Десант на Смоленск

Варшава претендује да буде најважнији амерички савезник у ЕУ, али у Москви подсећају да то личи на пољску амбицију да буду „главни фактор који штити Европу од Русије“, како им је 1938. говорио Хитлер

Пољски премијер Матеуш Моравјецки изразио је жељу да 10. априла 2020. посети руски Смоленск и тако обележи десетогодишњицу трагедије, када је у паду авиона погинула цела државна делегација из Варшаве, с тадашњим председником Лехом Качињским на челу. Била је то највећа авио-катастрофа у историји у којој је страдао неки шеф државе – осим председника Пољске, погинула је и његова супруга Марија, као и још 94 лица, међу којима практично цео војни врх земље, припадници црквене и друштвене елите. Авион је због магле при слетању закачио дрвеће и срушио се на километар од аеродрома у Смоленску. Руски органи су утврдили да посада није пратила упутства контроле летења, али се у Варшави подигао талас оптужби да су руске тајне службе обориле авион Качињског. Међу онима који сумњају је и брат близанац покојног Леха Јарослав Качињски, један од оснивача владајуће партије „Право и правда“, којој припада и Моравјецки. За такве тврдње не постоје докази, али је и то било довПољољно да односи Пољске и Русије – који су у том тренутку таман почели мало да отопљавају – буду на дужи рок потопљени на дно хладног Балтичког мора.

[restrict]

КАКО СЕ ДОГОДИО ЗЛОЧИН У КАТИНСКОЈ ШУМИ Да ствар буде гора, трагично страдали председник Качински путовао је у Смоленск на обележавање 70 година од масакра у Катинској шуми, која се налази у близини овог руског града. Ово је посебно болна страница у историји Москве и Варшаве, јер је на тој локацији у априлу и мају 1940. совјетска тајна полиција ликвидирала скоро 22 хиљаде пољских ратних заробљеника, углавном официра, војника, припадника полиције и специјалних служби, као и „националиста и контрареволуционара“, противника совјетске окупације делова Пољске у које још није продрла немачка војна машинерија. Чин окупације, са становишта совјетске историографије, није превише споран, јер 17. септембра 1939, када је Црвена армија ушла у Пољску, ова држава више није постојала, а влада је већ – заједно са златним резервама – напустила земљу.
Државни врх у Москви тада је донео одлуку да заузме ове територије, имајући у виду да су Хитлерове армије већ две недеље биле у силовитом продору и да се не би зауставиле све до совјетске границе, а да Париз и Лондон нису показивали ни најмању намеру да притекну у помоћ својим пољским савезницима. У Кремљу су били уверени да би немачке трупе преузеле стратешке позиције неколико стотина километара ближе Москви и Лењинграду, упркос томе што је подела интересних сфера у Пољској договорена тајним протоколом Споразума о ненападању између Немачке и Совјетског Савеза, то јест пактом Молотов–Рибентроп. Снаге Радничко-сељачке Црвене армије, позивајући се на заштиту украјинског и белоруског становништва, заузеле су територије данашње западне Украјине и западне Белорусије, а које су до 1917. године биле саставни део Руског и Аустроугарског царства, да би по Ришком мировном споразуму из 1921. биле препуштене Пољској. Оне који су се томе супротстављали Совјети су разоружали, а пола године касније пресуђено им је по кратком поступку у Катинској шуми. За овај злочин данашња Москва се у више наврата извињавала Пољацима, отварајући за широку и стручну јавност све до тада затворене архиве које се тичу тог периода.
Чињеница је, међутим, да је у том тренутку сваки педаљ територије који удаљава Хитлера од Москве и Лењинграда био злата вредан. Совјетска агентура још од друге половине 1930-их година слала је Стаљину упозорења да је немачки напад на СССР неминован и да је то само питање времена. Према бројним сведочењима, управо у време потписивања пакта с Хитлером, Стаљин је већ знао да ће се напад највероватније десити две године касније, а у првој половини 1941. знао је и тачан датум. У том смислу, у Кремљу нису имали ни трунке дилеме шта им је чинити када се указала могућност да помере будућу линију фронта неколико стотина километара на запад. Могуће је да је баш то, у зиму 1941, било одлучујуће да Немци изгубе дах управо пред Москвом – и тако је Русија спасена. Да су агресију у јуну те године почели из региона Минска, а не данашњег Калињинграда или Варшаве, сигурно је да би и брже и с много више свежине стигли до руске престонице. Очекујући сваки трен да Немци ударе са запада и знајући да у том рату неће бити нико поштеђен, совјетска команда је одлучила да брутално елиминише оне који су јој били на терету и представљали непријатељски елемент на њиховој територији – пољске војнике и официре.
Тако се догодио страшан злочин у Катинској шуми. Али ништа мање бруталан него што је поступано и према домаћем „непријатељском елементу“. Ма како сурово звучало, Стаљин је уклањао све који су могли да буду безбедносна претња у ратним годинама које су долазиле. Знао је да ће му бити потребни сваки човек, свака пушка и свака векна хлеба у одбрани од најмоћније војне силе тог времена – а не треба заборавити да су у саставу Хитлерове државе и војске тада биле на десетине европских нација. И сви су они одједном јурнули на Русију, која се још опорављала од последица Првог светског рата, Фебруарске и Октобарске револуције, крвавог грађанског Отаџбинског рата, односно здружене интервенције (агресије) Антанте, као и совјетско-пољског рата 1919–1921 године.

РИШКИ СПОРАЗУМ И ПОНИЖЕЊЕ РУСИЈЕ Пољска је тада, користећи се слабошћу Русије, заузела огромне територије на истоку које су припадале Руском царству, принудила Москву на исплату одштете и репарације у износу од 50 милиона златних рубаља, а сама се изузела од плаћања дуга према бившој Руској империји. Ришки споразум је од старта изазивао јед у широким круговима у Русији, оцењен је као понижавајући, а Москва је изражавала забринутост за бројно руско, украјинско и белоруско становништво које је остало да живи у оквирима нове пољске државе. Јасно је било да то може кад-тад бити узрок новог геополитичког прекрајања, што се и десило у септембру 1939, када је Стаљин вратио оно што је 1921. изгубљено. Пољски официри, очигледно, представљали су у очима Совјета персонификацију тог пораза и платили су крваву цену битака и „победа“ у којима можда нису ни учествовали.
Овог априла навршава се 80 година од тих догађаја и премијер Моравјецки жели да посети места трагичних погибија од пре једне и осам деценија. Међутим, његов шеф кабинета је одмах истакао да то не би била билатерална посета: „Ми не планирамо разговоре са руским премијером“! Из ових речи се наслућује да Моравјецки, по свему судећи, не би у Русију долазио с идејом поправљања лоших односа – већ, могуће, из сасвим супротних побуда. На то указује и скандал који је недавно изазвао својим текстом у коме оптужује Москву да је била на страни нацистичке Немачке и да није Совјетски Савез ослободио Варшаву. Очигледно је заборавио да је 600.000 совјетских војника погинуло приликом ослобађања Пољске од нациста, да практично нема ниједног села у Пољској без гробова руских ослободилаца. Проблем између Москве и Варшаве ескалирао је и недавно, када пољска влада није позвала руског председника Владимира Путина на обележавање 75 година од када је Црвена армија ослободила Аушвиц, већ су у церемонији учествовали „ЕУ и НАТО савезници“.

ВАРШАВА БИЛА САРАДНИК БЕРЛИНА Крајем 2019, говорећи на колегијуму Министарства одбране, Путин је узвратио, оптуживши Варшаву да је била сарадник Берлина до 1939. године. Руски лидер је нагласио да има документа која показују да се пољски амбасадор у Трећем рајху Јозеф Липски „потпуно солидарисао с Хитлером у његовим антијеврејским, антисемитским ставовима и, штавише, за прогон јеврејског народа обећао да ће му подићи споменик у Варшави“. Липски је „нитков и антисемитска свиња“, поручио је Путин и објаснио да „исти такви људи који су преговарали с Хитлером сада руше споменике Црвеној армији која је ослободила Европу и Европљане ид нацизма“. Неколико дана пре тога, на самиту ЗНД, Путин је такође помињао Липског, подсетивши на његов извештај од 20. септембра 1938, годину дана пре упада нациста у његову земљу. После састанка с Хитлером, Липски је известио свог министра Јозефа Бека: „Канцелар Немачке је стално подвлачио да је Пољска главни фактор који штити Европу од Русије.“ И још додао: „Рекао сам Хитлеру, ако се то (пресељење Јевреја у Африку) догоди, ако буде таква одлука, ми ћемо му подићи предиван споменик у Варшави.“
„Какви су то људи који воде овакве разговоре с Хитлером? Управо они, под утицајем својих егоистичних амбиција, потчинили су своју нацију, пољску нацију, немачкој војној машинерији и, штавише, допринели да започене Други светски рат. Пољска је преузела на себе улогу подстрекивача. Да су Немачка и Пољска деловале заједно у Чехословачкој, било је јасно и Великој Британији и Француској“, оценио је Путин, подсећајући на Минхенски споразум и комадање Чехословачке. Како је нагласио, 1938. Хитлера је још увек било могуће зауставити колективним напорима. Руски медији подсећају на историјску улогу Липског, који је 26. јануара 1934, пет и по година пре потписивања пакта Молотов–Рибентроп, закључио исти такав уговор, Споразум о ненападању између Немачке и Пољске, с тадашњим Хитлеровим шефом дипломатије Константином фон Нојратом. Говор на самиту ЗНД Путин је завршио речима да западни политичари и данас плаше свет Русијом, као и уочи Другог светског рата, и спремни су да направе договор с било ким, као што су тада с нацистима. „У основи свега тога лежи патолошка русофобија“, нагласио је руски лидер.

ГЕОПОЛИТИЧКА КОМПОНЕНТА Поменути западни лидери оценили су ове речи као „полонофобију“ и покушај забијања клина у пољско-јеврејске односе, чиме као да потврђују Путинову оцену – да Москва не може бити у праву чак и када само цитира историјска документа. Чињеница је да је пољски председник Анджеј Дуда, такође представник партије „Право и правда“, одбио да ове године у јануару буде део међународног Форума о Холокаусту у Јерусалиму, зато што није могао да говори на скупу једнако као Путин. Претходно, Дуда је рекао да је Црвена армија 1939. ушла у Пољску као „највећи савезник нацистичке Немачке“. Израелски домаћини су му понудили да ипак добије „платформу за говор“, али се Дуда није појавио у Јерусалиму. То све указује да и данашњи руско-пољски односи имају дубоку геополитичку компоненту, јер Варшава претендује да буде најважнији амерички савезник у ЕУ, због чега све чешће долази до конфронтације не само с Москвом већ и с Берлином и Паризом.
Како оцењују у Москви, владајући кругови у Пољској поново имају амбицију да буду „главни фактор који штити Европу од Русије“, како су веровали и 1938, када је Хитлер говорио Липском. Због свега тога прети могућност да руска страна не одобри Моравјецком „десант на Смоленск“. Многи у Москви позивају на такву реакцију поводом антируских изјава које стижу од Моравјецког и Дуде. Додуше, званичан захтев за посету с пољске стране још није ни упућен, али тешко је угостити једног премијера који о земљи домаћину говори најгоре ствари. То би било слично захтеву да председник Венецуеле Николас Мадуро посети Мајами и да му Стејт департмент приреди свечани дочек. Није искључено да би Москва, због будућности руско-пољских односа и великих симпатија које значајан део пољског народа гаји према Русији, ипак могла да пружи руку премијеру Моравјецком. У нади да ће он то умети да цени.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *