тивта Јованке Лаличић – да ће из партије избацити свакога ко се појави на литијама, па се од тога одустало; покушао је да повуче полицијско обезбеђење за литије, па је и од тога одустао; покушао је да на улице изведе свој народ, и није се усудио да оде даље од једног покушаја; обигравао је општинске одборе своје странке по Црној Гори, али очигледно ни то није много помогло.

Сад може да покуша да насилним путем, полицијском забраном и интервенцијама, прекине литије, али би и он морао да буде свестан да од тога нема ништа и да само може да буде превеликог белаја; и зато што је народа, колико год да га има, превише за тако нешто, и зато што се и тим полицајцима у литијама налазе и породица и пријатељи, а они морају да наставе да живе у Црној Гори. Може и да се нада да ће се народ уморити и одустати од одбране својих светиња, али да мисли да светиње нису вредне борбе, не би га оволико ни изашло на улице. А свака нова литија значи и да је Ђукановићева моћ све мања, већ и зато што се не усуђује да примени Закон о слободи вероисповести који је народ и сабрао на литије. При томе, време му цури, јер избори су све ближи. Па зато, с друге стране, он не сме ни да повуче спорни закон, јер би тек то значило признање пораза, и то унапред.

НАТО ИНТЕРЕСИ Најзад, ту је и фактор НАТО-а и његових пратећих структура, које су можда (вероватно) и гурнуле Ђукановића у обрачун са српским фактором у Црној Гори, а сада би сам Ђукановић могао да им постане непожељан баласт. Ово стога што би његово неконтролисано сурвавање с власти са собом у пропаст могло да одведе и сав тај евроатлантистички, монтенегрински пројекат чији је он родоначелник. А Црна Гора је чланица НАТО-а, и као таква мора да се држи под контролом уместо у литијама. Тако да није незамислив ни сценарио у коме ће Мило Ђукановић, зарад какве-такве контроле штете, а он је досад показао да штету све теже може да контролише, бити жртвован зарад вишег циља, и то релативно брзо да не би било прекасно.

Све то говори да би једина излазна стратегија, која је Ђукановићу преостала на располагању, могла да се састоји у куповини авионске карте у једном смеру. Најзад, то и не би било најгоре што би могло да се догоди, и њему и свима осталима.

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *