Есхатологија као политички симболизам

Предлог за превод

Аутор ове јединствене студије Елен Пејџелс професор је теорије религије на универзитету у Принстону, писац бројних научних студија и међународни експерт за рано хришћанство. Њене књиге су преведене на многе језике, а дело „Гностичка јеванђеља“ било је вишеструко награђено

Специјално за „Печат“ из Минхена Зоран Андрић

Елен Пејџелс: „Апокалипса. Тумачење последње књиге Библије“
Најзагонетнија и најспорнија књига Библије, „Откривење Јованово“, јесте sui generis изданак литерарног жанра „апокалиптичке литературе“, а који је поглавито на јудејском тлу цветао између 2. века пре Христа и 2. века после Христа. Како објаснити безмерну популарност овог списа и након две хиљаде година од његовог настанка? „Откривење Јованово“ задаје многе херменеутичке недоумице: Шта значи број 666? Шта је велика блудница Вавилон? На који начин се наговештава крај света? И ко је уопште аутор ове књиге?

Елен Пејџелс, професор теорије религије на универзитету у Принстону, аутор је бројних научних студија и међународни експерт за рано хришћанство. Њене књиге су преведене на многе језике, а њено дело „Гностичка јеванђеља“ било је вишеструко награђено. У студији чији оригинални наслов гласи „Revelations. Visions, Prophecy, & Politics in the Book of Revelation“ (2012), а у немачком преводу нешто трезвеније и директније: „Apokalypse. Das letzte Buch der Bibel wird entschlüsselt“ (C. H. Beck Verlag, München 2013), Елен Пејџелс аналитички разлаже овај текст поредећи га с другим примерима ранохришћанске апокалиптичке литературе и истиче његово политичко значење, делимично нудећи нове кључеве за разумевање најзагонетније књиге Библије – књиге са седам печата и апокалиптичким јахачем, синагогом и сатаном, Агнецом Божјим и миленаристичким (хиљадугодишњим) царством, космичком борбом добра и зла и страшним судом. Шта би било хришћанство без драматичних слика надања и страховања у грандиозној литерарној подлози „Откривења Јовановог“? Време његовог настанка није коначно одређено, те варира, сходно хипотезама, од 68. после Христа до 90. и 96. године после Христа. Аутор Апокалипсе је, по мишљењу Пејџелсове, јеврејски пророк који је у екстатичном трансу изнедрио потресне визије на (данас грчком) острву Патмосу. „Откривење Јованово“ или Апокалипса, за разлику од осталих библијских списа, не садржи никакве моралне поуке већ само пророчке визије и сновиђења страве и ужаса.

Те визије су биле инспирација и у светској књижевности – Милтоновом „Изгубљеном рају“, поезији Вилијама Батлера Јејтса или у ликовној уметности Микеланђелу, Гоји, Бошу, Блејку, Пикасу. Дионисије Александријски је категорично порицао теорију о ауторству јеванђелисте Јована, будући да је стилистичка неподударност „Откривења Јовановог“ са „Јеванђељем по Јовану“ несамерива. Пејџелсова аподиктички сматра да је „Откривење Јованово“ текст настао у „ратно доба“ и да је његов конкретан историјски повод једнозначан. Четири јахача Апокалипсе у „Откр. 6, 1–8“ односе се на догађаје из 68. после Христа, када су четворица римских царева крунисани и сва четворица били уморени, а велики брег, који се након оглашавања друге трубе обрушава у море, „Откр. 8, 8“, заправо је вулкан Везув који је бљувао ватру и лаву 79. г. након Христа. Број 666 у „Откр. 13,18“ је шифрирано алегоријско оваплоћење цара Нерона. Задуго је ово дело, чија је провенијенција једнозначно јудејска, важило за јеретичко. Пејџелсова вели да се „Откривење Јованово“ одликује флексибилношћу његовог симболичног уткивања у различите контексте, односно да поливалентност слике генерише вазда нове спектре значења. Зли и прокажени су били најпре поклоници апостола Павла, али су једнако тако могли то да буду и Јевреји, Римљани, јеретици, пагани. Рат, прогони и катастрофе добијају кроз апокалипсу непосредан смисао. Управо у тој варијацијама подложној семантици се састоји њена универзална актуелност. И мимо асоцијација с америчком историјом на којима Пејџелсова инсистира, њено читање „Откривења Јовановог“ редукује се на историзам који нажалост остаје на егзегетичкој површини. Теза Пејџелсове би могла гласити: Хришћанство је из мноштва изданака литерарне врсте апокалиптичких дискурса одабрало управо најконтроверзнији – „Откривење Јованово“. Политичке околности између позног другог и четвртог столећа предодредиле су прихватање овог апокалиптичког списа у коме су описи криза постали универзална пројекциона раван за страдањима изложене хришћане. Ауторка резимира да ми живимо у премреженом (intrerconnected) свету и да су нам визије у којима животиње и камење стоје напоредо с људима, демонима и анђелима неопходне, и да и оне морају имати своје место, што сматрамо шармантним пледоајеом за напоредност егзистенција, чак и фикционалних, али с недовољним херменеутичким кључем за уверљиво тумачење последње књиге Библије.              

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *