Имагинативна замка независног Косова

Александар Петровић и Данко Камчевски су крајем прошле године у издању Матице српске објавили на српском и енглеском књигу Косово на крају историје (Kosovo at the End of History), насталу из жеље да се проблем Косова измести са слепог колосека свођења на устаљене обрасце. Док су се дописивали, јер је један радио на Универзитету у Београду, а други на далеком универзитету у Кувајту, наишли су на слику уметнице с Косова и Метохије која је не помињући Пају Јовановића лоше прекопирала његову слику Борба петлова. То их је покренуло да проблему Косова приђу на други начин. Схватили су да је то пре свега проблем привида, и да ће у његовом разумевању много више од историјско-политичких расправа помоћи Магбет и Ганди. Ова прекретница је неопходна јер политика, заробљена у илузијама, не налази излаз из зачараног круга.

Александар Петровић

Политичка аналогија економске деконструкције

Једнострана сецесија и дипломатско признавање виртуелне државе Косово поклапа се с годином највеће америчке економске кризе од Велике депресије: 2008. Случајно?

Књигу сте почели необичним увидом: „Вештице у Магбету су сасвим добар симбол да у модерном кључу расправљамо о косовском питању повезујући га са теоријом постструктурализма и бретонвудским економским системом.“ Шта то конкретно значи?
Није случајно што је проблем Косова ескалирао управо у тренутку када се бретонвудска култура налази на максимуму напрезања свог ништа. И постструктурализам и Косово су само деривати Бретон Вудса. Независног Косова ће бити док буде и Бретон Вудса.
Као што вештицe у Магбету проричу будућност гледајући у испарења која се дижу из њиховог магијског котла, што наводи Магбета на пут пропасти, јер му је речено да ће бити краљ, али и да његова деца неће, тако и лонац за топљење бретонвудског економског мехура ослобађа илузивну маглу која се распршава у ништа које свему зна цену, а ничему вредност. Вештице Велике партије шаха обећале су победу, али не и да ће она припасти и деци победника.
Каква је веза постструктурализма и Бретон Вудса?
Споразум из Бретон Вудса, с краја Другог светског рата, обавезао је 44 земље на повезивање валута и стопа размене тих валута једну за другу и за амерички долар. Дакле, реч је о некој врсти економски рудиментарне алхемије. Саме САД следећи алхемијска начела везале су долар за злато. У почетку је деловало да ће систем бити успешан. Дошло је до економског раста. Али систем из Бретон Вудса је потом окрњен 1971. године. Сједињене Државе напустиле су везу долара и златне основе и више није могло бити речи о поузданом систему размене валута. Ипак, иза система у Бретон Вудсу остало је значајно наслеђе. Док нема чврстог девизног курса, резервна светска валута остаје амерички долар као нека врста кривотвореног, „испреговараног“, „постструктуралног“ злата. То значи да је свет постао економски зависан од америчке економије; и обратно: Сједињене Државе могу утицати на светску економију простим штампањем долара. Да се изразимо сликовитије, то значи да валута више није везана за нешто стварно, конкретно, као што је злато, већ за променљиву, несталну, флуидну ствар као што је друга валута. Пресекавши везу са златном основом, али у исто време не пресецајући везу са америчким доларом, светска економија ушла је у један период финансијске магије у стилу „хокус-покус“, у симулацију, илузију, позоришно заигравање. На исти начин се у постструктурализму о истини преговара и договара.
Разобличавајући привиде, подсетили сте нас: „Скендербегови подвизи учињени у име Албанаца, његова одважност у борби против турских злотвора и легенда о њему која је постала општепозната представљају најснажнији стуб албанског идентитета. Међутим, над тиме се надвија тамна сенка. Наиме, Скендербег није Албанац.“ Ко је Скендербег?
Постоји низ студија које о томе сведоче. Оне указују да је Ђурађ Кастриот Скендербег владао областима које су насељавали Срби; да су и његов отац Иван (Јован), „војвода илирски“ (dux Illyrici), и четворица његових синова били Срби. О томе говори и чињеница да је Иван Кастриот написао на српском језику Повељу српском манастиру Хиландару на Светој Гори.
„По неизрецивом милосрђу владике мога Христа, ja, грешни и недостојни, не смем се назвати роб Христа Бога мога, Иван Кастриот, са мојим синовима Станишом и Репошем, Константином и Ђурђем… Потрудих се, по господину Богу моме сведржитељу и помоћу госпође Богородице Лаври хиландарској…“ На Светој Гори су остале рушевине арбанашког пирга у гори изнад манастира Хиландара и гроб Репоша, једног од синова Ивана Кастриота. И Скендербегова мајка Војислава (Воисава) била је Српкиња. Све то је веома неугодно за албанске историчаре због тога што се до ових доказа и данас релативно лако долази. Тешко је замислити како би српски родитељи добили албанско дете чија рођена браћа су Срби, већ је разумније овог албанског националног јунака сматрати Србином. Таквим га је узимао и италијански учењак Франческо Сансовино (1521–1586), који у својој Општој историји постанка Турске царевине (Historiale universale dell’origine et imperio de’ Turchi…, 1568) изричито наводи да је Скендербег био Србин („essendo per natione Seruiano“).
Косовски Арбанаси себе сматрају староседеоцима, па говоре и о древности свог лингвистичког наслеђа. Ви, међутим, показујете да је то староседелаштво постмодерне природе.
Територија Косова и Метохије обилује доказима српског присуства у виду натписа на споменицима, манастирима, црквама, као и повељама, сликама и другим историјским сведочанстава о Србима. Придошлице су напросто дошле на географски и духовни простор обележен српским именима које они (придошлице) усвајају без разумевања њиховог значења. Доситеј Обрадовић добро сведочи о овоме: „Како је мени мило било од исти[х] Албанеза чути да говоре: ‘Ко Сербијом облада, тога ћемо и ми за нашега владетеља признати, зашто серпски краљи и наши су били’. Недалеко од Хормова на[х]оде се нека прекрасна поља која Албанези не зову другојаче него ‘Лепажита’. Питам и[х] ја шта то значи? ‘Не знамо’ | кажу ми, ‘то је име поља.’ А кад им ја то изјасних, казујући им да је серпска реч, ‘море калуђеру’, одговоре ми, ‘не чуди се ти томе; ми смо са Сербљи један род и племе у старо време били!’“
Англосаксонски историчар Тејлор је тврдио да је Тито последњи Хабзбурговац. Како се то одразило на Косову и Метохији?
По природи своје политике, без обзира на лично порекло, он то јесте. Слично императору Францу Јозефу кроз институт доживотног владаоца ушао је 1974. у устав државе чиме је дефакто Југославија постала монархија по аустроугарском моделу персоналне уније. За време велике церемоније 1979. године поводом последњег, 88. рођендана доживотног председника, „штафету младости“ му је уручила млада Албанка са Косова Санија Хисени, док је иза њега седео председник Савеза социјалистичке омладине Југославије – такође Албанац с Косова. Усред земље Јужних Словена Санија Хисени је Тита поздравила на албанском којим нико у Југославији није говорио осим Албанаца. Овај чин је препун симболике и служио је да покаже Албанцима да је њихово време дошло и да треба да узму ствари у своје руке. На известан начин је тиме и кратко и адекватно закључено Титово наслеђе. Јер управо је захваљујући његовој политици, која је била продужетак аустроугарске, албански мехур надуван преко сваке мере, уз очито занемаривање историје, културе и човечности.
Да ли разлоге за вођење арбанашке „косовске политике“ треба тражити далеко изван Србије и Балкана?
Њих можемо наћи уочимо ли да је мехур Косова подобан финансијским мехурима какве све више надувава окрњени модел Бретон Вудса. Једнострана сецесија и дипломатско признавање виртуелне државе Косово поклапа се с годином највеће америчке економске кризе од Велике депресије: 2008. То није неповезано. Косово је политичка аналогија економске деконструкције. Свет сада има мехуре близанце јер је виртуелна држава једини пут виртуелне економије. Главни разлог за подршку Косову је његова измишљена природа која се савршено уклапа у владајућу економску варку. Изгледа да економске авети више личе на стварност када се настане у неку измишљену државу.
Зато сте и записали: „Албанци нису наши прави непријатељи. Наш проблем је привид.“
Речју, када се бавимо Косовом, налазимо се на крају историје. То значи да разумевање Косова није суочавање с историјом већ са сликом. Када се неко сретне с привидом, не треба да се бори с њим него са собом, јер сваки разобличени привид замениће нови. Косово је зато пре свега имагинативна замка. Његова моћ лежи у нашој вери у привид. Она је велика док се не схвати да се с фантазмима може изаћи на крај само просветљењем. Да би се то показало, треба донети резолуцију о ненасилном повратку на Косово. Толстојева идеја ненасилног отпора наилазила је на неразумевање док Ганди није показао шта она може у пракси. Ахимсa (ненасиље) и сатјаграха (оданост истини) најделотворнији су начини разједања привида јер они не ратују с ветрењачама већ показују њихову немоћ пред истином дубоке културе. Ови концепти су у Индији развејали Британску империју, чија је колонијална имагинација, која се назива и цивилизација, неупоредиво јача од косовске која покушава да се подигне рушењем. Зашто ахимсa и сатјаграха не би растворили танак слој привида којим је премазана виртуална независност Косова? Недостаје само Ганди или неко ко се неће губити у лавиринтима, већ трагати за изворима лелујавих одраза. А то једноставно значи, као и увек, решење не тражити у огледалу, већ у светлу света. У том смислу борба с Косовом и за Косово постаје нешто сасвим друго, јер се на племенитој уској стази великог обрта открива оно што је скривено на широком путу. Решење се може наћи само изнутра у ослонцу на оне силе које сада видимо ослобођене у Црној Гори. Према њима су светске силе моћне колико и Магбет према суђајама и њиховом котлу. Уколико то не схватимо, опет ће нас засенити бескрајне сенке сенки које ћемо прво назвати политиком, а после историјом.

Данко Камчевски

Косово је буревесник

Две силе једнако јаке на Косову налазе своју тачку равнотеже. Она се може уздрмати само ако Србија призна одвојеност делу саме себе

У чему је прави геополитички значај Косова и Метохије?
Кроз Косово и Метохију очито пролази оса овог света јер се на признавању или непризнавању његове независности, на магбетовском цинизму злочина или поретку етике, свет поделио на два скоро сасвим једнака дела. Другим речима, распао се по средини, јер Косово и јесте најбољи одраз његове структуре. Није наравно при томе пресудна његова релативна величина, јер ни Шкотска није била велика, али се у њој Магбетовим злочином срушио васцели поредак; као што ни Христова Јудеја није била велика већ таман толика да се у њој за дуге векове преломи судбина света. Две силе једнако јаке, једна бучна и насилна, друга утишана и стрпљива, на Косову налазе своју тачку равнотеже. Она се може уздрмати само ако Србија поверује у ништа и призна одвојеност делу саме себе. То је могуће и немогуће, јер сем нестварног ништа стварно није, али би то истовремено био и крај историје. Крај историје је већ описан у многим списима различите природе, тако да о томе овде не треба посебно говорити.
О чему је, дакле, реч кад је у питању наша јужна покрајина?
Реч је о „Републици Косово“, првој отворено постструктуралној држави и појави интелектуалне, економске и војне моћи без „златне“ подлоге. У недавној насилној независности Косова срећемо се са злосрећним појавама постструктурализма као што су: недостатак основе, релативност истине, производња виртуелних идентитета, смрт традиционалних вредности, ширење упркос природним ограничењима. „Република Косово“ није изненадно политичко откровење већ исход дугог унутрашњег постструктуралног начина мишљења и делања. Она је заиста, како тврде државе које су је признале, „јединствени случај“, мада не на начин како оне то мисле.
А шта ћемо с Илирима?
Древни писци су се највероватније служили термином Илирије да би њиме покрили бројна племена која су насељавала огромну област Балкана, што је веома слично обухватању различитих нација у једном историјском периоду термином Југославија. Заправо, Илири и Југословени су практично постојали само идеолошки и ова имена су одлична подлога за историјске фантазмагорије. Једна извесна ствар у томе је да је Леополд, император Светог римског царства, у Бечу 1732. године повељом потврдио привилегије српском патријарху Арсенију Чарнојевићу, што су преко Царске дворске канцеларије поновили цареви Јосиф I и Карло VI. Цар га назива архиепископом православне цркве грчкога обреда и патријархом илирског народа… Царица Марија Терезија такође 1743. потврђује ове привилегије још одређеније говорећи о „народу Илирско-Рашанском“. Јасно је да ови документи вишег историјског ранга не остављају сумњу да су Илири још једно име за Србе и чини расправу о питању Илира излишном. Илирско питање појавило се тек с опадањем Турске, када је требало осмислити прерасподелу моћи на Балкану, и доласком Наполеона који је имао јасне колонијалне намере.
А онда је, по бугарској историчарки Теодори Толевој, чија је књига и код нас објављена, Беч на вештачки начин створио албанску нацију.
И пре ње се то знало и писало. Хрватски политичар Анте Трумбић 1918. изјављује да „ми нећемо да се ствара одвојена хрватска држава јер ни она не би могла бити друго до једна нова Албанија експлоатисана за туђи интерес“. Политика Аустроугарске није ишчезла с њеним нестанком на крају Првог светског рата. Настављена је за време Другог светског рата када је Краљевину Југославију напала нацистичка Немачка, а Албанци се придружили Хитлеру. Њихове јединице убиле су око 10.000 Срба, а 70.000 протерале. Чак су и образовали посебну 22. СС дивизију која је починила низ злочина укључујући масакр 500 цивила у селу Великој (данашња Црна Гора). Апсурдно је да је ова дивизија, названа „Скендербег“ према српском средњовековном витезу, била употребљена као средство за истребљење Срба, али то је био само наставак једне исте војне улоге какву су Албанци имали за време Османлија. За ту улогу Немци су их 1943. наградили оснивањем Друге призренске лиге која се још снажније обрушила на српско становништво и његово наслеђе.
Када је 1999. кренуо крсташки НАТО поход чак и неверним Томама постало је очигледно, привиди су свргли стварност и почели да глуме фигуре на великој шаховској табли. На који начин је до тога дошло?
Данас знамо да су многе тоне муниције с уранијумом испаљене широм Косова и Метохије. То значи да ће се политичка мутација срести с будућим генетским мутацијама и да ће идући руку подруку произвести нова химерична бића. Косово је тренутно једно од чворишта за трговину наркотицима повезано са сивим пипцима моћи. У постхуманом косовском тамном вилајету све је наводно албанско, али име ове „земље“ је српско; као што су то и 90 одсто топонима, иако постоји хаотичан напор да се искриве српска имена да би заличила на албанска; нација се назива Косоварима, што је изведено из српског назива за покрајину; културно наслеђе (цркве, манастири, уметност…) својим пореклом је потпуно српско и хришћанско. У Албанији је из српског наслеђа преузет Скендербег, а то преотимање настављају и постмодерни шиптарски историчари који су се одједном досетили да су српске манастире на Косову заправо градили Албанци.
Кад говоримо о „држави Косово“ противречја се умножавају, зар не?
Албански идентитет је заснован на противречности: с једне стране имамо слављење историјске борбе за независност; с друге се може видети јака потреба да се служи наднационалним ентитетима, као што је то некад било Отоманско царство, а данас су то земље повезане у НАТО. То је заиста паралелна стварност и тај се разлаз с логиком може видети свуда и на свим равнима. Мери Волш атмосферу на Косову описује као надреалну. Док пролази кроз њега, све саме „чињенице“ испостављају се као преваре: спаљене куће нису албанске већ српске; српска имовина се бесомучно отима; италијански војници наличе глумцима на филмском платну; Албанци тврде да су српске православне цркве у ствари албанско национално наслеђе док су их у исто време разносили бомбама и спаљивали на ломачи.
Србија, по вашем мишљењу, Косово као самосталну „државу“ не може признати из једноставног разлога да тиме и сама не постане сабласт.
Ако косовска политика заборава узме маха, Косово ће постати место одакле ће почети да се шире вештачка сећања. Уколико се покаже да она могу да се ту добро приме, попут семена зла ће се лакше расејати по целом свету. То је нека врста сада актуелног downloading (учитавања) душе из информатичког облака. Постструктурализам подржан новом технологијом чини да се привиди умножавају горе него вируси. А ту пандемију нико не лечи. Све државе су композитне природе, тако да је Косово буревесник који отвара Пандорину кутију деконструкције света, где све тоне у заблуделост без граница и бескрајна варкања на свим нивоима. То је светско историјско позориште на свом врхунцу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *