Догодине у Подгорици

фото: in4s.net

КАДА ДРЖАВА ПОЧНЕ ДА СЕ ПЛАШИ ПЕСНИКА

Само дан пре него што је требало да отпутују за Црну Гору, како би учествовали на литији у Подгорици, чланови реп групе Београдски синдикат упозорили су на цензуру и ограничавање домета своје најновије песме Свиће зора, посвећенe одбрани светиња СПЦ у Црној Гори. Објавили су снимке екрана који недвосмислено доказују да је Јутјуб смањивао број прегледа, што је само по себи скандалозан преседан, као и да их је, упркос огромној популарности, изоставио с такозваног локалног „трендинга“, својеврсне топ-листе која креира укус и навике конзумената Јутјуба

Песма Свиће зора, симболички објављена касно увече на Сретење, у рекордном року, буквално преко ноћи, постала је незапамћен протестни хит који је „запалио“ друштвене мреже и за само један дан имао до пола милиона прегледа. Многи аналитичари и медијски посленици препознали су у својеврсној цензури Јутјуба, глобално умреженог видео-сервиса у власништву Гугла, трагове закулисног деловања НАТО контрахибридних тимова послатих у Црну Гору како би помогли пољуљани црногорски режим и неутралисали наводне продоре „малигног руског утицаја“, али и суптилне и дугорочне покушаје менталног и духовног инжењеринга. Ни Јутјубу а ни западним центрима моћи свакако није било у интересу да се у овако осетљивом политичком тренутку на врху српске и црногорске трендинг листе појави слика митрополита Амфилохија, као што је било помало непријатно када је, пре непуне две године, поново захваљујући Београдском синдикату и песми Догодине у Призрену, лик Исуса Христа с фреске из Високих Дечана накратко опомињући блеснуо на фамозном трендингу међу голишавим певаљкама, криминално-кокаинским аутотјун одама и дегутантним клиповима из ријалити програма.

Упркос овоме, песма је фантастично примљена у самој Црној Гори, где је постала незванична химна литија и одговарајућа звучна подлога за митске, библијске сцене које сваког четвртка и недеље сведоче о буђењу православног, светосавског и Његошевог народа из дугог и дубоког самопоричућег, титоистичког сна. Муњевит, громогласан успех песме Свиће зора још једна је потврда јединствене способности групе Београдски синдикат да, вешто се користећи модерним изражајним средствима, попут хип-хоп битова и уличног сленга, и савременим комуникационим каналима, у виду друштвених мрежа и интернета, промовишу и популаризују у најширим друштвеним слојевима, а нарочито међу младима, традиционалне вредности, отаџбинске завете и аутентичну хришћанску духовност. Њихово настојање да упорно пливају узводно, против политичке струје и владајућег духа времена, као и одбијање да, заведени успехом, банализују и комерцијализују поруку своје музике, чини их ретком моралном вертикалом у популарној култури и истинским наследницима изворних панкера, јер данас, у епохи опште разуларености и егоизма, само су смерност, дарежљивост, скромност и достојанство аутентичан и делотворан бунт. У времену у коме је рокенрол музика генерално изгубила сваки додир с идејом побуне и отпора, Београдски синдикат доследно и самопожртвовано „ратује“ с естаблишментом, и локалним и глобалним, ширећи по српском говорном подручју и културном простору вирус непокорности, родољубља и независног, критичког мишљења.

фото: митрополија црногорско-приморска

БОЖЈЕ ПРОВИЂЕЊЕ Поред жестоких, продорних рима и бескомпромисног става, тешко је, такође, порећи да група поседује и непогрешиво осећање за тајминг, мада би они то вероватно пре приписали судбини и Божјем провиђењу. Као што се песма Догодине у Призрену појавила у критичном тренутку, када су медијски форсиране приче о разграничењу и подели Косова и Метохије почеле заглушујуће и деморалишуће да делују на јавни дискурс, тако се и Свиће зора појављује у идеалном моменту када се иницијална грудва незадовољства због угњетавања и дискриминације Срба у Црној Гори претвара у праву лавину свесрпског и свеправославног отпора тиранији глобалног Матрикса. Постоји органска, нераскидива веза између те две песме, не само због чињенице да се обе баве отаџбинским и верским темама. Наиме, Догодине у Призрену је први пут уживо изведена баш у новембру 2018. у Подгорици, у крипти Храма Христовог Васкрсења, у склопу вечери коју је организовала хуманитарна организација „Млади за Космет“. Тада је с поменутом организацијом пао договор за израду контингента мајица с мотивом црвених божура и слоганом „Догодине у Призрену“, од чије се продаје сакупљао новац за угрожене српске породице на Косову и Метохији. Акција ношења прикупљене помоћи и новчаних средстава организована је у јануару ове године након чега је бенд, по повратку с Косова, поново наступао у Подгорици на Богојављање, за време пливања за часни крст. Тада се родила идеја за једну песму која би била посвећена чудесном догађању народа које је преплавило и препородило српску Спарту.
Песма је написана у групној креативној сесији и снимљена за само један дан, а посебан куриозитет јесте то да у њој репује и продуцент бенда Александар Протић, који се изузетно ретко прихвата микрофона и експонира на бини. Управо је случај (или судбина) хтео да баш Протић буде једини који је волшебно успео да пробије блокаду и уђе на територију Црне Горе прошле недеље када је бенд требало да присуствује литији и да уживо изведе свој хит. У име групе примио је грамату и орден са златним ликом Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца од митрополита Амфилохија за, како је наведено, „надахнуте пјесме, ревност и бригу за мајку Цркву и састрадалну љубав посвједочену кроз пјесме Догодине у Призрену и Свиће Зора“. Тројица чланова који су кренули пут Подгорице (Феђа Димовић, Блажо Вујовић и Бошко Ћирковић) задржани су на граници с образложењем да представљају претњу за „безбедност и јавно здравље“ због чега им је забрањено да уђу у Црну Гору. Тиме су се придружили Матији Бећковићу, Александру Раковићу, Дејану Мировићу и Чедомиру Антићу на листи интелектуалаца и јавних личности из Србије којима је онемогућен улазак у Црну Гору.
Ова несвакидашња и груба мера црногорских власти није сасвим без преседана у свету музике, Мадони је, на пример, забрањиван улазак у Египат због њене оданости јеврејској кабали, док је исландска певачица Бјорк својевремено означена као persona non grata у Кини због подршке независном Тибету, али је свакако знак велике нервозе и, у крајњем случају, слабости Ђукановићевог режима. Како је митрополит Амфилохије истакао у беседи након доделе ордена Београдском синдикату, „јадна је држава која се плаши песника“.

ЛЕТЊЕ ШЕМЕ Ако је страх Ђукановића и ДПС-а од харизматичних београдских репера који су показали да умеју да покрену и запале масе донекле и разумљив, тешко је пронаћи речи оправдања за њихове колеге музичаре и уметнике у земљи и у региону који су остали неми на овај антицивилизацијски и антиевропски чин којим се грубо крши слобода кретања и изражавања. Исти они апостоли грађанских вредности и борци за слободу и демократију који су пуни праведничког беса и стваралачке озлојеђености када се, из наводно дневно-политичких и партијских разлога, откаже нека представа или концерт у Србији, нису осетили ни најмању потребу да реагују и макар декларативно осуде ову дискриминаторску праксу црногорских власти. Ваљда је страх од губитка летњих ангажмана и морских комбинација био јачи од колегијалне солидарности, интелектуалног интегритета и части. Још су морално проблематичнији они дежурни критичари бенда из аутошовинистичких, малограђанских урбаних кругова који, преузимајући аргументацију с монтенегринских, хрватских и бошњачких портала, покушавају да оправдају забрану уласка у Црну Гору тако што пореде Београдски синдикат с неоусташком звездом Томпсоном, по сличној логици којом се користила новинарка НИН-а Весна Малишић када је на РТС-у поредила тробојке у Црној Гори с хрватским шаховницама у Војводини. Уз све драстичне поетичке, суштинске и историјско-контекстуалне неподударности, то је нарочито апсурдно у овом случају, јер у песми Свиће зора нема ничег агресивног нити ратнохушкачког, чак ни експлицитно српског, већ је све у новозаветном духу братске љубави, слоге и праштања. Било како било, од забране једино штету могу да имају Ђукановић и његова клика, јер овакве орвеловске репресивне мере обично изазову контраефекат. Народ се ослободио страха, људи који су скинули иконе са зида и изнели их на улице тешко ће сада подлећи некаквим уценама и притисцима, а протести иначе врцају субверзивним хумором, победничком ведрином и креативном енергијом. Маске с лицима чланова бенда већ се шире међу учесницима литија, масовност расте из дана у дан, а звуци песме Свиће зора свакако ће грмети црногорским улицама и трговима упркос забрани и физичком одсуству њених аутора, све до коначне победе и ослобођења. Познато је да је ноћ обично најцрња пред свако свитање, али, уз Божју помоћ и мудрост наше Цркве, зора ће на крају ипак сванути верном стаду, јер слога биће пораз врагу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *